Tim Hauard – Turet na golu Karamela

Nije retka situacija u fudbalu, pogotovo savremenom, da na vrhunskom nivou nastupaju igrači sa nizom zdravstvenih problema zbog kojih pre 50 i više godina verovatno ne bi dobili dozvolu da zaigraju. Međutim, s napretkom medicine napredovao je i sam sport, pa je sasvim uobičajeno da na terenu Lige šampiona, Premijer lige, Svetskog ili Evropskog prvenstva vidimo igrače sa astmom, respiratornim problemima, srčanom aritmijom i sl. Međutim, neki fudbaleri pate od poremećaja za koje navijači klubova za koje nastupaju često i ne znaju, a kad saznaju – bivaju šokirani. Taj slučaj se itekako može preneti na priču o čuvaru mreže reprezentacije SAD i engleskog Evertona. Naravno, radi se o iskusnom Timu Hauardu.

Everton ne brine o golmanu od 2006. godine

36-ogodišnji golman rodom iz Nju Džersija boluje od Turetovog sindroma, retkog poremećaja koji pogađa 4 do 5 osoba na svakih 10,000. Mada se može dijagnostikovati u ranom detinjstvu, prvi simptomi se često jave u mladalačkom dobu ili ranoj adolescenciji. U slučaju golmana Evertona, bilo je to u srednjoj školi. Po sopstvenom priznanju, nikada nije voleo školu. Tačnije, prezirao ju je. Nije se radilo o učenju, domaćim zadacima, obavezama. Ono što je zaista predstavljalo ogroman problem Timu jeste sedenje na časovima. Obaveza da mirno sedi 45 minuta, pet do šest puta svakoga dana, polako ga je razarala iznutra. Zato je često tražio da napusti čas, da li pod izgovorom odlaska u toalet, kod školskog lekara ili nečeg trećeg, nije važno.  Jednostavno nije mogao da sedi mirno i skoncentriše se na nastavu.

Međutim, prvi simptomi pojavili su se mnogo pre toga. Kada je imao 10 godina, uočio je neobjašnjivu i neodoljivu potrebu da dodiruje stvari po kući, po tačno određenom redosledu. Izašao bi iz sobe, dodirnuo vrata, jedan zid, pa drugi, zatim ram od slike, pa gelender od stepenica. I tako redom, svaki put. Ako bi nešto propustio ili uradio pogrešno, pomešao redosled i sl, morao bi da se vrati i ponovi. Duboko u sebi, znao je da to što radi nema nikakvog smisla, i da se ništa loše neće dogoditi ako prestane – ali nije mogao!

Na SP 2014. je oborio rekord po odbranama na jednom meču – imao ih je 15

Na putu do škole sakupljao je kamenje pored puta. Opet – bez ikakvog logičnog razloga. Video bi kamen i dobio neobjašnjivu potrebu da ga podigne sa zemlje, ispita, i ponese sa sobom. U narednim nedeljama ranac mu je bio pun kamenja koje mu zapravo i nije bilo potrebno. Čim bi pokušao da se reši te neobične navike, osećao bi užasno nelagodnost, počeo bi da se znoji, stomak bi mu zavijao, ruke bi mu drhtale. Zatim su se javili tikovi (nevoljni pokreti). Počeo je da kašlje kako bi pročistio grlo, da prevrće očima, sleže ramenima, a bilo je tu i neobičnih facijalnih ekspresija. Počeli su i problemi u školi, deca kao deca – ismevala su Tima zbog tikova, a nastavnici nisu imali razumevanja u početku.

U najtežim životnim situacijama osoba se trudi da nađe svoju sigurnu zonu, oazu, mesto ili aktivnost u kojoj se oseća sigurno. Za Tima je to bio fudbal. Počeo je dosta kasno da ga trenira, a još kasnije je premešten na poziciju golmana. Uvek je želeo da bude napadač, blizu lopte, tamo gde je najveća akcija. Ipak, nije bio talentovan, nije znao da šutne loptu kako treba, nije umeo da napravi dribling, znao je jedino da trči, a to za trenera nije bilo dovoljno. Međutim, u dugonogom i neobično visokom momku za svoj uzrast video je potencijal za odličnog čuvara mreže. Iako Tim nije hteo da brani jer bi samim tim bio daleko od akcije, pristao je da proba nakon što mu je trener obećao da će jedno poluvreme igrati napadača, ako drugo poluvreme pristane da brani. Čim je probao, shvatio je da je to za njega. Osećao je neobičan osećaj odgovornosti svaki put kad protivnički tim dođe blizu gola koji čuva. Jednostavno je morao da odbrani, znao je da ceo tim zavisi od njega. I odjednom, shvatio je da se ipak nalazi u centru pažnje, tamo gde je akcija, iako mu je igra ograničena na prostor od 16 metara.

Sa 11 godina pojavio se novi simptom, najgori do tad. Morao je da dodirne osobu pre nego što razgovara sa njom. Svaku osobu. U školi je to uspešno prikrivao tako što je „bacao kosku“ drugovima pre razgovora, a devojke štipao za obraze. Međutim, i rođenu majku je morao da dodirne pre nego što razgovara s njom. Sve do jednog dana kada je jasno odstupila od njega u trenutku kada je krenuo da joj se obrati. Tada je sve stalo. Stajao je pred njom, potpuno nem, mozak je vrištao „Reci joj nešto, bilo šta!“, ali usta su ostala nepomična. Sutradan, majka ga je odvela kod dečjeg neurologa, koji nije mogao da postavi dijagnozu na osnovu Timovog škrtog opisivanja situacije. Onda je na scenu stupila majka, koja je opisala sve simptome. Tikove, dodirivanje predmeta i ljudi, nelagodnost, sve je opisala, sve je primetila. Doktoru je sve bilo jasno i Tim je dobio dijagnozu – Turetov sindrom i opsesivno-kompulsivni poremećaj.

Kaver biografije Tima Hauarda

Usledila je majčinska bitka za svoje dete, borila se da svom sinu obezbedi pravedan tretman u školi, ali je konstantno nailazila na zid. Nastavnici nisu bili ubeđeni da Tim ima Turetov sindrom, već su mislili da majka kao majka, ne gleda objektivno na situaciju i pokušava da opravda ponašanje svog deteta. Sam Tim je utehu našao u nečemu drugom – fudbalu. Nakon prvog odlaska kod lekara, rečeno mu je da mnoge osobe sa Turetovim sindromom nađu svrhu u životu koja im pomogne da se osećaju sigurno, i da tada simptomi jednostavno nestaju, kao da ih nikada nije ni bilo. 11-ogodišnjem dečaku tada te reči nisu predstavljale veliku utehu, ali mnogo godina kasnije je razumeo, i bio zahvalan što je pronašao nešto što ga čini smirenim i sigurnim. Otuda i činjenica da mu simptomi nisu predstavljali problem u karijeri, nikada zbog tikova nije primio gol, niti mu se desio neki sličan ispad. Neobični rituali su, ipak, ostali. Kao što je nekada morao da dodirne vrata sobe, zidove, ram slike i gelender, tako i na terenu mora da dodirne stative, prečku, mrežu, travu. Ali sve je to deo fudbala, sve je to deo života.

Kao što znamo, Tim Hauard je danas jedan od najboljih golmana Premijer lige, već 9 godina uspešno brani za Everton i čuva gol reprezentacije SAD. U svojoj autobiografiji, objavljenoj prošle godine, govorio je i o problemima sa kojima se tokom života i karijere suočavao kao osoba koja ima Turetov sindrom. Po mišljenju mnogih, njegova otvorena i iskrena priča pomogla je mnogima, i nadahnula ih da žive život i grabe ka svojim snovima bez obzira na sve.

Slika iz godišnjaka

tekst napisao: Nikola Kelović

0

0