Henrik Mhitarjan – Zidan, Kaka i Hamlet

Plejers Tribjun je medijska platforma koju je 2014. godine osmislio Derek Džeter, bivši bejzbol igrač, nakon što je završio 19 godina dugu karijeru u Njujork Jenkijima. Ideja je da profesionalni sportisti tu pišu priče iz svojih karijera i tako prenosa iskustva iz prvog lica. Neka od imena čije priče možete pročitati su Kobi Brajant, Karmelo Entoni, Pol Pirs, Gregori Van Der Vil i mnogi drugi sportisti, ali pretežno zvezde u sportovima popularnim u Americi- hokej, američki fudbal, bejzbol i košarka.

Već smo vam preneli priču Breda Guzana, Klaudia Ranijerija, Breda Fridela, Gerija Nevila a sada je na redu Henrih Mhitarjan.

Uživajte. Savršeno je.

Jedno od mojih najranijih sećanja je kad sam preklinjao svog oca, Hamleta, da me odvede na trening svog tima u Francuskoj. Imao sam možda 5 godina. 80-ih godina, pre nego što sam se rodio, moj otac igrao je u staroj Sovjetskoj prvoj ligi u mojoj domovini, Jermeniji. Bio je omalen, ali brz napadač. Sovjetski magazin mu je čak dodelio titulu ”Vitez napada” 1984.-e godine.

1989. godine, kad sam se tek rodio, odselili smo se u Francusku zbog raznih napetosti koje su se događale u to vreme u Jermeniji. Otac je 5 godina igrao u Valonsu, u francuskoj drugoj ligi. Uvek bih plakao kad je odlazio na treninge. Svako jutro molio sam ga da me povede sa sobom. ”Tata, molim te, povedi me na trening, molim te!”

Tada još nisam bio toliko zainteresovan za fudbal, samo sam htio biti sa svojim ocem. Ali, on nije hteo biti ometan za vreme treninga, verovatno se bojao da ne odlutam negde. Tako je smislio prilično pametan plan da me prevari.

Jednog jutra rekao sam: ”Odvedi me na trening.”

On je odgovorio: ”Ne, ne. Nema treninga danas, Henrik. Idem u dućan, brzo se vraćam.”

Pobegao je na trening, a ja sam čekao… i čekao.

Vratio se nakon par sati. Bez vrećica iz dućana.

Počeo sam plakati.

”Lagao si mi! Nisi išao u dućan! Išao si igrati fudbal”

Vreme provedeno s ocem bilo mi je dragoceno, ali veoma kratko. Kad sam imao 6 godina, roditelji su mi rekli da se selimo nazad u Jermeniju. Nisam baš shvatao šta se dešava. Moj otac prestao je igrati fudbal te je bio kod kuće celo vreme.

Tada nisam znao, ali moj otac imao je tumor na mozgu. Sve se odvijalo brzo. Nakon godinu dana, više ga nije bilo. Pošto sam bio tako mali, nisam baš razumeo koncept smrti. 

 

Sećam se da su majka i moja starija sestra stalno plakale, a ja bih upitao: ”Gde je tata?” Niko mi nije mogao objasniti šta se dešavalo.

Dan po dan, počeli su mi govoriti šta je bilo.

 

Majka je govorila: ”Henrik, on nikad više neće biti sa nama.”

Ja bih pomislio: ”Nikada?” Nikada je neverovatno dug period kad imate tek 7 godina.

 

 

Imali smo puno njegovih fudbalskih videozapisa iz Francuske i često bih ih gledao da ga se setim. 2 ili 3 puta nedeljno gledao bih njegove utakmice i to bi me učinilo sre’nim, pogotovo kad bi ga kamera prikazivala kako slavi golove i grli svoje saigrače.

Moj otac je i dalje bio s nama, zahvaljujući videozapisima.

Godinu dana nakon očeve smrti, počeo sam trenirati fudbal. On je bio moj pokretač, moj idol. Govorio sam sebi: ”Samo moram da trčim poput njega, samo moram da pucam poput njega.”

Kada sam imao 10 godina, fudbal je postao moj život. Treninzi, čitanje, gledanje, čak i igranje igrica na PlayStationu. Moj fokus je bio isključivo na fudbalu. Obožavao sam kreativne igrače- majstore. Uvek sam hteo igrati poput Zidana, Kake i Hamleta. (Poprilično dobro društvo za mog oca.)

Bilo je teško, pogotovo jer je moja majka trebala biti i majka i otac. To je veoma teško za majke. Morala se brinuti za mene, ali i biti stroga poput oca. Imao sam dana kada bih nakon treninga rekao: ”Preteško je, želim odustati.”

Moja majka bi mi onda rekla: ”Nećeš odustati. Moraš da nastaviš naporno raditi i svakog dana češ biti bolji.”

Nakon očeve smrti, majka je počela raditi kako bi uzdržavala familiju. Zaposlila se u Jermenskom fudbalskom savezu.

To je postalo poprilično smešno kad sam počeo nastupati za Jermensku mladu reprezentaciju. Ako se nisam ponašao kako treba na terenu, majka bi mi rekla: ”Henrik! Šta radiš to? Ponašaj se kako treba ili ću imati problema na poslu!”

Odgovorio bih: ”Ali udarili su me. Oni…”

”Ne, ne, ne. Moraš biti pristojan!”

Koliko god da nam je bilo teško bez oca, majka i sestra su me uvek podržavale. Čak su me pustile da odem u Brazil kad sam imao 13 godina. Išao sam u Sao Paulo na 4 meseca kako bih trenirao s njima. To je bilo jedno od najinteresantnijih doba u mom životu, jer sam bio sramežljivo dete iz Jermenije koje nije znalo ni reč portugalskog. Nije me bilo briga, išao sam u fudbalski raj.

Sanjao sam da budem kako Kaka, a Brazil je bio dom kreativnog stila, Brazilci ga nazivaju žinga. Čak sam učio portugalski 2 meseca pre nego što sam išao tamo, ali kad smo stigli u Sao Paulo, brzo sam video da je jedno učiti jezik, a drugo pričati s ljudima.

Išao sam zajedno sa 2 jermenska igrača. Kad smo stigli u sobu, shvatali smo da delimo sobu sa brazilskim igračem. Bio je mršav poput mene i imao je crnu kosu.

Pozdravio nas je i rekao: “Bom dia! Meu nome é Hernanes.”

U to vreme, taj klinac bio je samo stranac, ali to je ‘onaj Ernanes’, onaj koji danas igra za Juventus.

Živeli smo za treninge. Tamo smo jeli, trenirali, zabavljali se. Nismo imali PlayStation, samo TV i sve je bilo na portugalskom. Prvih par nedjelja bilo je mnogo teško komunicirati s brazilskim igračima. Oni bi rekli nešto i nasmejali se te me potapšali po ramenu. Brazilici su sjajni. Nemoguće je to opisati, jednostavno se mora osetiti ta toplina kad ste uz njih.

Na sreću, svi su ”govorili” univerzalni jezik fudbala. Postali smo prijatelji komunicirajući na terenu. Sećam se da sam jednog dana zabio par golova na trenigu i pomislio: ”Opa, ja sam Jermen koji zabija golove u Brazilu.” Osećao sam se kao zvezda.

Nakon par meseci, govorio sam osnovni portugalski prilično dobro, a čak sam naučio Ernanesa jemensku abecedu.

Zainteresovao sam se za njihovu kulturu. Različita je. Na primer, trenirali bismo 45 minuta, zatim odmarali 15 minuta uz voće i sokove. Vratili bi se i trenirali još 45 minuta. Treniraju kao da je prava utakmica. U Jermeniji, u tom godištu više se radi fizički neko tehnički. U Brazilu se radi isključivo tehnika, i to uvek s loptom.

Dapače, ako deca nemaju loptu, igraju sa hrpom čarapa koje glume loptu. Sve se radi s loptom.

Bilo je smešno, jer me majka zvala svaki dan. Svaki put bih joj rekao, da ako me želi zvati, mora da mi kaže unapred. U klubu je bio samo jedan telefon koji se mogao koristiti za međunarodne pozive i taj je bio u direktorovoj kancelariji. Zato bi svako jutro asistenti dolazili do mene usred treninga da mi kažu: ”Hej, zove te majka.”

Onda bih utrčao u kancelariju i rekao joj da me nazove kasnije.

”Kako je moje zlato? Kakva je hrana? Jedeš normalno?”

”Majko, moram na trening! Nazovi me u nedelju!”

Taj period je izrazito važan za mene, jer je oblikovao moj stil igre. Kad sam se vratio kući nakon 4 meseca, i dalje sam bio mršav i slabašan, ali sam imao tehniku i veštinu. Osećao sam se slobodno na terenu, osećao sam se kao jermenski Ronaldinjo. (Hahahaha. Ne, šalim se). Nije bilo lako, jer sam imao 3 jezika u glavi svako malo- jermenski, francuski i portugalski- svi su bili tu.

Pola rečenice rekao bih na jermenskom, pola na portugalskom, a ovo sam pisao na engleskom.

Onda, kada sam imao 20 godina otišao sam u Metalurg iz Donjecka u Ukrajini, pa sam dodao još malo ukrajinskog i ruskog. Bilo je smešno kada sam 2 godine kasnije otišao u drugi kraj grada, u Šahtjor. Mnogo ljudi mi je reklo da će mi biti teško, da neću uspeti tamo jer su imali 12 Brazilaca u timu.

Nisam ništa rekao, samo sam se smejao. Na sebe sam gledao kao napola Brazilca. Naravno, slagao sam se sjajno sa saigračima i 3 godine u Šahtjoru su bile briljantne. Srušio sam rekord u zabijenim golovima u ukrajinskoj ligi 2013.-e i tako začepio usta onima koji su rekli da kao Jermen ne mogu uspeti tamo.

Sudbina može biti interesantna. Nakon te sezone, dobio sam ponudu od Dortmundske Borusije, u Nemačkoj. Upravo posle toga, izbili su sukobi u Donjecku i nedugo posle toga, Šahtjorov stadion nije više bio u funkciji.

Preselio sam se u Nemačku i još jedan novi jezik nije bio jedini problem. Bila je to potpuno nova kultura i atmosfera. Sve je bilo drukčije od onog na šta sam navikao.

Bio je to težak period za mene. Prva sezona bila je OK, ali druga je bila katastrofalna, ne samo za mene, nego za ceo klub. Gubili smo mnogo tekmi, a ja sam se osećao kao da nemam nimalo sreće. Nisam zabijao, ali nisam ni asistirao, što je bilo strašno čudno za mene. Potpisao sam za velike novce i tako stavio veliki pritisak na sebe.

Proveo sam mnogo noći samo u svom stanu u Dortmundu, samo sam razmišljao i razmišljao. Nisam hteo izlaziti, čak ni ići na večere. Ali, kako sam već rekao, sudbina zna biti interesantna. Novi menadžer, Tomas Tuhel, došao je u Dortmund pre moje treće sezone i sve se promenilo.

Prišao mi je i rekao: ”Slušaj, želim izvući ono najbolje iz tebe.”

Smeškao sam se, jer sam mislio da me samo želi ohrabriti. Nisam mu verovao.

Pogledao me veoma ozbiljno i rekao: ”Miki, bićeš sjajan.”

To mi je značilo sve na svetu. Nakon sezone koju sam imao, nisam mislio da mogu biti zvezda. Ali on  je to uspeo, naterao me da dam sve od sebe, bio sam ponovo srećan. Kad ste tužni, ne možete imati sreće. To je nešto što sam naučio iz brazilske kulture. Kad ste sretni, dobre stvari se događaju na terenu. Te sezone igrali smo puni entuzijazma. Igrali smo ludo, super ofanzivnim stilom i uživali smo u svakoj minuti na terenu.

Praktično smo igrali s 2 odbrambena, 3 veznjaka i 5 napadača i bili smo uspešni. I kad bi gubili, zabavljali bi se.

Ovog leta, agent me nazvao i rekao mi da se Mančester Junajted zanima za mene. To me iznenadilo.

Upitao sam ga je li ozbiljan ili su to samo špekulacije.

Kad ste blizu ostvarivanja snova, ne mislite da je to stvarnost.

Nakon par dana, interesovanje Mančester Junajteda je bilo potvrđeno kad me nazvao Ed Vudvord, izvršni direktor. Rekao mi je da je klub zainteresovan za mene. Možete zamisliti kako sam se osećao!

Dok su moj agent i klub pregovarali o transferu, ja sam razmišljao o svemu. Bio sam svestan da nije lako napustiti dobru situaciju u Dortmundu i uspeti u Junajtedu, ali nisam hteo sedeti u stolici kao neki starac i kasnije žaliti. Bio sam spreman!

Kad je pao dogovor, seo sam i potpisao ugovor s Junajtedom i tada sam shvatio. Tek tada sam postao svestan da sam ostvatio veliki transfer u Premijer Ligu.

Nikad neću zaboraviti taj momenat, isto tako neću zaboraviti kako sam prvi put obukao crveni dres Mančester Junajteda pre prvog treninga. Osećao sam se neizmerno srećno i ponosno na sve šta sam ostvario u karijeri.

Na početku sezone, povredio sam se i nisam imao puno prilika za igru. Mislim da se može reči kako moj početak života u Mančesteru nije bio savršen. Ali, to nije bio prvi put da sam naišao na prepreku i nikad nisam odustao. Nastaviću naporno da radim i pomognem ekipi da uspe.

Ako biste pitali moju majku ili moje sestre o meni, one bi rekle da sam poprilično ”teška osoba”. Mogu biti veoma ozbiljan. Ali, iskreno, srećan sam kako je moj život ispao. Moj san uvek je bio zaigrati za jedan od najvećih klubova na svetu.

Kada izađete na Old Traford, to nije samo teren, to je pozornica. Da me otac može videti na toj pozornici, mislim da bi bio veoma ponosan. Uvek sam hteo biti poput njega i mislim da iako nije ovde, pomogao mi je da dođem tu gde jesam.

Da je i dalje živ, možda bih postao advokat ili doktor. Ali, ja sam fudbaler.

Nikad ne gledam reprize svojih utakmica na TV-u. Mrzim se gledati jer uvek primećujem samo greške. Mnogo se razlikujem od svog oca u igračkom smislu. On je bio brz napadač jakog udarca. Ja sam tehničar. Ali, ljudi u Jermeniji mi uvek kažu da izgledam jednako kao on na terenu, pogotovo kad trčim.

Kažu mi: ”Henrik, izgledate jednako, trčite jednako. Podsećaš me toliko na Hamleta kad te gledam.”

Ne znam, ne mogu gledati svoje mečeve, ali ima smisla. Uvek sam sanjao da trčim slobodno kao on na terenu kad god bih gledao njegove mečeve nakon što je preminuo.