Srpski zet iz srca Londona

Praktično na samom početku nove sezone u engleskom fudbalu, donosimo vam intervju iz same Engleske, sa Metom Vajtom, navijačem londonskog Čarlton Atletika. Nemamo često priliku da vam iz prve ruke dočaramo kako je to biti navijač engleskog kluba u samoj Engleskoj, ali smo dobili priliku kada smo pre nekoliko dana kontaktirali Meta preko Tvitera. Zašto baš on? Aktivni tviteraši verovatno znaju, momak je pasionirani navijač Čarltona, ali i Crvene zvezde, aktivno prati nastupe ne samo najtrofejnijeg srpskog kluba, već generalno srpskih timova i reprezentacija. Pročitajte šta je imao da nam kaže.

EF: Ćao, Met! Hvala ti što si pristao da proćaskaš sa nama. Za početak nam reci, kako je uopšte došlo do toga da jedan Englez toliko aktivno i strastveno podržava srpski klub? To nije nešto što se često viđa.

– Za to je odgovorna moja devojka ha-ha, ona je Srpkinja i navijač Crvene zvezde, a prvi put me je na utakmicu odvela u oktobru 2013. Gledali smo pobedu crveno-belih protiv Novog Pazara 5-1 i brzo sam se “primio”. Navijači su me apsolutno oduševili, nikada ne propuste da naprave sjajnu atmosferu. Čak i kada ne uhvatim utakmicu u Beogradu, volim da se “motam” oko stadiona, da osetim tu oldskul atmosferu jer je Marakana definitivno ima. Dolazim u Srbiju kad god mogu, ne samo zbog fudbalskih utakmica. Moja ljubav prema Crvenoj zvezdi prenela se i na košarkaški klub, koji se takođe trudim da pratim, i to na gostovanjima po Evropi, tako da mogu da se pohvalim nezaboravnim trenucima iz Atine, Minhena i Malage. Bio sam i na pet večitih derbija u fudbalu, a već sam rezervisao avionsku kartu za septembar kako bih prisustvovao i narednom. Takođe planiram da dođem na meč košarkaškog kluba protiv Bamberga i verovatno ću bodriti klub ponovo u Atini.

EF: Šta je to što te najviše privlači kod srpskog fudbala? Da li su u pitanju navijači, ili nešto drugo?

– Atmosfera je bez dileme ono što čini srpski fudbal posebnim, navijači Zvezde i Partizana su među najboljima koje sam video u Evropi, ne samo kada je reč o pirotehnici i koreografijama, već i o samoj strasti i ljubavi prema klubu. Takođe, navijači Zemuna, Vojvodine, Voždovca i Rada prave dobru atmosferu. Sem toga, zaista volim da odem na utakmicu niželigaša. Oduševila me je situacija sa stadiona BASK-a, upoznao sam jednog starijeg gospodina koji ima 85 godina i već decenijama ne propušta nijedan meč svog kluba. Svaki put kad dođe, pozdravlja se sa ljudima koji isto tako strastveno prate svoj lokalni tim. To je sjajno i nešto što me podseća na Englesku. Ali za razliku od Engleske, ovde su karte neuporedivo jeftinije pa bez problema možeš da odeš na bar 2-3 utakmice nedeljno. I opet moram da istaknem tu oldskul atmosferu sa sve čikicom koji prodaje kikiriki i preskače preko ljudi da bi došao iz jednog reda tribina u drugi. Sjajno!

EF: Postoji li nešto u srpskom fudbalu što bi voleo da vidiš u engleskom?

– Voleo bih da vidim bolju atmosferu ali je to nemoguće sa redarima koji konstantno sputavaju navijače, ne dozvoljavajući im čak ni da stoje, jer je na određenim delovima stadiona to zabranjeno. Da ne spominjem policiju koja jedva čeka prvi prekršaj da te udalji sa stadiona. Nedavno je izbio incident u kom je navijač Luton Tauna dobio zatvorsku kaznu od godinu dana i sedam godina zabrane prisustvovanja fudbalskim utakmicama jer je kod sebe imao baklju. Nešto što mi iz ove perspektive deluje presmešno kad uporedim s onim što viđam na utakmicama Crvene zvezde. Voleo bih da kažem i da su jeftine karte nešto što mi se sviđa u srpskom fudbalu, ali naravno da treba uzeti u obzir i da su plate u Srbiji jako male, tako da Srbima baš i nije toliko jeftino da redovno dolaze na stadion. Ali ipak je u Engleskoj mnogo gore jer izuzetno velike cene karata nastoje da udalje prave navijače sa stadiona, a to je prava sramota.

EF: Možeš li da uporediš atmosferu sa srpskih stadiona sa bilo kojim engleskim?

– Ne, definitivno ne mogu. Iako ima par klubova koji zaista imaju dobre navijače, u Srbiji je to sve na potpuno drugom nivou, ako govorimo konkretno o Zvezdi ili Partizanu. Bio sam na velikom broju stadiona u Engleskoj gde atmosfera bukvalno ne postoji, toliko da gostujući navijači krenu da skandiraju “jesmo li na stadionu ili u biblioteci?”.

EF: Postoji li neki igrač u Čarltonu za kojeg misliš da bi mogao da igra u Crvenoj zvezdi?

– Mislim da se brzina i generalno stil srpskog i engleskog fudbala znatno razlikuju, u smislu da se u engleskoj igra daleko brže, pa je teško uporediti. Ali mi definitivno imamo nekoliko igrača koji su na tom nivou da mogu da igraju u Zvezdi, ili smo bar imali s obzirom da je nekoliko kvalitetnih fudbalera napustilo klub u prethodnih par nedelja. Gudmondson mi prvi pada na pamet, a i o njemu se najviše priča nakon dobrih partija na Evropskom prvenstvu. Imali smo i bivšeg Zvezdinog golmana u klubu, Marka Dmitrovića, ali je branio na svega pet utakmica pre nego što je prešao u španski Alkorkon na pozajmicu, a verujem da je dosad i potpisao trajni ugovor sa njima.

EF: Da se prebacimo na glavnu temu. Kako si počeo da navijaš za Čarlton?

– To je kod nas porodična tradicija. Tata me je odveo na stadion kada sam imao šest godina, a 17 godina kasnije sam još tu, na svakoj domaćoj utakmici. Moj deda je vlasnik sezonske karte poslednjih 70 godina (!!!), trenutno ima 91 i ide na svaku domaću utakmicu iako mu do Velija treba tri sata autobusom! Moj tata i stric su redovno na stadionu nekih pedeset godina, a ostatak porodice nije toliko zagrižen, ali idu kada im obaveze dozvoljavaju. Inače, živimo u delu Londona u kom ljudi uglavnom navijaju za Kristal Palas, tako da mi nije bilo lako tokom detinjstva jer sam uvek bio u apsolutnoj manjini.

EF: Da li si i ti vlasnik sezonske karte i podržavaš li klub na gostovanjima?

– Ne, bio sam do 2012. ali su me obaveze sprečile da dolazim na svaki meč, tako da sam odlučio da jednostavno kupujem kartu pred svaku utakmicu. Nije ni to loše, klub praktično ima još veću finansijsku korist od mene, a ja ionako propustim možda 5-6 mečeva u sezoni, pritom idem i na gostovanja kad mogu. To bude desetak utakmica, gde naravno većinu čine gostovanja drugim londonskim klubovima. Nije baš jeftino, pogotovu ako se ide vozom jer povratna karta izađe i do 120 funti (oko 17 000 dinara!). Na sreću, imam druga koji kolima ide na većinu gostovanja pa mu se onda “uvalim”, ha-ha. U svakom slučaju, i kad propustim utakmicu, to uglavnom bude jer sam u Srbiji ili negde drugde u Evropi.

EF: Kakvo je tvoje mišljenje o situaciji u Čarltonu, klub će ponovo igrati u Ligi 1 nakon razočaravajuće sezone u Čempionšipu, misliš li da imate potreban kvalitet da se odmah vratite u drugi rang?

– U klubu je rasulo i mogao bih da ispišem stranice i stranice na temu kako se osećam zbog svega što se dešava otkad su Francuzi preuzeli klub. Budućnost je neizvesna, ne samo zbog ispadanja već i zbog nagomilanih tenzija na relaciji uprava-navijači, što naravno stavlja veliki pritisak na same igrače. Meir i Dušatel su pravili grešku za greškom otkad su došli u Čarlton 2014. godine i mada stalno pričaju da uče na svojim greškama, prilično je jasno da nije tako i da jednostavno ne shvataju neke stvari. Jedino što mislim da nas može spasiti je njihov odlazak iz kluba i dolazak ljudi koji shvataju engleski fudbal i funkcionisanje u istom. Čarltonu je potrebna potpuna rekonstrukcija, od nule, a to je lakše reći nego učiniti. Navijači su nakon ispadanja osnovali udruženje koje se bori za odlazak trenutnih vlasnika i već su organizovali akciju u kojoj pozivaju sve navijače Čarltona da ne obnavljaju sezonsku kartu. Čini se da je akcija već dala rezultate, ali ćemo videti 13. avgusta na prvom domaćem meču kako će se to zaista odraziti na posetu. Što se kvaliteta ekipe tiče, došao je dobar menadžer, ali ne mislim da imamo dovoljno dobar tim da se vratimo u Čempionšip. Ko zna šta budućnost nosi.

EF: Kao što znaš, u Srbiji je fudbalska svetinja Večiti derbi. Da li Čarlton ima svog večitog rivala?

– Nažalost, ne, imamo dva velika rivala – Milvol i Kristal Palas, ali nije to na tom nivou. Kad god im gostujemo, naš deo tribine bude krcat, često postoje i velike tenzije između navijača koje se neretko završavaju i brojnim hapšenjima, ali klub se ne može pohvaliti dobrim rezultatima protiv ova dva tima.

EF: Ekipa koja vodi naš sajt je prosto zaluđena engleskim stadionima, pomenuo si taj “oldskul” stil kojim odiše Marakana, to je nešto što nas izuzetno privlači i već smo pisali nekoliko članaka na tu temu. Možeš li da izdvojiš najbolje stadione na kojima si bio, sem Velija?

– Sent Džejms Park je veoma lep stadion. Sektor za goste je na vrhu jedne od tribina, prilično daleko od terena ali imaš lep pregled celog stadiona, i panoramu grada u pozadini. Tribine su malo neujednačene da tako kažem, pošto je jedna polovina vidljivo veća od druge, ali navijači su bučni i strastveni, to moram da priznam. Lično, uvek sam se radovao gostovanjima na Freton Parku, stadionu Portsmuta, jer odiše slavnom istorijom i prosto ima neku svoju…ličnost, da tako kažem. Ajbroks, stadion u Škotskoj, je takođe jako lep, pogotovu sa svojom fasadom od crvenih cigala, nekako odskače od proseka. Naravno, i navijači mnogo utiču na izgled stadiona, kada je pun. Od ovih novijih stadiona bih izdvojio Ameks, dom Brajtona, koji izgleda zaista impresivno i spolja i iznutra. Naravno, ne mogu da ne pomenem Vembli, na kojem i radim s vremena na vreme, mada bih naravno najviše voleo da se nađem na njemu kao navijač, što je san svakog engleskog navijača – svi želimo da gledamo svoj klub na Vembliju, jer to znači da smo postigli nešto veliko.

EF: Kako bi rangirao londonske klubove po “popularnosti” i kako se tu kotira Čarlton? Postoje li određeni delovi grada gde su fanovi Atletika većina?

– London ima mnogo velikih klubova, 14 profesionalnih i preko 80 poluprofesionalnih i amaterskih, ali rekao bih da su Arsenal i Čelsi na prvom mestu po broju navijača, dok Totenhem i Vest Hem nešto zaostaju. Pre nego što je Čelsi počeo da niže dobre rezultate, Totenhem je imao više navijača, ali sve je to prilično normalno, pogotovu ako uzmemo u obzir da nemali broj ljudi u gradu navija za Mančester junajted i Liverpul, iako su ta dva kluba stotinama milja izvan Londona. Ali to tako ide, mnogo ljudi navija za uspešne klubove, a Liverpul i Junajted su dva najuspešnija engleska kluba, pogotovu gledajući osamdesete i devedesete godine prošlog veka. Što se Čarltona tiče, imamo dosta navijača u Kentu, po nekim procenama 60% od ukupnog broja. Autobusi kojima se navijači dovoze na utakmice su svojevremeno u ogromnom broju kupili ljude iz tih oblasti, u jednom trenutku je ta brojka išla čak do 72 autobusa, ali je vremenom drastično pala s obzirom da klub odavno ne igra u Premijer ligi.

EF: Imaš li omiljenog igrača u trenutnom sastavu?

– Teško je reći, pogotovu jer poslednjih par sezona igrači dolaze i odlaze, ali ako bih morao da biram, to bi bio kapiten Džoni Džekson. Ne samo jer je odigrao preko 200 utakmica i postigao pedesetak golova, već zbog posvećenosti klubu. Pre koji mesec, nakon ispadanja iz lige, rekao je da je Čarlton njegov klub i da će dati sve od sebe da nas vrati u Čempionšip. Ta vernost mora da se ceni.

EF: Ko je za tebe najveća legenda u istoriji kluba? Sem Bartram, Alan Kurbišli, Derek Hejls ili neko četvrti?

– Bartrama i dan danas nazivaju najvećim golmanom koji nikad nije nastupao za Englesku. Skupio je rekordan broj nastupa u istoriji kluba iako je imao šestogodišnju pauzu zbog drugog svetskog rata. Ogromna bronzana statua mu je posvećena i postavljena ispred zapadne tribine. Sem Bartram je rekorder po broju golova, poznat po nadimku “Killer” (Ubica) zbog svog ubilačkog golgeterskog instikta. Alan Kurbišli je definitivno jedna od modernih legendi jer je 15 godina predvodio klub, uveo ga iz treće lige u Premijeršip i potpuno ga stabilizovao. Imali smo neke fantastične trenutke pod njegovim vođstvom. Klajv Mendonka zaslužuje da bude spomenut, pre svega zbog het-trika u sjajnom finalu plej-ofa 1998. godine protiv Sanderlenda. Meč je završen rezultatom 4-4 ali smo prošli na penale i ušli u viši rang. Pre četiri godine je zvanično primljen u Kuću slavnih Čarlton Atletika, potpuno zasluženo. Još dosta igrača bi valjalo spomenuti, ali neću da preteram ha-ha. Kris Pauel, Mark Kinsela, Džon Robinson, Kit Pikok i već pomenuti Džoni Džekson.

EF: Za kraj, da li bi mogao da izdvojiš najdraži trenutak kao navijača Čarltona, trenutak koji ćeš pamtiti dok si živ?

– Voleo bih da istaknem to pomenuto finale iz 1998. ali imao sam samo 5 godina i tata nije hteo da me povede iako su moja braća od strica išla, a mojih su godina! Naravno da pamtim mnoge sjajne trenutke iz dana u Premijer ligi, pobeđivali smo Liverpul, Mančester siti, Arsenal, Čelsi, odigrali 3-3 sa Junajtedom u triler utakmici…Završili sedmi na tabeli 2004. godine što nam je bio najbolji plasman posle nekoliko decenija. Ali ja ipak najviše pamtim utakmicu iz 2005. kada smo igrali protiv rivalskog Kristal Palasa i došli do dramatičnog izjednačenja nekoliko minuta pred kraj, poslavši na taj način rivala u Čempionšip! Naravno, valja pomenuti i sezonu 2011/12 kada smo se vratili u Čempionšip oborivši mnoge rekorde, osvojili smo čak 101 bod i imali mnogo razloga za zadovoljstvo. Nažalost, sada ćemo morati ispočetka.

EF: Nažalost, da, ali verujemo da će se Čarlton ubrzo vratiti gde mu je i mesto. Met, hvala ti puno na izdvojenom vremenu, želimo ti da postaneš srpski zet uskoro i da nastaviš da pratiš svoj klub. Tačnije, svoja dva kluba. I obavezno da pozdraviš dedu, ljudi poput njega su razlog zbog kog obožavamo engleski fudbal!

 

Meta možete pratiti na Tviteru i Instagramu, profil mu je zanimljiviji od Bilzerijanovog!

https://twitter.com/Matt_CAFC

https://www.instagram.com/matt_cafc/

 

I nikako ne zaboravite da posetite i njegov Jutjub kanal, sa pregršt zanimljivih snimaka iz Engleske, ali i svih krajeva Evrope!

https://www.youtube.com/channel/UC3-vzj0IJ0NQSlKOWAnFzmQ/videos