Hari Arter- talasi

Plejers Tribjun je medijska platforma koju je 2014. godine osmislio Derek Džeter, bivši bejzbol igrač, nakon što je završio 19 godina dugu karijeru u Njujork Jenkijima. Ideja je da profesionalni sportisti tu pišu priče iz svojih karijera i tako prenosa iskustva iz prvog lica. Neka od imena čije priče možete pročitati su Kobi Brajant, Karmelo Entoni, Pol Pirs, Gregori Van Der Vil i mnogi drugi sportisti, ali pretežno zvezde u sportovima popularnim u Americi- hokej, američki fudbal, bejzbol i košarka.

Već smo vam preneli priču Breda Guzana, Klaudia Ranijerija, Breda Fridela, Gerija Nevila, Henrik Mhitarjana, Kristijana Fuhsa, Kelečija Iheanača, Ronaldinja, Erika Dajera, Markusa Rašforda a sada je red na Harija Artera.

Ovaj put mnogo ozbiljniji tekst u odnosu na sve druge, životna borba jedne porodice.

Medicinska sestra okrenula se prema meni i rekla mi: ”Večeras ćete upoznati svoju malu devojčicu.”

Te reči neću zaboraviti do kraja života.

Moja supruga Rejčel i ja smo upravo dojurili u bolnicu. Naše prvo dete nije trebalo biti rođeno još dva dana, ali Rejčel je osećala da je beba na putu, i tako je bilo. Spremili smo stvari i krenuli. Nazvao sam svoju majku u London i rekao joj da sedne na voz i dođe do Bornmuta.

Kad smo stigli u bolnicu, sestra je proverila kako je beba. Otkrila je puls i nasmešila se. Rekla je da su otkucaji malo prebrzi te će morati obaviti još jedan ultrazvuk i reći doktoru.

Zatim je izgovorila reči koje nikad neću zaboraviti.

”Idite po ženine stvari. Večeras ćete upoznati svoju devojčicu.”

Izašao sam na parking i leteo sam. Bio sam toliko uzbuđen. Dolazim iz velike familije, petoro dece, te sam ponovo priželjkivao taj osećaj stalne ljubavi i haosa. Uzeo sam torbu iz auta i pomislio: ”Kad se vratiš u bolnicu, tvoj život će se promeniti.” Nije me bilo možda 5 minuta.

Kad sam se vratio u sobu, Rejčel je bila neverovatno uplakana. Bila je slomljena. Nisam tačno razumeo šta se događalo. Doktor je stajao pored kreveta bledog izraza lica.

Rejčel je rekla: ”Više je nema.”

Zanemeo sam. Nisam razumeo. Pre pet minuta, sve je bilo sjajno. Trebali smo upoznati našu kći. Ima ime. Zove se Rene. Imala je puls. Trebala je doći i upoznati svet, pre samo pet minuta.

Neprestano sam ispitivao doktora, ”Šta se desilo? Recite mi šta je pošlo po zlu. Recite mi…”

Objasnio mi je da je Rene preminula u materici. Sestra je pronašla pogrešan puls pri prvom skeniranju, pokupila je Rejčelin puls. Zato je bio ubrzan.

Naše bebe više nije bilo.

Ne mogu tačno objasniti šta je usledilo. Bio sam u totalnom šoku. Zvao sam svoju majku, koja je već bila na železničkoj  stanici. Javila se i bila je toliko uzbuđena, ali sam joj morao reći da Rene nije preživela.

Najteži deo tek je usledio. Doktori su nam objasnili da u tako kasnom stadijumu trudnoće, jedina opcija bila je da Rejčel prirodno rodi Rene. Tog momenta… Ne mogu ni opisati koliko je hrabra Rejčel bila. Nikad nisam osetio toliko poštovanje prema hrabrosti drugog čoveka. Uvek sam znao da su žene snažnija bića, ali do tada nisam potpuno razumeo hrabrost majke.

10 sati smo čekali da Rejčel može roditi. To je bilo najtežih 10 sati mog života. Kad su doktori doneli Rene na svet, bio sam u totalnom stanju šoka da nisam imao ni snage primiti je u ruke.

To je stvar za kojom najviše žalim.

Nisam mogao prihvatiti stvarnost. To je u ljudskoj prirodi, barem tako mislim. Nikad ne očekujete da se takve stvari dogode baš vama. U mislima, takve stvari događaju se samo drugim ljudima. A onda, kad to osetite na svojoj koži, ne reagujete na ”normalan” način. Tada smo govorili jedno drugom: ”Prebolećemo to, idemo dalje. Pretvaraćemo se da se ovo nikad nije desilo. Bila je to jedna grozna noćna mora.”

Ne znam zašto je to bila naša reakcija. Možda smo se trudili zaštititi od tuge. Ovo pišem za sve ljude koji su izgubili dete, da znaju da nisu sami i nisu jedini koji osećaju čudne emocije.

Imao sam želju da sve zaboravim. Kad sam se vratio kući, bio sam opsednut spremanjem njenih stvari. Bilo je prebolno to proživljavati. To mi se sada čini šokantno, jer sada je ne želim nikad, baš nikad, zaboraviti.

Na sreću, tu su bili Čarli Denijels i Sajmon Frensis, moja dva najbolja drugara, koji su došli i pomogli mi da sve prebolim. Iste sekunde došli su kod mene i pomogli mi sa spremanjem svih stvari. Stavili smo sve na stranu, mislim da smo znali da ćemo hteti ponovo napraviti dečiju sobu. Ne mogu ni zamisliti kako je  bilo njima. Oni su pravi prijatelji.

Sledećih par dana bili su mi emotivno mutni. Fudbal mi je pomogao da ne mislim na bol, barem na par sati. Imali smo utakmicu protiv Mančester Junajteda tri dana nakon što smo izgubili Rene. Srce mi je bilo negde drugde, ali hteo sam da igram i Rejčel me u tome podržala, čak me i dovela na stadion.

Ne znam da li je to bila prava odluka. Dok sam još bio klinac, moja starija sestra udala se za fudbalera koji se zove Skot Parker. Dok je igrao za Vest Hem, njihova deca išli su na utakmice s malim dresovima s imenom Parker na leđima i mislio sam da je to najkul stvar na svetu. Oduvek sam hteo osetiti ono što je on osećao.

Ne tako davno, igrao sam u petoj ligi. Sada igramo protiv Mančester Junajteda. Mislim da sam hteo da Rene bude ponosna na svog oca tog dana.

Kad me Rejčel ostavila na parkingu, mislio sam da sam spreman. Ali, tada sam primetio navijače Bornmuta zajedno, svi sa podignutim šalovima. Ostao sam paralizovan. Nisam mogao da izađem iz kola. Niko osim mojih saigrača nije znao šta se desilo. I onda sam video sve te ljude, nasmejane, čekaju utakmicu i pomislio sam- ”Ja ovo ne mogu.” Ali, Rejčel mi je rekla da budem snažan i učinim našu familiju ponosnom. Hod do svlačionice bio je najduži ikad. Ali, kad sam stigao tamo, nisam se osećao usamljeno. Menadžer Edi Hau, bio je neverovatan. Sve nas je okupio i pozvao kapitena i svi smo se zajedno pomolili za Rene pre izlaska na teren.

Bilo je jako emotivno. Izašli smo i pobedili, ali to je bilo manje bitno. Samo sam hteo da meč završi. Posle utakmice, bio sam preplavljen podrškom od svih. Dobio sam više od 3000 poruka od ljudi iz celog sveta.

Nakon nekog vremena, sve je utihnulo i tada nam je preostalo da tugujemo sami. Svako ko je izgubio dete, verovatno zna kako je u tom momentu – kada svi koje volite, svi koji su vam slali poruke podrške nekako nastave dalje sa svojim životom- kako i treba da bude.

Šok više nije prisutan, ostaje samo stvarnost. To može biti jako mračan period.

Iskreno, tuga me skroz pogodila tek nakon nedelju dana nakon što je Rene preminula, kada smo igrali u gostima kod Vest Broma. Bilo je Božićno vreme i stalno sam viđao srećne familije kako se pripremaju za praznično doba, i to me baš pogodilo. Noć pre utakmice, pokušao sam zaspati u hotelu. Oko ponoći mi je postalo nepodnošljivo vruće. Kao da su mi se zidovi približavali. Izašao sam i dugo šetao po Birmingemu, pustio sam i koju suzu. Ne možete si pomoći i pitate se: Zašto ja?

Na sreću, imao sam dug razgovor s drugarom, Ričardom Hjuzom, koji radi za klub. On me uistinu smirio samo zato što mi je dao da pričam. Ne mogu vam dočarati koliko samo razgovor može pomoći. I pisanje ove priče pomaže. Proces tugovanja je nezgodna stvar. Jedna stvar koju sam naučio otkad smo izgubili Rene je ta da vas tuga može pogoditi bilo kada. Nekad bez razloga. Samo dođe – poput talasa.

Svi koji su izgubili dete, trude se nositi se s tim na svoj način. Meni je fudbal pomogao da to smetnem s uma, ali nije mi pomogao da shvatim šta se desilo. U početku, kad bi me talas tuge pogodio, pokušao bih zaboraviti. Hteo sam ne misliti na bol. Sada, to prihvatam. Kad se ne osećam dobro, setim se da je naša voljena Rene bila ovde i da svaki dan moram iskoristiti da je učinim ponosnom.

Najteža stvar koju sam ikad napravio u životu bio je dan kad sam sakupio hrabrosti i pogledao u malu kutiju koja se nalazi u dnevnoj sobi u našoj kući. Zove se ”memory box”. To smo dobili u bolnici nakon šta je Rene preminula. Trebali su mi meseci da skupim hrabrost i otvorim tu kutiju.

Unutra su bile njene fotografije, otisak njenog dlana i malo njene kose.

Osećao sam toliko ljubavi prema nekome koga nisam ni upoznao. Nemoguće je to opisati.

U junu 2016., Rejčel je saznala da je ponovno trudna. Nikad neću da zaboravim kada smo radili test o detetovom polu. Rezultate smo dobili mailom dok sam ja bio na treningu. Rekao sam Rejčel: ”Moraš me čekati. Nemoj otvarati mail dok ne dođeš ovde!”

Dovezla se do stadiona i otvorili smo poruku zajedno. Imala je smešak na licu, pa i nisam siguran da me čekala s otvaranjem. Kad smo otvorili mail, pisalo je da čekamo devojčicu.

To je bio jako srećan trenutak, znajući da će Rene dobiti sestru. Bilo je to dugih 9 meseci, ali vredilo je čekanja i teskobe. Rejn Rene Arter došla je na svet 17-og februara 2017.

Rejčel je imala isplaniran carski rez i sećam se da se sve desilo strašno brzo. Kao da se sve zbilo u 10 minuta..Odjednom je doktor držao moju kćer. Stavio je Rejn na Rejčelina prsa, i iskreno, ponovo sam pao u šok.

Gledate u ovu malenu bebu i osetite toliko ljubavi i toplinu oko srca. Mislite: ”Ovo je najlepša beba koju sam ikad video.” Gledate doktora: ”Od svih beba koje ste ikad doneli na svet, jel ovo nije najlepša mala beba?” To je bio najposebniji trenutak u mom životu.

Odmah je sledio onaj najsramotiniji.

Moja familija je znala da sam bio nervozan oko menjanja pelena, a medicinske sestre su to načule, pa su se odlučile našaliti sa mnom. Naterale su me da zamenim Rejninu pelenu ispred svih – cele moje familije i bliskih prijatelja.

Moja tehnika je bila grozna. Nisam znao šta radim, iako su mi pokušali pomoći. Ruke su mi se tresle i…

Pa, dete se pokakilo.

Hvala Bogu, samo malo.

Uspeo sam promeniti i staviti novu pelenu bez prevelikog nereda. Par dana kasnije odveli smo Rejn kući, dobila je sestrinu staru sobicu. I danas, mi tu sobicu vidimo kao Reneinu i Rejninu. One su deo zajedničke priče.

Nadam se da će Rejn pročitati ovu priču kad bude dovoljno stara da sve ovo razume. Znaće koliko je voljena i koliko i dalje volimo njenu sestru.

Nikad neću zaboraviti šta se desilo 4 dana pre nego što je Rejn trebala biti rođena. Igrali smo protiv Mančester Sitija i Pep Gardiola prišao mi je posle utakmice. Mislio sam da će mi samo pružiti ruku, ali rekao je: ”Čuo sam šta se desilo, mnogo, mnogo mi je žao. Želim ti sve najbolje ove nedelje.”

To me stvarno pogodilo. To puno govori o Pepu, uz to što je sjajan menadžer, odličan je čovek.

Na dan koji je trebao da bude Renein prvi rođendan, igrali smo u gostima kod Barnlija, i u osmom minutu, ceo stadion ustao je i zapljeskao u njeno sećanje. Imam tu utakmicu snimljenu na TV-u i ponekad je pogledam da se prisetim koliko je Rene uticala na svet, ali i da se podsetim koliko su ljudi dobri. Taj snimak ću zauvek čuvati.

Talasi žalosti verovatno nikad neće otići i zahvalan sam na tome.

Dok žive talasi, živi i Rene.