Geri Nevil: Noć auta

U subotu je bila 25. godišnjica Nevilovog debija za Mančester Junajted. U ovom ekskluzivnom dugom tekstu za sajt Mančester Junajteda, bivši kapiten priseća se noći u kojem je započela njegova karijera a mi vam prenosimo.

Nikad nisam plakao.

Bilo je mnogo emocija igrajući za Junajted, ali nikad nisam plakao, bilo zbog poraza ili pobede. 3 puta sam bio blizu da postanem emotivan:

Barselona.

Prvi ugovor s 14 godina, značio je da dobijam priliku.

Debi.

Kod debija se misli. ”Igranje za Junajted.” To je bio ogroman trenutak za mene. Kao da je prošlo jako dugo vremena. Pa, i bilo je davno.

Pre 25 godina.

I bio je to aut. Moj debi je bilo izvođenje auta protiv Torpeda iz Moskve. To je bilo to. Nisam dodirnuo loptu stopalom. Ne znam je li se to još nekom desilo.

Sećam se svih malih stvari tog dana. Ono što se najviše ističe je to da sam po prvi put bio u hotelu pre tekme za prvi tim. Tata me doveo za vreme ručka do Midlend Hotela u gradu. Tada smo delili sobe, tako je bilo do 23. ili 24. godine. Kris Kasper je također bio u timu i delili smo sobu. Već smo dosta prošli zajedno u mlađim selekcijama, ali kad smo dobili ovu sobu, rekao sam: ”Kas, ovo je neverovatno. Mi smo u Midlend Hotelu!.”

Borba za hranu

Spustili smo se na ručak i videli svu tu sjajnu hranu u kantini. Navikli smo na hranu u ‘Klifu’. Petkom, Teresa koja je vodila kantinu, spremila bi kobasicu, pomfrit i pasulj. Četvrtkom je bio kolač od sira. Ako bi A-tim imao Morkamb u gostima petkom uveče, Erik Herison bi vas naterao da naručite krompiriće za posle utakmice, to je bila super stvar. Posle pobede bi to bilo posebno dobro. Džimi Kuran, Erikov drug, koji je bio fizioterapeut, masažer i baš sjajan lik, bi sve to spremio za nas. Svi bi se svađali oko toga ko je šta naručio, najviše zbog Batija (Niki Bat). Bati (Butty) je jedan od onih momaka koji naruči ‘fish and chips”, ali ako bi kobasa i krompirići izgledali bolje, rekao bi da je to njegovo i neko bi uvek dobio pogrešno jelo. Svi smo znali da je Bati kriv za to.

Kao što vidite, tada nije bilo nutricioniste u klubu!

I onda odjednom se nađemo u Midlendu, Kas i ja, u tom ogromnom starom hotelu u centru grada, gledajući u svu tu hranu. Misliš si, uspeo si. Klinac si, jednostavno tako misliš.

Nakon jela bi se vratili u sobe, s dva ogromna kreveta. Bila je to verovatno obična soba, ali nama je bila kao vila. Mislimo si. ‘Šta sad da radimo?’

Trebali smo ići spavati. Stariji momci su to znali. To je bila navika i tako su radili. Ali mi nismo mogli, imali smo 17 godina! Nije bilo šanse.

Bati i Beks su takođe bili u timu. To je bilo 6 meseci nakon osvajanja FA Kupa za juniore i atmosfera je bila sjajna. Kakva i treba biti. Mi koji smo tada bili u A-timu i danas pričamo o tim danima. Fudbal koji smo igrali u prvoj godini kad smo bili u ‘Klifu’ je bio strašan. Kada sad gledam na to, sećam se nekih stvari koje vidite tek u profesionalnom fudbalu.

Neverovatan fudbal

Sećam se da je Klif bio pun ljudi koji su nas došli gledati. Svako je mogao doći besplatno i gledati tekmu, pa je bilo puno. Prvi tim bi nas isto gledao. Fudbal je bio sjajan, a to je bilo bez Gigsija koji je već bio u prvom timu. Kad je ponekad zaigrao s nama, bio je još bolji. Bili smo neverovatni, a bili smo bez napadača. Jedina stvar koja nam je nedostajala. Gigsi bi došao i bili bismo na nekom drugom nivou. U vezi su bili: Beks, Bati, Sajmon Dejvis, Ben Tornli, Kit Gilespi… Tad još nije bilo ni Skolsija.

Privilegija je bila biti u tom timu. I dalje se sećam tih dana, kad sam dobio ‘stipendijski ugovor’. Moja familija i ja smo mislili da ću dobiti ugovor na još jednu godinu, a dobio sam četverogodišnji: od 14 do 16 kao školarac s obećanjem da ostanem od 16. do 18. ful-tajm. Tata me odveo u školu i rekao im: ”Moram da ga ispišem”, a kad mi je to rekao nisam mogao verovati. Nikad to neću zaboraviti.

To je bio jedan od najizazovnijih delova mog život.

Menadžer je bio zahtevan, ali pre toga smo radili s Erikom Herisonom i Nobijem Stajlsom. A oni su bili možda i zahtevniji.

Ne smete izgubiti duel u mladom timu kad vam je trener Herison ili Stajls.

Erik je bio iz Jorkšira, non-league štoper, verovatno najveći radnik i najprljaviji štoper. Slomio je nos osam puta. Čvrst kao stena. A Nobi je bio Nobi.

Nobi nas je poslao na teren uz reči: ”Setite se svojih najboljih drugara.” Mislio je na kostobrane.

To je bio njegov način da vam kaže da pobedite u borbi. Svaku tekmu, ne zaboravite svoje najbolje drugove. Ako bi neko izgubio duel ili bio nadskočen, poludeo bi.

Ništa lakše ne bi bilo ako bi bili bliže prvom timu.

Teška škola

Svlačionica je bila puna lidera. Neverovatno je kako je klub doveo toliko puno takvih igrača. Tu su bili Brus, Pelister, Ins, Robson, MekKler, Šmajhel, Irvin, Hjuz, a samo je jedan mogao biti kapiten. Za godinu dana su došli Kantona i Kin. Čak je i Gigsi bio kapiten kad je bio malo stariji. Dion Dablin, Majk Filan, Klejton Blekmore. Oni su bili sjajni s mladim igračima. Bili smo srećni što smo prošli tu svlačionicu, ali su ponekad bili grubi prema vama. To nije bila laka škola. Treninzi su bili naporni. Puno se očekivalo. Dobra dodavanja, uzimanje lopte, zaustavljanje ubacivanja, branjenje prekida, dobijanje vazdušnih duela. To poslednje je pogotovo bilo neprihvatljivo. Kao i da napadač dobije loptu i uzalud je potroši. Loš pas takođe. Te greške nisu prihvatali.

To se uvuklo u mene već pre prvog odlaska u Midlend Hotel, čekajući da dođe noć. Misli su mi lutale, naravno, osećao sam se čudno. Znao sam da ću biti na klupi, ali imao sam neki predosećaj da ću ući u igru. Morao sam da budem spreman. Sve je moralo biti na mestu.

Tako je sve moralo biti u mojoj karijeri. Bila je jedna čudna stvar u 20 godina. Naručio sam kinesku hranu u četvrtak uveče i poneo je na utakmicu. Mislio sam: Nisam uradio sve kako treba. Svaki drugi put sam mislio, sve je kako treba da bude, dobro sam pripremljen, jeo sam ispravno, to je bio ključ. U tunelu sam sve opet proživljavao i pitao se: ‘Jesam li uradio sve kako treba da dobro odigram ovaj meč?’

Tokom godina, razvijete neku rutinu, morate da sedite na pravom mestu u busu, ili da stavite ispravnu bandažu. Kad sam igrao u Kerikovom testimonial meču nisu imali ispravnu bandažu, nisam mogao da verujem. Imali su tu traku preko 20 godina. Morali su. To je bila moja traka. Širina D. Ne E ili C, nego D. Uvek seckana na isti način, s istim makazama. Takve gluposti su bile deo moje karijere.

Sedeo sam u toaletu u loži za igrače. 15 minuta sam samo sedeo posle menadžerovih reči i čitao program u kompletnom miru 15ak minuta. Spokoj. To sam radio pred svaku tekmu.

Dan pre utakmice sam radio cik- cak sprintove. Svaki petak. Strani momci poput Ronalda i Teveza su me gledali kao da sam lud. Jednostavno je tako bilo.

Takve stvari se grade godinama, tako da nisu bile tu pre moje prve tekme. Ali i tada, sa 17 godina, znao sam da želim masažu u donjem delu leđa. Čak nisam imao problema s leđima.

Džim MekGregor, fizio, je to prezirao. Zašto ti to treba? Ne znam, samo mi treba!

I morao je to uraditi, iako je bio ljut. Jako ljut.

Svaku tekmu, tokom 25 godina, dobijao sam masažu.

Jednostavno mi je to trebalo. To me smirivalo, jako retko bih bio nervozan tokom moje karijere. Bio sam malo napet pre utakmica, ali nikad nervozan. 4 tekme su bile ipak malo drukčije:

Prva FA Kup juniorska tekma protiv Sanderlenda. Ipak je prošlo dobro uprkos nervozi.

Prvi veliki meč za Junajted, FA Kup polufinale protiv Palasa na Vila Parku. Gledao sam pređašnja polufinala kao klinac, i to je bila ogromna stvar za mene. Igrao sam dobro i prošli smo dalje u drugoj tekmi. Tada sam dobio na samopouzdanju. Zaslužio sam biti ovde.

Debi za Englesku, nakon samo 17 nastupa za Man Utd.

I naravno, debi za Junajted.

Nemoj se umisliti

Sećam se zagrevanja pre tekme. Wow, prvi put da sam pred toliko ljudi na Old Trafordu. Bilo je oko 20 000 ljudi, ali svejedno se činilo puno.

5 minuta pre kraja, šef mi kaže da se opet zagrejem. Mislio sam da je vreme prošlo, da neću ući. Ali sam se prevario. ”Ulaziš.” Onda su me pukli živci.

Kad to čuješ, uđeš u neku zaštitničku fazu. Prva tekma, odbrambeni mentalitet, ne misliš ući ću,  dati gol i biti heroj. To ne ide tako, misliš si samo da ne usereš nešto. To je to.

Kao defanzivac  tada, ako bi dobro dodavali i ne napravili neko sranje u odbrani, to je bila dobra tekma. Danas, trebate 10 asistencija i 3 gola po sezoni. Ali tada, posao je bio dati loptu napred ili u vezu i ne grešiti u odbrani. To je moj posao. Organizuj, komuniciraj. Jednostavne  stvari. Misliš ako dotakneš loptu to mora biti dobar pas.

Ne napuštaj svog igrača. Ne daj da te prođu. Nemoj napraviti penal. Bez glupih stvari.

Samo nemoj usrati.

Ušao sam umesto Lija Martina i igrao iza Andreja Kančelskisa. Nije bio problem biti iza njega. On je bio sjajan. U prvih 20ak utakmica, naučio sam da je Andrej toliko dobar, da bi većina ekipa vratila levo krilo na mesto levog beka. To mi je olakšalo situaciju. Mnogo puta sam igrao protiv nepostojećeg levog krila, jer su ga stavili kao drugog beka protiv Andreja.

Beks je bio ispred mene posle toga, pa su trebali zaustaviti njegova ubacivanja. Levo krilo bi ponovo ostalo duboko. Onda je stigao Ronaldo i ponovo su trebali dva leva beka.

Nije čudo da sam igrao više od 20 godina.

Ali moram reći da niko od te trojice nije voleo da se vraća, pa sam odrađivao posao za njih.

Na mom debiju nije bilo vremena za to. Moj debi je bilo ubacivanje sa strane.

I tako dobijem aut, visoko, u zadnjoj minuti. Mogao sam daleko baciti, kad sam bio mlađi čak i dalje. Mogao sam ubaciti u 16erac, čak i na širokom Old Trafordu.

Ubacim u prostor, ali ništa.

Uđem u svlačionicu i menadžer poludi na Gerija Pelistera. ”Jesi li ikad gledao klince? Sramota si. Gledaj njihove tekme i znaćeš da mali može daleko da baci. 0-0 zadnji minut protiv Torpeda a ti si na centru!”

Malo me bilo sram, ali sam bio srećan. Da sam umro sledeći dan, igrao sam za Junajted. Otkad sam imao 4,5 godina, to je bio san.

Savet o spavanju

Sećam se da sam video tatu posle tekme i bio je ponosan. Odveo me kući i nisam spavao. Adrenalin me pucao. I dalje sam delio sobu s klincem. Razgovor s njim me trebao uspavati. Trebao sam reći: ‘Fil, kakav je bio onaj aut?’

To bi uspelo.

Prvih 10 godina karijere, nisam mogao da zaspem nakon noćne tekme. Nema šanse.

Možda možete spavati od 3 ujutru do pola 6, kad dolazite s tekme. To nisam ja. Mislim da to nije normalno. Doselio sam se u grad s 26, 27 godina. Tada bi Gigsi i ja otišli na par piva posle noćnih tekmi. 2 piva su bila dozvoljena.

”Smiri vas. Lakše spavate”, govorio bi Gigsi. Bio je u pravu.

Dve boce. Svratili bismo do Šugar Laundža na dva piva posle tekme, onda bi išli do Dinsgejta i tada sam lakše spavao. Trebalo mi je 10 godina da shvatim.

Nakon debija, nisam bio dovoljno mudar, samo bih ležao, vrteo celu priču. San se ostvario.

4 dana kasnije igrao sam protiv rezervi Čestera za A-tim, subota ujutru.

Menadžer je bio ekspert u motivisanju, ali brzo je uspeo da vas spusti na zemlju. Nedelju dana posle mog debija, Beks je debitovao protiv Brajtona. Ja nisam bio u timu i bio sam malo nervozan jer nisam znao zašto. Mladi momci su često bili van-unutra tima. Mislim da je to veliki test.

Erikov moto

Isto je bilo s Erikom Herisonom u akademiji. Budi čvrst je bio njegov moto. Nisam te stavio, pa šta? On nije bio tu prošle nedelje i ništa nije rekao. Prihvati to, budi čvrst. Nobi je bio isti takav. Oni su znali šta treba. Kido bi vas hrabrio, ali i on nije preterivao, znao je koliko treba da bi se dobro osećali.

Od Erika i Aleksa Fergusona samo trebate jednu rečenicu. ‘Bravo sinko’. Mislite si: Sigurno sam to dobro uradio.

Kad vas menadžer pohvali, daje vam sjajan osećaj. Ali znate da može i poludeti na vas. Video sam kako je poludeo na Pelija posle tekme s Torpedom. Ali to nije ništa nakon druge tekme s njima.

Tada smo dobijali 29.5 funti + 10 troškova nedeljno. Svi smo toliko dobijali. Beks i Bati su bili na klupi. 2 hiljade je bio bonus ako prođemo dalje i igrali ste obe tekme. Ako ste igrali smo jednu tekmu onda bi dobili 1,500. 1000 samo ako ste bili u timu.

Tada smo putovali u Moskvu i svi smo bili na klupi. 0-0 opet. Penali.

Između nas je bilo 3,500 funti koje zavisi o ovim penalima. Meni 1,500, njima po 1000. To je plata za 40 nedelja.

Doslovno bismo si kupili automobile pri povratku u Mančester. Poveli smo 2-0 nakon što je Torpedo promašio prva dva.

… i svejedno smo izgubili! Brusi, Čoki i Peli su promašili. Najgori penali koje sam ikad video.

U svlačionici kasnije, nas trojica smo plakali jer smo izgubili 3,500 od Torpeda. Ja sam izgubio Pežo GTI, a mislim da je Beks naručio Maserati.

Brusi, Čoki i Peli nam i dan danas duguju automobile!

Hrpa manijaka

Šef je došao do nas i bio je to 3. svetski rat. Uzme njih trojicu i krene svađa oko penala. Došao je i Robo i još neko i pridruži se. Šef se nije smirio u tom trenu i mogao je opasno krenuti sa svađom zbog odnosa koji je imao s njima. Da je neko krenuo s udarcima, svi bismo bili u nevolji. To su bili manijaci. Sledećih nekoliko sezona sam to video još koji put. 2-0 protiv Blekburna, kad je Širer dao 2 gola, protiv Liverpula kad smo prosuli prednost od 3 gola. Barselona u gostima nakon poraza od 4-0.

To vidite i pomislite:

“Pa ovo je hrpa manijaka. Zašto smo mi ovde?”

Sve je to bilo deo toga, doduše.

Bilo je nerealno. Čak bih rekao da se to stvarno nije ni desilo. Mislim da igranje za Junajted nije stvarno. Izađete u tunel i dok stojite postanete nešto drugo. To nije normalan osećaj. Kad se penzionišete, igrači ne mogu opet doći do tog osećaja. Ne znaju šta je. To je adrenalin, neki osećaj, nešto što uđe u vaše telo i mislite si: Ovo. Ovo je… neverovatno.

Nikad ne zaboravite kad to osetite prvi put.