Viktor Vanjama – heroj Kenije

Za Viktora Vanjamu sve je u poštovanju i ambiciji. Kada je ovaj kenijski veznjak prešao u Seltik 2011. godine tražio je dres sa brojem 67. Hteo je da pokaže koliko poštuje klub i njegov trijumf 1967. kada su pokorili Evropu.

To je bio vrlo hrabar potez tada anonimnog fudbalera koji je stigao iz Žerminal Biršota iz Belgije za 900 000 funti sa samo 20 godina. Da li je možda bio preambiciozan? “Ja sam neko ko se ne boji da pokuša jer mislim da je neuspeh samo ako ne želiš da se boriš uopšte,” kaže Viktor. “Ja sam spreman da se borim. Zato nisam bio uplašen da uzmem dress a tim brojem.”

On je pojačao Totenhem Hotspur ovog leta za 11m funti iz Sautemptona i mirno priča o svojim nadama u budućnosti u kojima je opet Liga Šampiona. On je čovek koga Maurisio Poketino naziva “životinja” i “zver” jer na taj način opisuje njegovu fizičku spremnost i dominaciju u tom segmentu igre.

Ta čuvena utakmica kada je postao poznat u Evropi

Vanjama je napredovao u Seltiku, a jednu od najboljih utakmica imao je u Ligi Šampiona protiv Barselone u pobedi od 2-1 u novembru 2012. Postigao je prvi gol u tom meču i dobro se seća pevača Roda Stjuarta, dugogodišnjeg navijača Seltika, kako sija od sreće pored terena. Osvojio je titulu u Škotskoj u obe sezone i nakon 3 pozitivne sezone u Sautemptonu spreman je da ponovo počne pod Poketinom. Njegova veza sa ovim menadžerom je bila ključna u potpisivanju za Spurse i govori mnogo o radnoj etici Kenijca jer je poznato kakve pred-sezonske treninge drži Poketino. “Teško je kad prolaziš kroz to ali posle vidiš koliko je bitno jer ulaziš u utakmice  mnogo spremniji,” kaže Vanjama. “Jednostavno vidiš da se isplati. Znam menadžera od ranije jer me je on i doveo u Sautempton (za 12,5m funti). Uvek je fokusiran na sitne detalje i tačno to unapređuje igrače.”

Vanjama priča dosta o napretku, u ličnom i kolektivnom smislu, njegov prvi cilj je da Spursi budu bolji nego prošle sezone što neće biti lako ali on tvrdi da je moguće. Počeo je dobro sezonu u njegov gol je doneo pobedu protiv Kristal Palasa u drugom kolu. Takođe su dobili svoj protivnike u LŠ u vidu CSKA Moskve, Bajer Leverkuzena i Monaka.

Viktor je spreman na borbu. Uvek je i bio, još dok je odrastao u Muturvi, predgrađu glavnog grada Kenije, Najrobija. Po njemu to mesto zauvek ostane sa tobom jer je teško za odrastanje i vidiš mnogo groznih stvari. “Kada sam šetao ili igrao fudbal mogao sam videti kako lopovi kradu stvari ili ljude kako vade noževe u pretnji da će ubiti druge ljude koji su im učinili nešto ili su im dužni novac. Za mladog dečka kada vidi to što sam ja video je nekako mučenje, tako bih najbolje opisao.”

Kapiten svoje zemlje za koju je debitovao sa 15 godina

Fudbal je bio njegov spas, njegov put ka boljem životu. Vanjama se u potpunosti posvetio igri. Sa 11 godina igrao je za lokalni tim Kaunti Bas i zajedno sa svojim saigračima pešačio je kilometrima bosonog na gostovanja. Klupski trener – čovek koga zovu Amigo, koji je preminuo – mu je inspiracija. “Ponekad, pešaćili bi baš daleko, otprilike distanca kao od Totenhemovog terena za trening Enfilda do Vajt Hart Lejna (oko 11 kilometara), Vanjama kaže. “I morali smo da pešaćimo nazad. Bilo je teško ali u isto vreme i mnogo zabavno jer smo u velikoj grupi i svi smo mladi. Igrali smo i protiv timova koji dovode starije ali nismo se plašili.” “Bitno je koliko me je fudbal odvukao od loših stvari u koje sam mogao da upadnem. Amigo je bio veoma predan u pomaganju dečacima i voleo je da nas trenira, iako smo igrali sa loptama koje su ručno napravljene od papira i elastične gumice.”

Vanjama je igrao bosonog i kada je sa 12 godina osvojio svoj prvi par kopački bilo mu je toliko neudobno da je morao da ih izuje. “Tereni nisu bili sjajni i kada udariš prst svuda bi bilo krvi. Ali samo nastaviš da igraš. To su bili jedini tereni koje smo imali u to vreme i bilo je zabavno.”

Njegovi roditelji radili su za ‘Kenija Železnice’ i kako on kaže nisu bili ni bogati ni siromašni. Dodaje “Gde sam ja živeo bilo je ok. Moji roditelji omogućavali su koliko su mogli ali nisu mogli da mi obezbede kopačke. Nikada nisam išao gladan na spavanje tako da smo imali hranu za razliku od mnogih.”

Viktor nije jedini poznati fudbaler u svojoj porodici, njegov otac, Noa, igrao je za AFC Leoparde i bio u reprezentaciji Kenije dok je njegov stariji brat Mekdonald Mariga, koji je igrao za Parmu i Inter Milano, između ostalog, i sada je u Latini, koja je član Serie B.

“Mekdonaldovo puno ime je Mekdonald Mariga Vanjama a ja sam Viktor Mugubi Vanjama,” kaže Viktor. “U Keniji porodično ime ide poslednje i ja sam hteo da ga koristim na dresu, Mekdonald je uvek imao Mariga na svom dresu. Stvar je ličnog izbora.”

Mariga ima medalju osvajača Lige Šampiona zbog svog vremena u Interu – bio je na klupi u Murinjovom timu 2010. u finalu protiv Bajerna ali je ulazio u igru te sezone uključujući i polu-finala protiv Barselone.

On je prvi iz porodice otišao u Evropu kada je prešao u Helsingborg u sezoni 2006/07 i ubedio svoje poslodavce da prime i njegovog brata u akademiju. Viktor, sa 14 godina, doživeo je kulturni šok ali i prikupio potrebno iskustvo. “Bilo je veoma čudno, isprva nisam razumeo ni jezik i tek nakon 3-4 meseca počeo sam da hvatam konce. Kakav je moj švedski sad? Veoma loš. Moj flamanski je bolji, jer sam bio u Belgiji 3 godine.”

Iz dana u Sautemptonu

Helsingborg mi je stvarno pomogao. Da sam ostao u Keniji ne bih dobio potrebno iskustvo da postanem profesionalac. Nismo imali uslove za trening u Keniji kakve sam imao u Švedskoj. Imao sam sreće što sam otišao tamo. Bio sam tamo sa bratom ali kada je on prešao u Parmu 2007. ja sam se vratio u Keniju i priključio se akademiji JMJ. Tek nakon toga otišao sam u Belgiju.”

Vanjamino zanimanje za Britanski fudbal traje od detinjstva. Išao je u bioskop u Muturvu i gledao velike derbije, Glazgov, Mančester, severni London, a njegovi omiljeni igrači bili su Roj Kin, Pol Skols i Robi Kin.

“Bio sam navijač Seltika, moj brat je imao njihov dres i kada ga je prerastao ja sam ga uzeo. I pre nego što sam znao išta o škotskom fudbalu i Seltiku viđao sam mnogo ljudi u zeleno-belom koji idu u pab. Seltik ima navijače po celom svetu i veliku bazu navijača u Keniji.”

“Kada sam potpisao za klub već sam znao dosta o njihovoj istoriji ali i dosta sam istražio. Prava priča o tome kako su pobedili Inter u Lisabonu u postali prvaci Evrope me je inspirisala da uzmem broj 67. Gledao sam mog brata kako igra Ligu Šampiona i ja sam želeo da igram u tom takmičenju. Sanjao sam da osvajam LŠ. Mnogo sam sanjao.”

Njegovi snovi sada su sa Totenhemom. I on je pogurao svoj transfer iz Sautemptona u Totenhem još u leto 2015. ali su ga Sveci blokirali. Postojala je mala frustracija i nelagodnost. “Uvek je teško kada te neko želi, a drugi klub ne želi da omogući transfer.” On se ponovo fokusirao i odradio sezonu profesionalno.

Viktor Vanjama je već ostvario dosta svojih snova. Debitovao je za reprezentaciju sa 15 godina i postao jedini Kenijac koji je igrao u Premijer Ligi.

On je heroj u svojoj domovini.

0

0