Na kafi sa Jokanom

Dozvolite mi da vas prvo uvedem u priču, jako je bitno.

Nedelja veče stiže poruka od Ognjena: Brate Jokan je u Novom Sadu!

Kačim post na fejsbuk, pozivam na stanje opšte mobilizacije, samo bez panike Doktor je u gradu i moramo ga pronaći!

Dobijamo ’dojavu’ da Jokan kada je u Novom Sadu to je onda Kafe Tenis na Limanu. (hvala braći od kojih je sve počelo)

Ponedeljak predveče, oblačimo najlepša odela kao iz Burde, brion, pino silvestre…oke, sada donekle ličimo na ljude i pravac Kafe Tenis!

Nije tamo, ali informacija je potvrđena čak su nam i rekli da će to veče sigurno doći.

Ekipa iz kafića prati našu stranicu, vole Engleze i rado će da pomognu ali fora je tome što Slaviša kada je ovde ne voli da daje intervjue, da se pojavljuje na tv-u, prosto čovek želi svoj mir.

Aj sad ti njemu objasni da ga traže dva naparfemisana bidona koja žele da ga ispituju od Rajanu Sesenjonu, Krejven Kotidžu i koliko piva na eks može da sabije Denis Vajz?!  To ne biva rođaci. Koje su nam šanse? Mere se u promilima.

Tu na scenu stupa kum Kisa! ’Momci moj sin vas prati, kaže da ste jako dobri, ja ću se potruditi da ga ubedim. Ako se odobrovolji, zovem vas.’

Idemo kući, nadamo se pozivu, nismo hteli tamo da ga čekamo i forsiramo priču. Nije to naš đir 🙂

Utorak ujutru, zove Duća: ’Zvao je Kisa, Jokan je tamo za pola sata!’

Kad se tad nisam usr’o od sreće nikad neću.

(Ti, koji ovo čitaš, znam da me razumeš)

Nekome su sreća avioni i kamioni (i nama bi bili da ih imamo, da se ne lažemo), ali fudbal u Engleskoj je naša ljubav a sada ćemo imati priliku da popijemo kafu sa čovekom o kojem ove sezone priča cela Engleska.

Evo o čemu smo pričali sa njim na jednoj opuštenoj kafi.

….

Zdravo, Slaviša hvala ti pre svega što si pristao da se vidiš sa nama.

A na šta sam pristao? Još uvek ne znam o čemu se radi, Kisa je rekao da moram doći. (smeh)

(Delovi uvodnog ćaskanja poznati ’redakciji’)

Početak u Fulamu. Koliko si zapravo znao o samom klubu pre nego što si potpisao? Istorija, najstariji londonski klub…

Vidi meni je posao to da znam, zapravo ne smem da dozvolim sebi da nešto ne znam. Naravno, postoje i ljudi koji mi pomažu u tome. Ja ne smem da dođem na konferenciju i da nešto ne znam, nešto što se npr desilo na taj dan i što bi me mogli pitati. Npr Fulam je imao jednog igrač u timu iz 1966. koji je osvojio SP, Džordž Koen, nedavno su njemu čast postavljali statuu. E sad, to nije informacija koja mene direktno dotiče, ali taj dan očekuješ da će te i to pitati. U tom momentu ja tog igrača ne znam, ali moram da se informišem. Oni mnogo paze na takve stvari, poštovanje je jako bitno. To je moja obaveza ali isto tako i svih u klubu.

Na kraju krajeva, i Vojvodinu da treniraš moraš znati takve stvari, istoriju kluba, kulturu navijača i slično.

Fulamovi navijači su jedni od najmirnijih u Engleskoj, kod nas nije neka bučna atmosfera ali je mnogo pozitivna. Nakon poraza nema bilo kakvog nepoštovanja, sve je najnormalnije. Na samom stadionu se može desiti da te neko vređa ali to su izolovani slučajevi i onda uglavnom ostali oko njega budu u fazonu ’Koji ti je? Pusti čoveka da radi’.

Drugačiji je ambijent i kultura, generalno, ne samo u fudbalu.

Atmosfera je mnogo vatrenija i dinamičnija na severu nego na jugu. Njukasl i Sanderlend, oni tamo nemaju mnogo sadržaja van fudbala. Ceo Njukasl šeta u dresovima.

Sećam se dok sam bio u Votfordu, rekao sam nekim ljudima u klubu u fazonu publika će doći kad krenu i naše dobre igre. Dobio sam odgovor da će publika dolaziti bio Votford u Premijer ligi ili Ligi 1, sa mnom ili ne,  klub je mnogo veći od svih pojedinaca. Ljubav prema klubu je tamo stvar kulture i prenosi se generacijama.

Fulam je pre 7 godina bio u finalu Lige Evrope i igrao Premijer ligu, a prošle sezone smo za malo ispali iz Čempionšipa, broj navijača na stadionu u tih 7 godina se nije značajno promenio. U poslednjoj utakmici ove sezone protiv Brentforda je bio pun stadion, nisam imao više karata da podelim prijateljima koji su hteli da idu da gledaju.

Jesi dobijao neke poruke podrške od selebritija koji navijaju za klubove koje si vodio? Hju Grant je Fulamovac, Elton Džon je navijač Votforda, čak se i tribina zove po njemu…

U principu ne. U Votfordu sam upoznao Eltona Džona baš kad se otvarala njegova tribina na stadionu, e on je recimo  zvao baš nakon što smo obezbedili ulazak u Premijer ligu. Jutro je bilo i obično zovu Kisa i kompanija sa Limana, kad ono zove Elton Džon da se zahvali i čestita. Više je to stvar neke kulture nego sad njegova želja da on mene zove, ali svakako lep gest.

Ali isključio sam se iz dešavanja u Votfordu, tj ne komentarišem ih. Ja sam trener Fulama i samo to me trenutno zanima.

Nama je Fulam mnogo gotivniji od Votforda po svim parametrima. Loše je ovo što rade sa smenama menadžera nakon kratkog vremena.

To je tamo biznis i tako treba gledati na to.

Zanimaju nas neke stvari koje mi obični smrtnici ne možemo da znamo. Primer: žreb za FA kup, Fulam izvlači Luton, meč na Krejven Kotidžu, dolazi ti menadžer gostiju Nejtan Džons… mislim jel se vi svi znate? Kakav je običaj pred utakmicu? Jel popijete neko piće, razgovarate?

Ha, zanimljivo je što sam ja Nejtana nekoliko puta zvao da mi bude pomoćnik (smeh). On dobro govori španski, radio je sa Oskarom Garsijom. Dobar je menadžer, ali nije tipičan Englez. Ne žele puno da se menjaju, modifikuju, navikli su na određen sistem rada dok su strani treneri više ’zainteresovani’, spremni da menjanju sebe. Od stranih ako se ne varam samo su Zenga i Montanije izgubili posao ove godine. Big Sem je bio u Kristal Palasu i reprezentaciji i on je tamo top menadžer, Hari Rednap se vratio sa 70 godina…

Generalno, mi se svi znamo, ako ne lično sigurno znamo ko je ko. U tom protokolu se obraćaš imenom, nikad prezimenom, meni se obraćuju sa ’Slav’ pošto im je lakše da izgovore. Red nalaže da ga pozdraviš i pozoveš na piće posle utakmice. Peglamo se za vreme utakmice, u Engleskoj je dozvoljeno da ustaješ sa klupe, vičeš, malo je veća sloboda, ali posle utakmice uvek odeš da popiješ piće. Ja sam ispoštovao svakog menadžera, i kad sam gubio i kad sam dobijao. Nisam samo otišao onom ko meni nije došao, Englezi to poštuju dok stranci baš i ne. Stam nije došao, Vagner, Benitez nije došao, nije mu bilo dobro 🙂

Englezi kažem uvek dođu i ako ne mogu onda se unapred izvine. Ja sam npr u Brajtonu odmah imao let za Madrid i nisam mogao ostati pa sam za vreme utakmice izvinio Hjutonu i objasnio situaciju.

Uglavnom je to čaša vina posle utakmice, a ja posle toga ostanem u svojoj kancelariji (manager room), možda pogledam utakmicu, večeram, sve zavisi.

Eto to su neki detalji.

Jel tako i u drugim zemljama u kojima si radio?

Ne, samo u Engleskoj.

Koja je razlika biti menadžer u Engleskoj i Španiji, Izraelu, Bugarskoj, Tajlandu?

Respekt, samo respekt. Tačno se zna hijerahija. Primer: Ja kad idem hodnikom nisam taj koji treba da se skloni. Kad se sklonim da žena iz kluba prođe moram joj dati do znanja da je to u redu, jer ona neće da prođe ako ja to ne uradim. Tačno se zna ko je ko i možeš napraviti grešku ako ne umeš da pokažeš taj respekt. To je tamo normalno, svako se ponaša u skladu svoje pozicije.

Igrao si u Čelsiju, sada  si menadžer…. koji ti omiljeni/najlepši stadion u Engleskoj?

Hajberi i Krejven Kotidž, ali ne sad zato što radim u Fulamu. To su prosto neki stari, pravi engleski stadioni. Ja kad odem na Emirejts nije mi to to, iako taj stadion pravi 3 milion funti po utakmici, nema dušu kao Hajberi. Sećam kao klinac kad je Dule Savić dao gol na tom stadionu…

Volim te stare stadione kao što su i Stemford Bridž, Vajt Hart Lejn i žao mi je što ih menjaju.

Vremena su takva da moraju da se šire kapaciteti, da dođu veći prihodi kako bi se moglo više i trošiti.

Mora se poštovati finanansijski fer plej, i ti da bi trošio moraš i generisati neki prihod. Ne mogu da pariraju kinezima jer su ograničeni tim pravilima.

Igrao si i radio na raznim mestima. Koje je na tebe ostavilo utisak? Kakav je život npr na Tenerifima?

Ja sam prilagodljiv dosta. Kada sam išao u Bugarsku pitali su me prijatelji kako ću tamo ovo ono. Ja kad idem da radim već dolazim sa nekim statusom, ne idem da radim neki redovan posao i vodim neki normalan i prosečan život. Imam olakšice i pomoć u snalaženju u svakom novom mestu gde živim. Živeo sam dva i po meseca u Sofiji i bilo mi je baš lepo i krivo mi je bilo kada sam izgubio posao. Tamo je fudbalski ambijent sličan našem u Srbiji.

Na Tenerifima sam živeo 4 godine i u početku mi je bilo malo teško da se naviknem zbog vremena, putovanja, a posle sam se navikao i čak planirao da kupim kuću i ostanem da živim. Život je tamo lep, jednostavan i dosta  jeftiniji nego u Španiji.

U Španiji ti je npr utakmica nedeljom, ponedeljak ujutru imaš trening rekuperacije i onda utorak slobodan pa treniraš u sredu gde počinju pripreme za sledeći meč. Mnogo puta se desilo da posle tog treninga u ponedeljak pokupim familiju i odemo u najbolji hotel na Tenerifima, 50km udaljen, a mi kao igrači smo uvek imali neke popuste, i tu provedemo skoro 2 cela dana.

Razlika između Španije i Engleske? I fudbalska i u samom načinu života.

Ja živim 24 godine u Španiji. Mnogo je lakši život tamo, bolje je vreme, bolja je hrana, ljudi su pristupačniji. Engleska je najbolja zemlja za moju profesiju  ali kvalitet života za mene nije kao u Španiji.

Engleska je zemlja pravila, moraš ih naučiti i prilagoditi im se. Kada sam došao iz Španije prvi put u Englesku, u Čelsi, nisam mogao sve da pohvatam. Gde bacaš smeće, gde smeš da parkiraš, te svakodnevne  stvari, ne možeš nigde da ih prevariš. Svaka greška se plaća. Nema ono ’možda će zaboraviti’. Onda se prilagodiš i počneš da funkcionišeš na taj način, jer ti se prosto ne isplati da budeš van sistema i budeš ’pametniji’ od njih. U Španiji je to malo opuštenije, dok u Srbiji pravila i ne postoje.

Što se fudbala tiče i same igre, u Španiji je glavna karektiristika pas a u Engleskoj je to šut. Najprostije rečeno. Mnogo jače, fizički zahtevnije, dinamičnije se igra u Engleskoj jer publika to tamo baš tako voli.

Španski fudbal je tehnički mnogo doteraniji, taktički na višem nivou, a u Italiji recimo je ta taktičnost na još većem nivou. Fudbal se igra drugačije od zemlje od zemlje, i ne postoje pravila pa da ti možeš reći da će neki španski igrač sigurno igrati dobro u Engleskoj i obrnuto.

Kažem mnogo je zahtevnije u Engleskoj i ima momenata kad vidiš da igrač na terenu ne može više i grize usnu ali ide i gura dalje! Igra se do kraja, stvar mentaliteta i ponosa.

Obožavamo FA kup, najstarije takmičenje na svetu.

Da, svakako. Žreb je mnogo interesantan. To se sve prenosi na tv-u i super je cela atmosfera.

S kim se najviše družio dok si bio u Čelsiju?

Evo baš pre 5 minuta me zvao Mario Stanić.

Džimi Flojd Haselbajnk sad živi blizu mene, Džon Teri je tada bio na početku karijere i on mi se javi, Denis Vajz, Gustavo Pojet. Malo sam bio izgubio kontakt do povratka u Votford ali sada se ponovo krećemo u istim krugovima da tako kažem.

Jel ima neko da je baš do jaja lik?

Vidi tamo oko Nove Godine u Engleskoj je taj period kada je dosta toga dozvoljeno i svi su opušteni.

Organizuju se tzv ’drinking session’, i oni piju dok se ne useru, piju da se napiju (smeh, naš)

I žene i muškarci mogu baš puno popiti.

Jako su duhoviti, imaju te neke iskrivljene fore,  britanski humor je baš specifičan.

Malo o Fulamu ove sezone. Iznad svih očekivanja, niste imali sreće u plejofu.

Da, žao mi je plejofa, mislim da smo igrali najlepši fudbal od sve 4 ekipe.

Posebno mi je žao zbog navijača, Fulam nije igrao na Vembliju od 1975. i finala FA kupa. Kada su ulazili u ligu više uvek je to bilo direktno, nikad plejof pa ni tu nisu videli Vembli a navijačima je to sigurno velika želja.

Gazda je vlasnik i NFL tima iz Džeksonvila a njegov sin vodi kompletnu statistiku.

U januaru sam tražio pojačanja na poziciji štopera i centarfora, dete od 10 godina vidi da smo tu bili tanki. Ekipa je dala puno golova, ali u plejofu se najbolje videlo koliko nam je falio dobar špic, tu on rešava. Ne može se u Premijer ligu bez toga, jednostavno ne ide. Ne mogu ja biti toliko pametniji od svih ostalih.

U Votfordu sam imao 4 najbolja špica u ligi! Dini, Igalo, Vidra i Forestijeri, nisam igrao tu igru kao sada s Fulamom ali oni čim uđu u šansu to je gol, a sada nam treba 18 šuteva da damo gol.

Mali Sesenjon je ubica! Hoće li ostati u Fulamu?

Dobar je. Mislim da će ostati iako je tražen. Klinac je svestan da ukoliko ode u te klubove koji ga traže on neće imati prostora da igra. Kod mene je igrao 27-28 utakmica, sledeće sezone i više, 32-33.

To im je i porodično, on je od 9. godine u Fulamu, i bio bi mu šok da ode, Liverpuli, Totenhemi, bla bla…sigurno bi išao na pozajmice.

Tom Krejni nas je oduševio ove sezone. Baš ’zna fudbal’.

Da, dobar je. Tražio ga je Benitez, nudili su 20 miliona, ali nismo ga pustili. Nije on za Njukasl, nema tamo šta da traži u tom sistemu, njemu ovakav Fulam odgovara. Ovde kad je ekipa u problemu lopta uvek ide njemu i on je čuva, a tamo je verovatno ne bi ni video.

Kad lopta ne može doći do njega onda je naš tim u problemu. Ipak, fizički je inferiorniji, ne oduzima lopte,  i u defanzivi je slabiji.

Šta očekuješ od sledeće sezone? Jel ostaješ u Fulamu?

Momci bilo mi je zadovoljstvo, sad moram da idem (smeh, obostrani)

(Morao je stvarno da ide na Turnir prijateljstva u Bijeljinu, ali eto ispade dobra fora)

Hvala ti puno, i želimo ti puno sreće u sledećoj sezoni!

…..

To je to, nada se da vam je bilo bar približno zanimljivo čitajući kao i nama dok smo ćaskali sa Slavišom.

Veliko hvala ekipi iz Kafića Tenis koji su odigrali bitnu ulogu u ’lobiranju’, kumu Kisi koji je bio glavni pregovarač i naravno Jokanu ponajviše jer nam je izašao u susret.   

P.S. sad neće moći da nas se reši, kao pijavica najgorih! ’alo Jokane, sad smo dobri,  jel možeš da nam završiš karte za London i intervju sa Dinijem?! Hvala.’

Šalim se, pa nismo mi baš takva gamad, poštovanje pre svega 🙂