Reding – Kraljevi iz Berkšira

Kad se spomene Reding, nekako imamo tendenciju da ga stavimo u istu košaru s klubovima poput Votforda, Midlzbroa, Birmingema, Kristal Palasa i sličnih. Uvek su negde na relaciji Čempionšip- Premijer Liga. Treba biti iskren i otvoreno reći – Reding nije tako velik klub. Proveli su tek par sezona u najvišem rangu engleskog fudbala iako je klub originalno osnovan daleke 1871. Ali, to ne znači da istorija ovog kluba nije zanimljiva. Za ovaj klub igrale su fudbalske veličine poput Džordža Besta, Meta Bazbija (iako samo kao gosti) i Robina Frajdeja.

Reding je veliki grad i logično je da ima prostora za druge sportove. Nekako najviše treba izdvojiti ragbi. Iako nemaju klub u prvoj ligi, ragbi ekipa London Ajriš igra na Madejski stadionu – stadionu FK Redinga. Redingovo deljenje stadiona s drugim sportskim klubovima proteže se duboko u istoriju skroz od samog osnivanja kluba.

Klub je osnovan 1871.u doba kad je Reding već imao 2 fudbalska kluba: Ejrli i Reding Hornets. Ipak oba kluba su se na kraju spojila s Redingom, Hornetsi 1877., a Ejrli 1889. potencijal je prepoznat.

U prvih 15-ak godina postojanja klub je svoje utakmice (kao i mnogi fudbalski klubovi u to vreme) igrao na lokalnim kriket stadionima. Često su menjali svoj dom, jedno vreme igrali su na Reding Kriket Stadionu s kojeg su se preselili na Koli Park. S Koli Parka kontroverzno su se preselili na Kaveršam Kriket Graund, koji je često bio žrtva poplava. Osim toga, da bi navijači stigli do stadiona morali su brodom preći Temzu što nije bilo nimalo ugodno, ali ni sigurno u to doba. 1896. konačno je pronađen pravi stadion – novi Redingov dom postao je Elm Park, na kojem su Rojalsi svoje utakmice igrali sve do 1998. godine i izgradnje Madejski Stadiona.

Rojalsi su se uglavnom takmičili u lokalnim kupovima i prijateljskim tekmama. Tada je i dalje igranje fudbala u Redingu bilo rekreativne prirode. Čest je slučaj bio da fudbaleri igraju i kriket ili neki drugi sport što je nakon nekog vremena postao problem. Kad je Reding 1895. službeno postao profesionalni klub, neki sportisti opredelili su se za kriket. U to vreme fudbal u Redingu pao je iza kriketa, a neki izvori kažu i ragbija. Klub je postao profesionalan ali pravi problemi tek su sledili.

Jedan od najpoznatijih stanovnika Redinga je poznati pisac Oskar Vajld, jednom prilikom je rekao: Fudbal je sjajna igra za malo jače devojke, ali ne priliči delikatnim dečacima. Kada je ženama konačno dopušteno igranje fudbala, Elm Park (tadašnji stadion Redinga) postao je zanimljiva lokacija za igranje utakmica i znalo se skupiti i po 9 000 ljudi na ženskim susretima. Imajte na umu da je to bio kraj 19., početak 20. veka.

Klub do 1894. nije imao nekih zapaženih rezultata, igrali su uglavnom prijateljske utakmice i lokalne kupove. Izdvajam 1894. jer su tada igrali FA Kup i zabeležili rekordan poraz od Preston Nort Enda, bilo je 18:0 u prvom kolu. Nešto kasnije, Reding je bio među klubovima koji su osnovali lokalnu Sautern Ligu, ligu koju su igrali nekoliko godina. Rezultat je bio manje bitan, liga je osnovana tek toliko da se utakmice igraju redvno, jer se prethodnim načinom (prijateljske utakmice i kupovi) znale ne igrati i po nekoliko nedelja.

Nekoliko godina proveli su u Sautern Ligi i taj deo istorije mnogo je bitan jer su uspeli doći do dobrog statusa u engleskom fudbalu. Klub je preživeo problematičan početak posle profesionalizacije. U predratno doba bili su dosta uspešni, 1911. godine osvojena je titula u Diviziji 2, a ekipa je bila predvođena Džonijem Holtom i Herbertom Smitom, obojica su nastupili za englesku reprezentaciju dok su igrali za Rojalse. Ista ta ekipa bila je pozvana na turneju po Italiji, a tamo su odigrali i utakmicu protiv Milana. Slavili su s neverovatnih 5-0 te su u italijanskim novinama ‘Corriere della Sera’ bili opisani kao ”bez sumnje, najbolja strana momčad ikad viđena u Italiji.’

Vreme između 2 rata bilo je relativno uspešno za Reding. 1920. izabrani su za igranje Treće Divizije Jug. Navijači su dolazli na utakmice, Elm Park je često bio lepo popunjen. 1926. Reding je osvojio Treću Diviziju Jug, a promocija je osigurana fantastičnom pobedom nad Brentfordom 7-1. Sledeće sezone u ligi više, Reding su predvodili velški reprezentativac Dej Evans, te Bili MekKonel i Hju Dejvi koji su nastupali za Severnu Irsku.

U sezoni ’26/27 stigli su do polufinala FA Kupa, uspeh koji nije ponovljen sve do 2015. i poraza od Arsenala. U polufinalu 1927. ispali su od kasnijeg osvajača Kardifa, te je to do danas jedan od najvećih uspeha kluba, pogotovo jer ih je u petom kolu na Elm Parku bodrilo 33 000 ljudi. Do Drugog svetskog rata Reding nije imao nekih zapaženih rezultata, 1931. ispali su iz Druge Divizije, te su ostali u ligi niže, dok nije izbio Rat i došlo doba u kojem su se igrali lokalni kupovi i lokalne lige.

Rojalsi ni posle rata nisu igrali neku značajnu ulogu u engleskom fudbalu. Već sam par puta spomenuo njihov nadimak ‘Rojalsi’, a nisam siguran da svi znaju otkuda dolazi taj nadimak. Naime, Reding se nalazi u kraljevskom okrugu Berkšir, te je jedno vreme grb kluba sadržavao pet kraljevskih glava na plavoj pozadini. Pošto Reding dolazi iz kraljevskog okruga, za njih je vezan jedan zanimljiv mit. U nekim starim pravilima navodno je bilo zapisano da ‘kraljevski klub’ uvek može izabrati da igra u svojim domaćim dresovima. Tu mogućnost Reding nikad nije iskoristio, a istu privilegiju na raspologanju navodno ima i Preston jer su prva ekipa koja u istoj sezoni osvojila Ligu i FA Kup.

Sve do 1971. Rojalsi su igrali Treću Diviziju (koja više nije bila lokalna – dakle bez podele Sever-Jug). U tom 25-godišnjem periodu od kraja Drugog svetskog rata, ostvareni su neki zanimljivi rezultati. Nekoliko puta bili su drugi na tabeli, ali su samo prvaci ostvarivali promociju. Ostvarena je najveća pobeda u istoriji kluba; 10-2 protiv Kristal Palasa neposredno posle početka normalnog klupskog fudbala 1946. 1953. zabili su 112 gola u ligi, ali ni to nije bilo dovoljno za promociju. Za klub su tih godina igrali Ron Blekman (39 golova jedne sezone), Džek Luis (15 golova s pozicije ‘wing-half’, rekord Fudbalske Lige), Moris Edelston i Sten Viks, koji su bili engleski  B reprezentativci.

Spomenute 1971. Reding ispada u Četvrtu Diviziju, te im je trebalo 5 sezona da se vrate u Treću Diviziju. Tada ih je do promocije predvodio Robin Frajdej, večiti boem i kralj nižih liga u to doba. On je napustio klub nakon šta je ostvarena promocija, te su bez njega Rojalsi ponovno ispali. 1979. na krilima Stiva Deta (koji je imao seriju od 1074 minuta bez primljenog gola) ušli su natrag u Treću Diviziju. Det je za klub nastupao 13 godina te srušio rekord po broju nastupa čak 536.

Klub je 70-ih i početkom 80-ih proživljavao najgori period u klupskoj istoriji. 1983. ponovno su ispali u Četvrtu  Diviziju, ali najgore je tek sledilo. Bili su jako blizu spajanju s Oksford Junajtedom, a navodno je Elm Park već krenuo biti oglašavan za prodaju. Na kraju, došao je novi predsednik, bivši igrač Rodžer Smit te klub nije prodat, iako je sve upućivalo da će se to desiti. Usledili su lepši dani, nakon šta je Smi doveo Jana Brenfuta na mesto menadžera. Brenfut je doveo Rojalse do Druge Divizije nakon 55 godina života na relaciji Treća-Četvrta Divizija.

Dvie sezone u Drugoj diviziji bile su mnogo uspešne. U prvoj su sakupili 94 poena te pobedili u prvih 13 utakmica. U drugoj nisu toliko dobro igrali u ligi, ali su sjajnim nastupima došli do osvajanja Simod Kupa. To je kup koji se održavao u periodu dok je engleskim klubovima bilo zabranjeno igranje evropskih takmičenja (nakon tragedije na Hejselu), a igrali su ga timovi iz prva dva ranga engleskog fudbala. Elem, na putu do Vemblija izbacili su 4 prvoligaša, a u finalu svladali Luton Taun 4-1. U finalu na Vembliju gledalo ih je više od 61 000 ljudi što je najveća poseta na nekoj od utakmica Redinga. Te sezone, kapiten Martin Hiks došao je do brojke od 577 nastupa za Rojalse i tako skinuo rekord Stiva Deta. Ipak, uprkos osvajanju Simod Kupa, Rojalsi su ispali iz Druge Divizije te tako izgubili pravo branjenja naslova u kupu.

Godine 1990. desila se revolucija u Redingu. I dalje su igrali u trećem rangu engleskog fudbala te je novi predsednik postao Džon Madejski (po kojem se danas zove novi stadion), a kao novi menadžer doveden je Mark MekGi. Taj dvojac usmerio je Rojalse prema igranju ofanzivnog, atraktivnog, brzog fudbala. Napredak je vidljiv bio iz sezone u sezonu, više se ulagalo u omladinski sustav, dovedeni su neki strani igrači i puno se radilo na skautiranju igrača van Engleske. 1994. osvojena je Druga Divizija (tada treći rang) te je Reding postao prvi klub ikad s trofejima u 4 različita ranga.

Mark MekGi 1990. kontroverzno podnosi ostavku na mestu menadžera iako je Reding briljirao. Osvojeno je drugo mesto u Diviziji 1 (druga liga), ali to je bila jedina sezona u istoriji kad drugo mesto nije garantovalo izravan put u viši rang – Premijer Ligu. U finalu plej-ofa na Vembliju igrali su protiv Boltona; vodili 2-0 te imali penal koji je promašio Stjuart Lavel. Naposletku su izgubili 4-3 od Vonderersa te su snovi o ulasku u EPL bili srušeni. Zanimljivo je da su nakon ostavke MekGija usred sezone, Rojalse vodili 2 igrača-menadžera: Mik Guding i Džimi Kvin (koji je postao igrač s najviše nastupa u istoriji kluba).

Sezona ’95/96 također je postala važna u Madejski eri. Prodani su Sajmon Osborn u KPR za 850 000 funti i Šaka Hislop u Njukasl za više od 1.5 miliona funti, to su bili dvije najskuplje prodaje do tada. Pali su rekordi i za dovedene igrače; Bobi Mihajlov došao je za 300 000, a Deren Keski iz Totenhema za 700 000. Iako su u ligi igrali dosta slabo te jedva osigurali ostanak, došli su do 5. kola Liga Kupa, kada su na Elm Parku izgubili od Mančester Junajteda.

Kreće sve ispočetka 1998. godine. Prešli su na novi Madejski stadion, ali su navijači morali gledati trećeligaški fudbal jer je Reding ponovno ispao. Sledećih par sezona, Rojalsi su igrali prosečno, došao je Alan Pardju koji je došao do plej-ofa, ali dalje od toga nije išlo, sve do 2002. kada je obezbeđeno drugo mesto i ulazak u Diviziju 1. Ključni gol zabio je Džejmi Kjuriton golom protiv Brentforda za 1-1. Te sezone prosečno ih je gledalo oko 14 000 ljudi, što je bila najveća prosečna poseta nakon više od 50 godina.

Nakon jedne sezone u drugom rangu, Pardju je otišao u Vest Hem, a nasledio ga je Stiv Kopel, koji je bio trener u istorijskoj sezoni za Reding ’05/06. Reding je s 99 golova i 106 bodova osvojio Čempionšip i po prvi puta zaigrao u najvišem rangu engleskog fudbala. Bila je to sjajna ekipa predvođena Kevin Dojlom i Dejvom Kitsom. Tu su još bili: Markus Haneman, Niki Šori, Stiv Sidvel, Liroj Lita, Stiven Hant, Šejn Long, Sajmon Koks, Adam Federići i mnogi drugi. Ta sezona smatra se najboljom ikad za Reding.

Prva sezona u Premijer Ligi bila je također neverovatna, Reding je završio na osmom mestu s bukvalno nepromenjenom ekipom u odnosu na prošlu sezonu (došao je npr Ulises de la Kruz, ali nije bilo većih promena). Najbolji delovi sezone verovatno su 2 pobjede nad Vest Hemom, od kojih je jedna bila 6-0 na Madejski stadionu. Nisu izgubili kući ni od Mančester Junajteda, dobili su Man Siti i Totenhem te sakupili 55 bodova, bod ih je delio od ulaska u Kup UEFA. Odbijeno je sudelovanje u Intertoto Kupu u nadi da će se bolje pripremiti za ligašku sezonu. Kažu da je druga sezona najgora za opstanak i to su Rojalsi osetili na svojoj koži. 2008. usledio je povratak u Čempionšip.

U prvoj sezoni ispali su u plej-ofu od Barnlija te je Stiv Kopel nakon 6 prekrasnih godina dao otkaz. Zamenio ga je Brendan Rodžers, koji je već na zimu otišao iz kluba. MekDermot je došao kao zamena, trebao je ostati privremeno, ali je ostao i nakon sezone ’09/10. Vodio je klub od ¼ finala FA Kupa, a na putu je senzacionalno izbačen Liverpul na Enfildu. Te sezone najbolji igrač bio je jedan momak s Islanda, možda ga znate – Gilfi Sigurdson.

MekDermot je ostao na klupi i za sezonu ’10/11, otišao je Sigurdson (U Hofenhajm), ali je Šejn Long svojim golovima vodio Reding do petog mesta i plej-ofa. Legendarnog plej-ofa u kada su u finalu izgubili od Rodžersovog Svonsija 4-2. Ipak, postavio je dobar temelj za još jedan napad na Premijer Ligu. Ponovno su došli do ¼ finala FA Kupa nakon što su izbacili VBA i Everton i konačno ispali od Man Sitija.

U sezoni 11/12 po drugi puta osvojili su trofej Čempionšipa te direktno se plasirali u Premijer Ligu uprkos prodaji Šejna Longa. Klub su do promocije predvodili Adam Le Fondre, Noel Hant, Aleks Pirs, Džem Karadžan, Sajmon Čurč, Adam Federići i Jan Hart, a tu su još bili Majkl Antonio, Benik Afobe, Hal Robson-Kanu i mnogi drugi zanimljivi igrači. Treba reći da je većinski vlasnik kluba postao ruski biznismen Anton Zignarević.

Pojačani igračima poput Šorija, Marijape, Krisa Gantera, Stjuarta Tejlora i Pavela Pogrebnjaka Rojalsi su u EPL preživeli samo jednu sezonu. MekDermota je u martu 2013. nasledio Nadjžel Etkins. Usledio je još jedan povratak u Čempionšip u kojem se Reding takmiči i danas.

Prva sezona u nižem rangu dočekana je s pojačanjima poput Vejna Bridža i Rojstona Drentea u pokušaju ekspresnog povratka u EPL. Ali, plej-of im je izmaknuo za samo jedan gol, Brajtonov Leonardo Uljoa zabio je u zadnjoj minuti za izbacivanje Reding s plej-of pozicije. Sledeće sezone (’14/15), smenjen je Etkins i doveden je Stiv Klark, ali su Rojalsi završili na groznom 19. mestu. Ipak, sezona nije bila potpuna grozota jer su po drugi puta u istoriji došli do ½ finala FA Kupa kada su ispali od Arsenala 1-2. To nije bio onaj susret kada su vodili 4-0 i izgubili neverovatnih 7-5. Ta luda utakmica odigrala se u sezoni 12/13 u Liga Kupu, kada je Reding bio Premijerligaš.

Sezona 15/16 također je bila turbulentna, završili su na 17.mestu, a na klupi se se redom menjali Stiv Klark, Martin Kul te naposletku povratnik Brajan MekDermot. U leto 2016. kao menadžer dolazi Jap Stam te fantastičnom sezonom vodi Reding do plej-ofa.

To nas dovodi do sadašnjosti. Reding je tokom svoje istorije imao zaista sjajnih momenata, nije osvojen nijedan veliki trofej, ali baš to čini istoriju engleskog fudbala zanimljivom jer su i manji klubovi igrali su važne uloge u engleskom fudbalu, manji klubovi poput Redinga koji svoju istoriju i dalje piše!

D.J.