Brentford – Pčelice sa londonske kaldrme

Mnogo, previše puta sam tekstove o istorijatu engleskih klubova započinjao pričom o omladini koja je odlučila da osnuje svoj klub iz dosade i ljubavi prema sportu. Ovoga puta je fabula radnje nešto drugačija, i u sebi sadrži neobičan splet okolnosti koji je doveo do formiranja današnjeg člana Čempionšipa. U vreme kada se širom Ostrva igrao ragbi, a fudbalska lopta tek počinjala da se ozbiljno kotrlja, u predgrađu Londona je uprava opštine Brentford razmišljala kako da svojim stanovnicima omogući adekvatnu sportsku rekreaciju za vreme hladnog jesenjeg i zimskog perioda. Najpopularniji sport u kraju nije bio ni fudbal ni ragbi, kao ni kriket, već – veslanje, što i nije toliko neobično s obzirom da su se na 60ak kilometara nalazili i Oksford i Kembridž sa svojim, već tada nadaleko poznatim, veslačkim ekipama. Sedam dana uoči sastanka u lokalnom pabu otvoreno je veliko sportsko igralište, a na članovima veslačkog i kriket kluba je bilo da odluče koji će sport dobiti mesto pod Suncem i termine na igralištu… Iako se konačna odluka odužila, zahvaljujući uticajnim gradskim likovima Arčeru Grinu i Džonu Henriju Strahanu, Fudbalski klub Brentford je osnovan kasne 1889. godine.

Klupske boje preuzete su od veslačkog kluba i bile prilično ekstravagantne – kombinacija losos roze, svetlo plave i tamno crvene (?!), ali je klub zapravo kroz prve tri decenije života prošao kroz pravu metamorfozu promena i preko bordo-plave, plavo-žute i belo-plave kombinacije došao do konačne, crveno-belo-crne kombinacije koju nosi i dan danas.

Sve do 1893. godine ekipa je igrala isključivo prijateljske utakmice, subotom, pretežno na terenu iza lokalne crkve. Veće, i zapravo prve takmičarske ambicije, stigle su kada je klubu odobrena prijava za učešće u Ligi zapadnog Londona. Brentford je ligu u svojoj prvoj i jedinoj sezoni i osvojio, ali se potom iz iste povukao i nastavio da igra prijateljske utakmice uz povremena učešća u lokalnim kup takmičenjima. Na sredini 1898. godine dobri rezultati na lokalnom nivou nagrađeni su pozivom za učešće u Drugoj Južnoj diviziji. Jedini način da ekipa postane kompetentna i zapravo napravi neki rezultat bila je da se izboksuje profesionalni status, što se i desilo na samom početku 20. veka. Dve godine uoči toga uprava kluba je tajno plaćala svoje igrače, iako su pravila bila takva da su svi amaterski klubovi smeli da igračima plate jedino troškove putovanja. Ipak, sve se dobro završilo i tokom sezone 1900/01 popularne Pčele su na krilima najboljeg strelca Pitera Turnbla osvojile Drugu diviziju i nakon ispadanja Grejvsend Junajteda dobile priliku da se takmiče u najvišem rangu Južne divizije.

Čitavih 12 sezona Brentford je proveo u Prvoj Južnoj diviziji, tokom kojih je uglavnom bio u donjem domu, dva puta jedva izbegao selidbu u niži rang, ali na kraju morao da se vrati jedan stepen niže. U međuvremenu, ekipa je dobila svoj prvi stadion, Grifin Park, ponovo promenila klupske boje (na kratko čak nosila zlatno-plavu garnituru), a stigla i do treće runde FA kupa gde ih je eliminisao Liverpul. Međutim, maltene odmah po ispadanju stigao je i Prvi svetski rat i zvanična fudbalska takmičenja su obustavljena. Ekipa je, poput mnogih drugih, igrala u rekreativnim ligama na nivou Londona, čak i osvojila jednu takvu u sezoni 1918/19 i samim tim dobila i priliku da aplicira za učešće u Fudbalskoj ligi, ali je to ipak odbila. Novca nije bilo, tim je bio rasturen, i odlučeno je da fokus do daljnjeg bude na Prvoj Južnoj diviziji.

Ipak, već 1920. Brentford i još dvadesetak ekipa izabrane su za članove novoosnovane Treće divizije Fudbalske lige. U društvu Kristal Palasa, Votforda, Milvola, Lutona i mnogih drugih Pčele su zauzele pretposlednje, 21. mesto, ali zadržale trećeligaški status i priliku da se stabilizuju kao član Fudbalske lige. Pomak je bio evidentan, i u narednih pet sezona ekipa je konstantno bila u sredini tabele osim kratkog pada u sezoni 1924/25. Na kraju tog perioda počeo je i preporod, rekonstrukcija tima i napad na sam vrh engleskog fudbala. Predvodnik cele priče bio je Hari “Guverner” Kurtis, dotadašnji trener lokalnog rivala Džilingema, koji je od Grifin parka napravio neosvojivu tvrđavu tokom sezone 1929/1930. Crveno-beli tada su nanizali 21 pobedu na domaćem terenu i samo ih je prosečan skor u gostima onemogućio da osvoje titulu najboljeg u trećem rangu. U naredne dve sezone usledila su dva takođe visoka plasmana, kao i odlična nastupa u FA kupu gde se u oba navrata stiglo do osmine finala. Na krilima tih uspeha, kao i novca od nagrada i ulaznica, Kurtis je u leto 1932. ojačao ekipu dovođenjem eminentnog špica Džeka Holideja i još nekoliko kvalitetnih igrača (pre svega iz Midlsbroa) pa je Brentford konačno uspeo da osvoji titulu u Trećoj diviziji i obezbedi promociju u viši rang. Pomenuti Holidej postigao je čak 39 pogodaka, uz neverovatnih PET het-trikova!

Trend dovođenja igrača sa severa nastavljen je i u naredne dve sezone pa su crveno-beli dres obukli Bili Skot, Ernest Matit, Herbert Votson, ali i golman Džejms Matison, uz beka Džordža Pojsera iz Port Vejla. Dok je defanzivna linija odrađivala sjajan posao, napadački trio Skor-Matit-Holidej vodio je ekipu do još jednog fenomenalnog skora kod kuće (19-2-0) i uz solidan gostujući (7-7-7) Pčelice su obezbedile plasman u najviši rang, pet bodova ispred Bolton Vonderersa. Sjajni nastupi i dve promocije u tri sezone omogućile su Kurtisu da nastavi da radi svoj posao, a veliki uspeh unovčen je i uložen u izgradnju nove tribine na Grifin parku, koji je nakon rekonstrukcije 1935. mogao da primi oko 40 000 gledalaca.

Početak takmičenja u najvišem rangu nije bio lak, i nakon 19 utakmica i skora 4-4-11 delovalo je gotovo izvesno da će se Brentford grčevito boriti za opstanak, ali dovođenjem štopera Daja Ričardsa i napadača Mekaloha i Rida Pčele su ubole džekpot i trgle ekipu koja je do kraja ostvarila čak 14 pobeda i napravila nebeski skok na visoko peto mesto! Rekordan plasman, koji do danas nije nadmašen, bar kada je u pitanju najviši rang takmičenja u Engleskoj…

I tokom naredne dve sezone Brentford je igrao sjajno, čak na kratko i u borbi za titulu, ali su na kraju pali na poziciju 6. Ne treba zaboraviti ni sjajne nastupa u FA kupu i četvrtfinale iz sezone 1937/38. Ipak, vreme je činilo svoje, igrači poput Matita, Skota i Holideja bili su u ozbiljnim godinama i pad je bio neminovan. Ipak, na njega se čekalo punih osam godina jer je na vrata ponovo zakucao rat, drugi po redu.

Dugi ratni dani i teška vremena samo su dodatno otežala posao Kurtisu, koji nije mogao da spreči povratak tima u drugi rang 1947. a dve godine kasnije odlučio je da se povuče sa mesta šefa stručnog štaba, nakon što mu je bilo jasno da ne može da uradi mnogo toga da pomogne klubu. Ako je neki klub posebno bio pogođen ratom, bio je to Brentford. Mnogo igrača je okončalo karijere, oni koji nisu odlučili su da napuste klub i pređu u jače i finansijski moćnije, a sa padom rezultata poklopio se i pad broja gledalaca na tribinama Grifin parka. Gotovo čitav stručni štab Pčelica takođe je napustio klub i pet sezona kasnije ekipa je konačno izgubila borbu sa konkurencijom i skliznula u Treću diviziju posle dve decenije.

Nije tokom narednih sezona bilo mnogo razloga za radost, godine najvećih uspeha Brentforda su prošle, a fudbalskoj strukturi u Engleskoj pridodat je i četvrti rang. Pribojavajući se novog ispadanja i dostizanja samog dna, uprava Brentforda odlučila se za dovođenje bivšeg igrača, Malkija Mekdonalda, na poziciju šefa struke. A tokom njegove četiri godine u klubu prva i osnovna asocijacija na Brentford bio je fenomenalan napadački tandem Frensis-Tauers, koji je u tom periodu tresao mrežu zbirno preko 200 puta. Iako je ekipa tri godine zaredom završavala u top 6, promocije nije bilo, a dug kluba se nagomilavao pa su Tauers i Frensis razdužili crveno-beli dres, uz brojne druge odlaske važnih igrača. Ekipa se u sezoni 1960/61 održala glavom iznad vode, ali je već naredne sezone ispala u četvrtu ligu.

Narednih godina uprava Pčelica nastavila da je da vuče očajne poteze i trošila velike količine novca ne bi li ekipu vratila nekoliko rangova gore. Međutim, dug je samo rastao, a rezultati se nisu bitnije menjali iako se tim na kratko vratio u Treću diviziju. Jedna od najvećih kriza u istoriji kluba stigla je tokom 1967. kada se predsednik kluba Danet u dogovoru sa upravom lokalnih rivala Kvins Park Rendžersa dogovorio da proda Grifin Park i faktički ugasi Brentford. Ideja je bila da Loftus Roud bude rekonstruisan i iskorišćen u komercijalne svrhe, a Grifin Park postane novi dom plavo-belih. Besni navijači Pčela uspeli su da oforme konzorcijum koji je posle teških pregovora otkupio klub od Daneta i spasao Brentford od gašenja. Međutim, dve godine kasnije klub je ponovo bio u opasnosti jer je trebalo pokriti veliki deo duga za kratko vreme. Ponovo se pojavio KPR sa predlogom da iznajmi Grifin Park po ceni od 250 000 funti na godišnjem nivou, pod uslovom da se Pčele izmeste u Hilingdon. Priterani uz ćošak, čelnici Brentforda bili su blizu pristanka, ali je ovoga puta u pomoć priskočio bivši direktor kluba Volter Vitli i pozajmio voljenom timu neophodnu sumu novca. Ekipa je konačno prodisala i u narednih par godina uspela da se stabilizuje i 1972. vrati u treći rang takmičenja. Prava i konačna stabilizacija stigla je tokom osamdesetih, a crveno-beli nagrađeni su i plasmanom u svoje prvo veliko finale, kada su se na Vembliju suočili sa Viganom u meču FL Trofeja (današnji EFL Trofej, bivši Džonstons Pejnt Trofej, kup za članove trećeg i četvrtog ranga), ali u istom poraženi sa 3-1.

Nova rekonstrukcija klupskog fudbalskog takmičenja u Engleskoj donela je i plej-of utakmice, čiji je veliki zagovornik bio i dugogodišnji prvi čovek Brentforda Martin Leng. Ironično, upravo se plej-of sistem pokazao kobnim za Pčelice tokom nekoliko sezona. 1994/95 ekipa se dugo borila sa Birmingemom za poziciju broj 1 i automatski plasman u viši rang, ali je poraz na Sent Endruzu označio pad na poziciju 2 i teži put do promocije. Protivnik je bio slabije plasiran, ali veoma neugodan, jer u ligaškom dvomeču protiv istog Brentford nije postigao ni gol. U pitanju je bio Hadersfild, koji je iz te dve utakmice odneo četiri boda jednim pogotkom, a zatim bio uspešniji i u polufinalu plej-ofa nakon dva remija i boljeg izvođenja jedanaesteraca. Samo dve sezone kasnije, cvrveno-beli su ponovo morali da se bore za plasman u Prvu diviziju (tada drugi rang) kroz baraž utakmice. Polufinale su ovoga puta preživeli, pobedivši Bristol Siti dva puta sa po 2-1, ali su u finalu tesno poraženi od Kru Aleksandre i ponovo ostali kratkih rukava, a potom dve godine kasnije skliznuli i u četvrtu ligu. Tek kada je bivši predsednik rivalskog Kristal Palasa uspeo da postane i većinski vlasnik Brentforda i postavi samog sebe za menadžera krenuli su i bolji rezultati. U sezoni 1998/99 Pčelicama nije bio ni potreban plej-of jer su na krilima strelca 25 pogodaka Lojda Ovusua obezbedili direktan plasman u treći rang. 2001. klub je ponovo igrao finale FL Trofeja (i ponovo poražen, sada od Port Vejla), a godinu dana kasnije pod Stivom Kopelom obezbedio još jedan plasman u plej-of. U polufinalu eliminisan je Hadersfild Taun, ali je promocija ostala nedosanjan san jer je u finalnom meču bolji bio Stouk.

Uoči početka sezone 2009/10 navijač kluba Metju Benam uspeo je da dogovori saradnju sa klubom i potencijalno velika finansijska ulaganja tokom petogodišnjeg perioda. Iste sezone tim se plasirao na solidno 9. mesto, a već naredne došao do osmine finala Liga kupa i novog finala FL Trofeja (ali i novog poraza, sada od Karlajla). Na kraju sezone 2011/12 Benam je postao većinski vlasnik kluba, a ekipu kao tandem trener-direktor predvodili Uve Resler i Mark Varburton. U narednih 12 meseci usledila je odlična sezona koja je završena gotovo tragično, uz filmski scenario. Naime, Brentford je veći deo sezone proveo plasiran pri samom vrhu tabele i u poslednjem kolu igrao sa direktnim konkurentom Donkasterom. Ispostavilo se da je jedan bod bio dovoljan Pčelama da osiguraju plasman u drugi rang, a kada su pred kraj meča dobili jedanaesterac, kapiten Kevin O’Konor je uzeo loptu u nameri da pogotkom overi plasman ekipe u Čempionšip. Ipak, pozajmljeni napadač Fulama Marselo Trota bukvalno je otrgao loptu kapitenu, namestio je na belu tačku i – pogodio prečku. Roversi su krenuli u kontru i, na nesreću Brentforda, postigli pobednički gol i prestigli rivala na tabeli. Crveno-beli su tako skliznuli na plej-of mesto, a u finalu na Vembliju izgubili od Jeovila i tako ostali bez plasmana u viši rang.

Ipak, sledeća godina u potpunosti je pripala ekipi iz zapadnog Londona. Iako je Uve Resler napustio klub na pola sezone, Varburton je nastavio gde je njegov kolega stao i odveo ekipu do pozicije broj 2 i promocije u Čempionšip. Metju Benam je u međuvremenu i zvanično postao 100% vlasnik kluba i Brentford je mogao da počne novi fudbalski život. Pod vođstvom sjajnog Varburtona malo je nedostajalo da ekipa dođe i do drugog nastupa u društvu najboljih u svojoj istoriji, ali je u polufinalu plej-ofa uspešniji bio Midlzbro. Ekipa je u međuvremenu postala poznata po napadačkom stilu igre, menadžer je postao Din Smit, a klub je odlučio i da na neodređeno vreme ukine omladinske selekcije ekipe kako bi uštedeo novac i skoncentrisao se na dovođenje igrača “sa strane”. Zanimljiv potez, krajnje neuobičajen za današnje vreme, ali originalan, kao i mnogo toga vezano za mali klub sa londonske kaldrme.