Bitka za Bristol – Roversi/Siti

Pisali smo već o velikim gradovima na Ostrvu i klubovima koji su po nepisanom pravilu, simboli istih. Međutim, kako je Bristol jedan od najvećih gradova u Engleskoj (tačnije, šesti po broju stanovnika), valjda bi i logično bilo da ima bar jedan veliki fudbalski klub. I kažu Bristolci da se često povede rasprava oko toga da li bi za grad bilo bolje da se crveno-beli i plavo-beli ujedine, naprave jedan klub i krenu u pohod na nešto veliko. Naravno, to je otprilike kao kada bi Zvezdi i Partizanu neko ponudio fuziju kako bi konačno napravili nešto veliko još od 1991. U teoriji možda i zvuči fino, ali samo ako ste potpuno neutralni i ravnodušni. U praksi – pre ćete pristati na gašenje nego na saradnju sa najljućim rivalom. I to je ono zbog čega volimo ovakve priče.

Bristol Siti i Bristol Rovers, večiti iz čuvene luke na jugozapadu države. Oduvek velikani svog grada, nikada velikani svoje države. I zaista, ni jedan ni drugi klub tokom istorije duže od stotinu godina nisu osvojili niti jedan veliki trofej. Siti, inače mlađi od dva kluba (osnovan 1897.), imao je čast da u prvoj deceniji postovanja ostvari zapažene rezultate i u tesnoj trci sa Njukasl Junajtedom ostane bez šampionske krune, u sezoni 1906/07. Dve godine kasnije došli su na korak od trofeja FA Kupa, ali ih je u velikom finalu pred više od 70,000 gledalaca porazio Mančester Junajted koji je tako došao do svog prvog pehara u najstarijem takmičenju na svetu. Roversi, osnovani 1883. godine, takođe ne mogu da se pohvale trofejima, s tim da oni nikada nisu ni igrali u najvišem rangu engleskog fudbala. Obe ekipe su dolazile do finala FL Trofeja (donedavno Džonsonovog obojenog kupa kako mi volimo da ga zovemo), koji je Siti osvajao u tri navrata – 1986., 2003. i 2015., dok su Roversi poraženi u oba finalna nastupa – 1990. i 2007.

I šta nam to govori? Da se ne uvrede simpatizeri i navijači ova dva kluba, ali činjenice nedvosmisleno govore sve – ni Siti ni Roversi ne mogu se nazvati velikanima engleskog fudbala. Pa da li to znači da nisu vredni naše pažnje i redova koje čitate? Naravno da ne!

Za početak da kažemo da Bristol nije najveći grad u Engleskoj koji nema člana Premijer lige. Trenutno tu titulu drži Brajton, mada se ekipa sa juga države već nekoliko sezona nalazi pri vrhu Čempionšipa i svakako deluje veći favorit da se domogne najvišeg ranga od oba bristolska tima. No, ono što možda još teže pada Bristolcima jeste činjenica da su čak i komšije iz susednog Velsa imale dva kluba u Premijeršipu u minulim sezonama. Tačnije, Svonsi je i dalje u društvu najboljih, a Kardif je bio do pre par sezona. Bristol je i jedini veći grad sa dva velika rivala koji nikada nije ugostio evropske ekipe u meču nekog kontinentalnog takmičenja, za razliku od Mančestera, Liverpula, Birmingema, Šefilda… I opet, ovi podaci ne umanjuju strast koju navijači dva kluba imaju i pokazuju iz nedelje u nedelju. Baš ta činjenica da nisu sve oči uprte u njih čini to rivalstvo intenzivnim, oni su zatvoreni u svom svetu, u svom gradu, i žive za dan kada igraju jedni protiv drugih, mada se to poslednjih dvadesetak godina i ne dešava previše često.

Luka Bristol

Prvi susret između rivala viđen je još 1894. godine kada su se u prijateljskom meču sastali tadašnji, tek osnovani, Bristol Saut End i starosedeoci Istvil Roversi. Mlađi klub je iznenađujuće slavio sa 2-1, ali su se Roversi osvetili ubedljivom pobedom od 4-0 u prvom zvaničnom meču, odigranom 1896. u Glusteršajr Kupu. Od tada do danas odigrali su 232 duela, iz kojih je Siti odneo 105 trijumfa, a Roversi 40 manje. Međutim, već 15 godina nisu članovi istog ranga, Siti je uglavnom u drugoj ili trećoj ligi, a Roversi u četvrtoj, sa kratkim izletom u Konferenciju. To ih opet nije sprečilo da se sastanu tri puta u FL Trofeju – Roversi su pobedili 2007. posle dva meča (0-0 i 1-0), a Siti 2013. sa 2-1. Oba meča propraćena su velikim tenzijama i sukobima kako na stadionu, tako i van njega.

A kad smo o sukobima van terena, ne možemo a da se ne dotaknemo incidenta iz 1990. godine kada je izbio požar na stadionu Roversa, Tverton Parku, i oštetio glavnu tribinu. Istraga je pokazala da su krivci navijači Sitija – njih sedmorica, koji su nakon suđenja dobili zaslužene kazne. Interesantno je da se desetak godina ranije desila slična stvar – takođe je izbio požar, mada nije dokazano da je namerno izazvan. Tada su plavo-beli bili prinuđeni da se privremeno presele na Ešton Gejt, dom upravo omraženog rivala, što je izazvalo veliku nelagodnost kod navijača. Još interesantnije je da je Ešton Gejt nekoliko godina kasnije mogao da postane trajni dom fudbalera Bristol Roversa. Naime, čelnici kluba su tražili novi stadion, a kako je Siti bio u ogromnoj finansijskoj krizi, poslali su im nepristojnu ponudu za koju su znali da neće smeti da odbiju. Ipak, Siti se u “minut do 12” izvukao iz bule i nakon velike klupske reforme odlučio da odbije ponudu.

Ko ima prevlast u gradu? Nije lako reći, iako Siti ima nesumnjivo bolje rezultate kroz istoriju, finale FA Kupa, dva polufinala Liga Kupa, nekoliko godina u najvišem rangu, a i čak 40 pobeda više na svom kontu u međusobnim duelima. Crveno-beli su imali dve prilike da ostave rivala u senci za sva vremena, prvi put tokom 70-ih godina prošlog veka kada su bili članovi Prve divizije, a drugi put u prethodnih desetak sezona kada su Roversi došli čak i do petog ranga, a Siti manje više skakutao između druge i treće lige. No, upravo to skakutanje je problem, Siti ne uspeva da se stabilizuje kao drugoligaš i napadne plasman u Premijer ligu, samim tim to što su dva ili tri ranga ispred Roversa ne znači mnogo. Što se tiče navijačke prevlasti, nema dovoljno pouzdanog istraživanja. Jedino što može da se tvrdi jeste da sever grada većinski navija za plavo-beli, a jug za crveno-beli Bristol.

Postoji jedna zanimljiva priča koju možemo povezati s onom iz srpskog fudbala. Verujemo da znate za događaj po kom su navijaći Zvezde prozvani Ciganima od strane navijača Partizana – iako su namere bile uvredljive, Zvezdaši su taj nadimak prihvatili i ni dan danas ne beže od njega, naprotiv. Slična stvar se desila u Bristolu, stari stadion Roversa bio je smešten tik uz fabriku iz koje su dopirali snažni i neprijatni mirisi, tako da su fanovi Sitija jedva dočekali priliku da ih nazovu Gasheads (gasovite glave, ako ćemo bukvalno da prevedemo, ali metafora je jasna). Navijačima plavo-belih se to svidelo (doduše ne odmah) i nadimak je ostao do danas. I ako ćemo da zađemo dublje u navijačku kulturu grada Bristola, videćemo da se isti termin decenijama koristio kako bi se uvredile komšije iz severnog dela. Smrad iz Istvila nekad je bio nepodnošljiv, a “južnjaci” bi to iskoristili za pošalicu i prozivku svojih komšija.

Ali, ta priča ima i svoju drugu dimenziju. Roversi su prvih 50ak godina postojanja uživali status većeg kluba u gradu, i ne samo to – oni su bili ti koji su se identifikovali sa gradom Bristolom, iako je Siti faktički nosio ime grada. Roversi su maltene od osnivanja nosili nadimak Gusari, što je bio marketinški odličan potez jer je nadimak bio prilično jedinstven i pritom asocirao na sam grad, s obzirom da je Bristol luka. S druge strane, Siti je nosio nadimak Robins, po crveno-belim bojama, a taj nadimak bio je uobičajen za klubove tih boja širom zemlje. Samim tim, nije teško zaključiti da su navijači mlađeg od dva kluba imali na čemu da zavide, i da im je bilo stalo da to nekako pokvare, a pogrdno nazivanje rivala Gasheadsima im je dalo upravo priliku za tako nešto.

Što se tiče statistike, već smo rekli da su se sastali 232 puta, mada čak 103 u pomenutom Glusteršajr kupu, u kom su skoro 90 godina igrale isključivo ove dve ekipe. Ako isključimo i utakmice koje nisu imale takmičarski značaj, bristolski večiti su odigrali 116 utakmica. Na 50 je slavio Siti, na 32 Roversi. Najubedljiviju pobedu ostvarili su crveno-beli, pobedivši u tri navrata sa po 5-0 – 1926, 1945. i 1969. godine.

Danas večite rivale razdvaja samo jedan rang takmičenja, a mi se nadamo da ćemo ih uskoro gledati u međusobnim, ligaškim duelima!

tekst: Nikola Kelović

0

0