Ivan Golac – gospodin Svetac

Nas 40+ hiljada smo jedna velika ekipa. Zahvaljujući tome uspeli smo doći i do Laneta, Jokana a sada i Ivana Golca. Veliku zahvalnost dugujemo burazu Miši kome je Ivan teča J

Pre nego što vam prenesemo utiske i detalje našeg razgovora važno je da znate kako smo se dogovorili.

Okrećem telefon: ‘Dobar dan gospodine Golac. Ovde Vladimir sa sajta Engleski fudbal. Naš sajt vidi engleze na jedan poseban način, najkraće rečeno mislimo da je fudbal u Engleskoj kultura, što je ujedno i neka vrsta parole našeg sajta. Bila bi nam čast i zadovoljstvo da vas upoznamo i da nam prenesete vaše utiske iz Engleske.’

IG: ‘Apsolutno se slažem. Biće mi drago da vas ugostim’.

Eto u 5 reči. I opet se potvrđuje ono pravilo da su veliki ljudi uvek jednostavni, zato su i veliki pretpostavljam. Koliko je veliki Ivan Golac uverićete se u redovima ispod.

Uživajte.

Ivane, kako je počela ljubav prema engleskom fudbalu?

11. maja 1960. na Vembliju igraju Engleska – Jugoslavija, 100 hiljada ljudi, kraljevski bend pred utakmicu, fantastičan ambijent. 3:3 se završi utakmica, Mujić iz Veleža je dao dva gola, fantastično odigrao. A za Engleze je izjednačio Džimi Grivs u 89.minutu i kad smo se sreli u Engleskoj jednom prilikom ja mu ispričam taj detalj. On je bio fantastičan igrač, ali mu je životna priča ‘zanimljiva’ – svanjivao je u kolima sa bocom viskija.

E gledajući tu utakmicu 1960. pomislio sam – Ja moram igrati na Vembliju, moram igrati u Engleskoj.

A bili ste na pragu Galatasaraja?

Da, ja sam bio 5 dana u Istanbulu, doneli ljudi pare u ambasadu! Ja sam u hotelu, ne mogu da se čujem sa porodicom, isključili telefon jer hoće da potpišem. I nekako sam preko ambasade uspeo da se čujem sa suprugom koja mi je saopštila ‘Sautempton hoće da dođeš kod njih!’

Sledećeg jutra sam bio u Beogradu a odmah potom u Londonu!

29. jula 1978. sam odigrao prvu utakmicu za Sautempton. Prijateljska, protiv Sanderlenda na Roker parku, slavili smo 1:0. Mekdugal je dao gol strašan gol glavom.

Dule je veliki Arsenalovac a vi ste igrali sa Alanom Bolom?

Da! Bili smo veliki prijatelji i stanovali smo u istom kraju, najlepši deo Engleske – Hempšir. Njegov transfer iz Evertona u Arsenal je bio rekordan, 220 hiljada funti, a takođe i kada je u Everton dolazio iz Blekpula oborio je rekord. Prvih godinu dana u Engleskoj nismo imali automobil, Alan je živeo na 5 minuta i svaki dan je dolazio po mene i dovozio me kući. Izlazili smo na večere porodično, deca su nam se družila. Bio je čudo igrač. Mi smo bili motor Sautemptona. Alan Bol, Majk Šenon i moja malenkost.

’79 godine ste igrali finale Liga Kupa protiv Klofovog Foresta na Vembliju?

Da, strašna utakmica. U neku ruku istorijska pošto je bila poslednja na Vembliju pred 100 hiljada ljudi.

Teško će Sautempton ponoviti takvu generaciju. Imali smo strašnog menadžera, Lori MekMenemi, koji nikad nije igrao fudbal ali je bio ‘shrewd’ kako bi Englezi rekli, mudar! Fantastično je uspeo da uklopi sva imena koja su tih godina igrala za Sautempton: Alan Bol, Kevin Kigen, Piter Šilton, Čarli Džordž, moja malenkost i mnogi drugi. Kevin Kigen je došao kao najbolji igrač Evrope 2 godine u nizu, a u njegovoj prvoj godini u Sautemptonu ja sam bio proglašen za igrača godine u klubu što je pored takvog igrača bilo nezamislivo. Novinari su me opisvali kao Sautemptonov talisman, a u knjizi koju je klub izdao pisalo je ‘darling’ Sautemptonove publike. Alan Bol je rekao da nikad nije video beka sa takvom tehnikom, ‘the best right back on the right wing’.

Igrali smo jako dobar fudbal, na dva dodira, poznavali smo se u dušu. Redovno smo bili u vrhu tabele.

Dva najveća menadžera za mene su Brajan Klof i Lori MekMenemi. Niti su imali velike pare niti su im bile potrebne. Stvarali su uspeh, nisu ga kupovali. To je neprocenjivo.

To su bile utakmice bez izrazitog favorita. Lids iz ‘60ih, koji je za mene jedan od najmoćnijih timova ikada, izgubi od Sanderlenda koji je tada bio u 3. Diviziji, u kupu. To je ono što je mene privuklo Engleskoj. Svaka utakmica je rat.

Zanimljivo je bilo 1. kolo Liga kupa. Igrali smo protiv Birmingema kod njih, Lori MekMenemi i Alan Bol piju živo jaje a ceo stadion za vreme utakmice skandira ‘Vembli, Vembli’. Ubili smo ih 5:2 na Sent Endrjuzu, bila mi je to prva utakmica.

Kako su vas primetili? Da li je to bilo zbog igara u Partizanu? Te 1978. promenjena je politika o stranim igračima u Prvoj diviziji pa ste vi postali prvi stranac praktično.

Pre mene bio je Nemac, Bert Trautman, golman Mančester Sitija, ali to nije bio transfer već neka vrsta posledica posleratnih migracija. Dakle, nešto sasvim drugo. Do 1978. godine bilo je zabranjeno dovođenje stranaca a ja sam 15.juna iste godine napunio 28 godina i stekao uslov za transfer u inostranstvo (u SFRJ igrači nisu imali pravo na inostrani transfer pre napunjenih 28 godina).

U Londonu je tada bila kompanija  Strata Travel Limited, u njoj je radio naš čovek, Sava Popović iz Vršca. Mi njega nismo znali, ali on je bio Partizanovac, malo se raspitivao oko cele situacije i video da ja stičem pravo na transfer. Inače, 1973. Atletiko Madrid je već želeo da me dovede ali nisam mogao a idem.

Elem, otvaranjem granica za inostrane igrače u Engleskoj svaki klub je imao pravo na 2 strana igrača u klubu. Tada je bila samo 1 izmena na meču, on je i golman i levo krilo! Zato sam ja voleo Englesku. Ovo sada je već sve izgubilo smisao, prelazi u bolest.

Tada su bile 4 divizije, prve dve po 22 kluba, druge dve po 24. Utakmice su počinjale u 15h, po engleskom vremenu, i kraj priče. Ako se igra preko nedelje onda 19.30h.

Tamo se u petak u 17h sve zatvara, do ponedeljka u 9h. Tako je Gospod i stvarao planetu, zna se tačno red. E onda se desila teška bolest tzv amerikanizacija. 7 dana 24 sata. Kada govorimo o onom vremenu i ovom sada, kao da ne nisu deo iste galaksije. Tada se znao red, a sada je haos gde svaki dan imaš utakmicu. Besmislica kojom ubijaju igru zarad tv prava, novca.   Ja sam pre 20 godina govorio, pisao – vratite fudbalu dostojanstvo. Ne shvatite pogrešno, fudbal je uvek bio deo naše porodice i vikendom pogledamo po 7-8 utakmca.

Engleska je stvarno nešto posebno kada je fudbal u pitanju. Već četvrtkom tamo se oseća nešto u vazduhu, petkom je praznična atmosfera jer se zna da sledi vikend i utakmica. A nema nevažnih utakmica.

Ja sam jedva čekao 15h da utakmica počne. U 12h je zajednički ručak, u hotelu blizu stadiona, potom se ide na stadion, priprema utakmice i u 5 do 3 se istrčava na teren.

Del (stadion Sautemptona) je bio specifičan po svemu. Mali, kompaktan, niko nije voleo da nam dolazi u goste.

Kako je izgledala vaša radna  nedelja kao profesionalnog fudbalera u Engleskoj?

Hm, ’79 godine kada sam prvi put došao na odmor u Beograd, posle prve sezone u Sautemptonu, održavao sam formu sam s Partizanom. Rekli su mi ’Ma ti nas foliraš. Ne mogu oni toliko da trče a da tako malo treniraju!’

Pripremni period traje otprilike 2 nedelje, trenira se u 10h i u 14h. Taj drugi trening je znao biti paklen na velikim vrućinama. Ujutru je ’cross country’ 4-5 milja, ulicama oko stadiona, sportskog centra.

Čarli Džordž i ja smo znali da uhvatimo autobus 1 stanicu ispred stadiona, šofer jedva čeka da nas pokupi. Čarli je bio cirkus. (smeh)

Popodne se rade kraće deonice, 200-400m, vežbe.

E kada počne sezona ciklus ide ovako:

Subota 15h je utakmica, nedelja je slobodan dan, ponedeljak u 10h onako baš dobar trening, utorak u 10h trening s tim što je 1x mesečno bio taj cross country, a popodne vežbe snage. Sreda je slobodan dan. Četvrtak je rezervisan za dobro zagrevanje i istezanje i onda igramo turnir. 4 ekipe, pobednik dobija snikers. Petak, lagana istrčavanja 4x100m, šetnja, ide se u salu i ponovo tzv 5-side. 

Zato su se ovde kod nas iznenadili kada sam im rekao da Englezi treniraju 40% manje od nas. Bili su u šoku. Ali tamo se svaki trening radi sa 120%, mnogo su intenzivniji treninzi.

Ovde je ta nestruka i dan danas veliki problem. Ne postoji nikakav sistem a imamo najtalentovaniju decu.

Kako se postavljaju selektori mlađih selekcija?

To se sada dešava i Englezima. Prevelika koncentracija stranaca.

Nekada su postojale tzv škole: engleska, jugoslovenska, nemačka, španska, italijanska, holandska, brazilska… danas toga nema.

Ja ne prihvatam tu globalizaciju. Smatram da je to velika prevara.

To je i uništilo taj engleski fudbal koji smo zavoleli.

Jeste li primetili kako su se i ljudi na tribinama promenili? Konkretno koliko sve više Arapa i Indusa ima na tribinama?

Da, kako ne, Birmingem je njihov centar. To je cena kolonizacije koju sada plaćaju.

Klubove drže strani vlasnici, misle da sve može da se kupi. Glejzer je kupio Mančester Junajted, umro je a da za 8 godina nije bio na Old Trafordu. O čemu pričamo?

To je sve samo ne sport. Potpuno su izopačili igru.

Neprirodno je da fudbaleri sada toliko zarađuju.

Bili samo na kafi sa Slavišom Jokanovićem i on nam je malo pričao o životu u Engleskoj. Kao glavni utisak na nas ostavila je rečenica da je to zemlja u kojoj se pravila i propisi striktno poštuju. Verovatno nam je zanimljivo zbog podneblja u kojem je to nezamislivo.

Da, ovde sve može i ništa ne mora. Država je ta koja donosi zakone koje moraš poštovati. Niko ni za šta ne odgovara.

Sećam se bio sam trener Torki Junajteda. Prelepo mesto, Devon je divan.

I vraćao sam se kolima sa jedne utakmice u Jeovilu gde sam gledao naše sledeće protivnike.

Negde oko 23h, na semaforu treperi zeleno uveliko, hoću – neću, dam gas i prođem.

Posle 3 nedelje na klupsku adresu stiže koverta, pošto sam vozio klupski automobil.

’Dana tog i tog, toliko i toliko sati, prošli ste na crveno…’

Kazna je 250 funti, pošalješ vozačku, 3 kaznena poena i pečat.

Nazovem ja našeg kućnog prijatelja, advokata, Džimija Kinga.

Kaže mi on ’Pošalji im dozvolu i ček. Vidi, otići ćeš tamo, pokazaće ti snimak, izgubićeš vreme, gorivo i izmaltretirao si se.’  Znao je o čemu govori.

Naš najlepši, najmirniji i najbezbedniji period života je bio u Sautemptonu. Ivana, starija ćerka je imala 2 godine, a Andrijana 5 meseci kada smo otišli. Bilo nam je divno i tamo i u Škotskoj ali smo uvek znali da ćemo se vratiti ovde, jer ovde pripadamo, ovde smo među svojim narodom. I ono je naš narod, ali se dosta razlikujemo. Mi ovde smo mnogo emotivniji.

Ćerke posle bombardovanja nisu htele da čuju za Englesku.

Imam divnu anegdotu sa Alanom Bolom koji je stanovao tu blizu, svako veče je šetao svog vučjaka, i redovno bi svratio na čašicu (razgovora). Voleo je da popije vino.

Jednom prilikom mi kaže ’Ivane, jel tako da je Engleska najlepša zemlja na svetu?’

Ja kažem ’Divna je, stvarno je prelepa, ali Jugoslavija je najlepša. Engleska je odmah iza nje.’

Oni jako drže do toga, imaju nacionalni ponos, ali ni ja se nisam dao. 🙂

Kako vam je bilo u Torkiju?

Prelepo. Ja sam tamo bio ’92 godine, bili smo u Trećoj diviziji. Predsednik se bavio proizvodnjom prozora i gajio je papagaje, ali jedinstvene vrste. Jedan papagaj mu vredi po 70 hiljada funti.

Alan Bol je tada bio u Eksiteru (takođe oblast Devon), mi smo se tako nekako pratili u životu. Često smo umeli da se nađemo i idemo u Svindon, pogledamo utakmicu, obiđemo Majka Šenona koji je tamo imao ergelu sa trkačkim konjima. On je to jako voleo. A Šenon je inače mnogo psovao, bio je poznat po tome, kad te vidi odmah ti vikne ’Bustard!’, ali bio je stvarno dobra duša.

Elem, Torki i sam Devon je mnogo više turistički i fakultetski centar nego fudbalski. Nije ni blizu Njukasla, Sanderlenda, Mančestera, Birmingema.

Ali to vas je preporučilo za posao u Dandi Junajtedu?

Da, to je zanimljiva priča. Ja sam ušao u sam uži izbor za menažera Seltika. Majkl Keli, inače porodica Keli je osnovala klub i za mene je on stvarno poseban,  me pozvao na razgovor. Kandidati se bili Lajam Brejdi, Frenk Stejplton, ja i ne mogu da se prisetim ko je bio 4.

Nakon razgovora uzeli su Brejdija, ali sam ja na njih ostavio toliko pozitivan utisak da su me preporučili Dandi Junajtedu kasnije smatrajući da su pogrešili što me nisu angažovali.

Dandi me je pozvao, bio sam trener Mačve tada, bile su sankcije pa smo se našli u Budimpešti.

Pitao sam ih koji su njihovi zahtevi, šta žele od mene? Rekli su u glas – Kup.

6x su igrali u finalu i 6x izgubili.

Rekao sam da im je to završena priča, šta žele dalje? (smeh)

8 meseci kasnije uzeli smo Kup protiv Rendžersa koji je tada bio jedna od najjačih ekipa na planeti.

Vodio ih je Volter Smit, naježi se kad mu spomenete moje ime, jer to bi im bio 9. trofej u 3 godine – rekord kluba! ’Bloody Golac’ (smeh)

Prvu utakmicu protiv Rendžersa na klupi Dandija izgubili smo lagano, 3:1. Na konferenciji sam rekao da jedva čekam našu sledeću utakmicu, na opšte čuđenja svih novinara – šta ovaj priča.

U decembru smo se sastali na Ajbroksu koji je kao tvrđava! Na konferenciji pred meč ja izjavim – Pregazićemo ih kao plitak potok!

Novine, televizija svi u glas – ko sam ja da to izjavim? Moćni Rendžers, ej!

Volter Smit isekao iz novina izjavu da motiviše svoje igrače!

Izlazim na teren a pre toga u hodniku srećem Mihaličenka koji je bio na klupi a vredeo je kao cela moja ekipa pa puta 3.

55 hiljada ljudi mi zviždi! Počinje utakmica.

21. sekund 0:1, 15. minut 0:2, 21. minut 0:3! Ja sedim na klupim, ne pomeram se.

Čuje se muva na Ajbroksu i s druge strane 1,500 naših navijača. Najteži poraz Rendžersa na Ajbroksu u 6 godina.

Konferencija za štampu. Moja najkraća ikad. 50 novinara.

’Gospodo ubuduće me slušajte’ i izađem.

Kasnije smo ih dobili i u finalu kupa. Mislim da bi im bilo draže da se igrali protiv Marsovaca nego protiv Dandi Junajteda.

U gradu je bila fešta.

E a gazda kluba, Džom Meklin, je pre mene bio 21 godinu menadžer kluba, a 15 i gazda i menadžer. Izgubio je 6 finala Kupa, gde je u nekima Dandi Junajted bio izraziti favorit. Izgubio je od Madervela, Sent Mirena, sa Dandi Junajtedom koji je u to vreme imao nekoliko standardnih reprezentativaca Škotske.

Namerno je prodao nekolicinu standardnih igrača samo da bi onaj ko dođe na njegovo mesto imao što teži posao.

Da ste vi videli tu atmosferu. Zavist na svakom koraku, Karlo Kapaldi, menadžer hotela u kojem je bila proslava, me pitao ’šta je ovo, jel sahrana ili proslava?’

Malo su i mediji kumovali tome stalno nas poredeći.

Kad su igrači pustili Tinu Tarner ’Simply the best’ i posvetili meni, tu mu je pao mrak na oči. (smeh)

Posle kupa, vlasnik Seltika, kanadski milijarder Fergus MekKen, me zove i nalazimo se u Pertu (u Škotskoj, tu se nalazi najstarija destilerija viskija) a to je strogo zabranjeno kad si pod ugovorom. On mi nudi posao, da dam otkaz i pređem u Seltik, ALI da radim na tome da se Džek MekGi eliminiše iz borda.

Ja to nisam želeo da prihvatim.

Vidite, gde god sam radio stvarao sam neku vrstu porodične atmosfere. Recimo iz Mačve, nosim jako lepe uspomene. I danas se igrači raduju kada me vide. Nedavno mi se u Beču, u šoping centru, javio bivši igrač iz Mačve, Tuce Miladinović. Kaže njegova supruga kada me je video, bacio je kese i krenuo da trči. (smeh) Bio je jako talentovan, i kaže mi ’Sećam se vaših reči. Ili ćeš igrati u Partizanu ili u zoni.’ Bio je nedisciplinovan igrač.

Dva puta sam odlazio iz Mačve i oba puta prijateljski. Voleli su me jer sam takav kakav sam, nikad se nisam mešao u suđenje, hteo sam sve pošteno da zaradimo. Nikada se nisam bojao ničega i nikoga jer nisam imao razloga. Takav sam bio i kao igrač. Poštujem svakoga od svojih kolega, na terenu – nikada, nikoga.

Sećam se, igramo protiv Mančester Sitija na Mejn Roudu, a za njih je igrao Piter Barns, levo krilo, veliki talenat je bio. Menadžer Lori MekMenemi kaže kako ćemo, šta ćemo. Kažem ’Šefe pusti, on je moja briga’. Počinje utakmica, 5. minut, lopte između nas dvojice, ja malo sačekam, pustim, a potom uletim 300 na sat! On je ostao na zemlji, odneo sam i loptu i njega. U Engleskoj se tada tako igralo, nije bilo pardona! Tu utakmicu smo dobili 2:1, a Barns je protiv nas posle toga uvek igrao desno krilo. (smeh)

Jednom, dok smo se vraćali sa jednog gostovanja u Koventriju koji je za nas bio baš ’boogie’ tim, nikako nismo mogli da ih dobijemo. Ovi u busu nazad već piju vino, pivo, zezaju se a meni prilazi menadžer i pita me šta me muči. Kažem da razmišljam o utakmici, gde smo pogrešili, šta smo mogli bolje i slično. Kaže mi ’Opusti se, u subotu je već sledeća utakmica’. Jednostavno nisam voleo da gubim.

Kako su se tada vladali fudbaleri kada govorimo o cigaretama, alkoholu? Čini se da su mnogo više pušili i pili nego danas?

Kako ne! Imali smo ’players lounge’. Nama koji smo došli u Englesku je to bilo neobično, jer nismo navikli, ovde to nije bio običaj. Ja nikada nisam ni pušio ni pio. U kući su roditelji i brat bili pušači, ali ja im nikada nisam dozvolio u sobu da mi uđu s cigarom.

Kako izgleda razgovor za posao u jednom Seltiku?

Sve ih zanima. Načini na koje biste unapredili ekipu. Imaš tog i tog igrača, kako mu omogućiti da pruži pun potencijal? Na koji način prilazite  igračima? Ja sam im rekao da je svaki od tih igrača individua za sebe i da ne možete svakom prići na isti način. Njih je to prijatno iznenadilo jer tada nisu navikli na takav pristup.

Upoznali ste mnoge ikone engleskog fudbala, između ostalog i Džordža Besta. Svi znamo onu njegovu stranu o ženama, alkoholu i fudbalskom umeću. Kako ste ga vi doživeli?

Džordž je jedan skroman, tih, običan čovek. Jednom prilikom supruga Bratislava i ja smo bili gosti na derbiju Portsmut – Sautempton, Milan Mandarić nas je ugostio, a tu je bio i Džordž. Jedan od Bestovih sinova se zove Milan, po Mandariću, koji je puno toga učinio za Besta.

Džordžu Bestu se dogodilo ono što se tada dešavalo jednom u milijardu puta, on je sa 17 godina postao velika zvezda. Zvali su ga i ‘5. Bitls’, Rolingstonsi  ’65 lansirali singli ‘The Last time’, gost sa njima u studiju – Džordž Best. Mislim da na planeti nije bilo popularnijeg igrača. Čudo od igrača a vrlo skroman čovek.

Moja 3 omiljena igrača: Džimi Džonston iz Seltika, takvih više nema, Maradona i Džordž Best. To je bio dar prirode, ovo danas je već štancanje.

Čarli Džordž, igrali ste sa njim?

Čudo od igrača! Prvi gol koji sam dao za Sautempton, protiv Aston Vile, bio je na pas Čarlija Džordža sa suprotne strane terena, to je 80 metara! Imao je kompjuter u glavi! Leva, desna noga, a u vazduhu… kad skoči mislili biste da lebdi! On i Dejv Votson su bili strašni skakači.

Čuvam dres Dejva Votsona, za unuka. Šiltonov takođe.

(Kecko) Ja sam od malena Partizanovac, prešlo je sa tate koji vas puno poštuje i rekao mi je da vas pozdravim. Volimo Petra Borotu, imamo i tekst o njemu, a bio je zapažen u Engleskoj. Kakav je bio Pera?

Hvala na pozdravima, prenesi pozdrave tati. Pera i ja smo odrasli u istom kraju, na Dedinju. On je došao u Partizan ’76, Moca Vukotić i ja smo tada bili u armiji. Zajedno smo igrali u sezoni ‘77-’78. Osvojili smo titulu i to je možda i najmoćnija titula u istoriji jugoslovenskog fudbala, u ligi koja je bila u top 5 u liga sveta! Primili smo 19 golova za celu sezonu, a Pera i ja smo bili standardni.

Pera je bio specifičan (smeh) Umetnička duša, dobroćudan.

Igramo jednom tako protiv OFK Beograda, slobodan udarac za njih, nit je udarac nit centaršut, i njemu nekako prođe lopta ispod ruke.   

Ja ga pogledam mrko, kako je primio gol… ‘Idemo dalje, kume. Biće to dobro!’ kaže Pera, takav je bio.

Uvek je bio smeh sa njim. Zapravo cela generacija je bila takva. Ostajali smo dugo posle treninga zajedno, družili se u slobodno vreme, i uvek je bila pesma. Bili smo baš dobri drugari.

Sreo sam ga u avionu kada je išao u Englesku.

‘Gde ćeš kume?’ kažem ja.

‘Idem u Čelsi’.

Miljan ga je preporučio, a nisam mogao da gledam njegove utakmice jer smo igrali u isto vreme.

Mnogo je lepo slušati vaše priče o vremenu kada nam je liga bila jaka, klubovi poštovani u Evropi a stadioni puni na domaćim utakmicama. Imali smo to, a onda izgubili. Zašto? Kako to povratiti?

Fudbal je božija igra. Niti šta može da okupi 100 hiljada ljudi na jednom mestu niti postoji veći biznis.

Ja bih otpustio sve u srpskom fudbalu, od portira do predsednika. Ako u organizmu ostane jedna nezdrava ćelija ona će inficirati sve ostale.

Selekciju moraju raditi stručni ljudi, ne može neko nestručan to da radi. Mora postojati neki minuli rad iza tebe. Jugoslavija je bila najveći izvoznik fudbalera, ispred Brazila i Argentine a mnogo smo manja zemlja. Oni sada prave industriju od toga a mi?

Fudbal i zemlju mogu voditi samo domaćini i patriote. Našem fudbalu su potrebni domaćini. Moraš da voliš to što radiš. Ja sam Partizan ugradio u sebe.

Ne može u klubu da bude neko ko nema emocije prema njemu. Legenda se ne postaje nakon jedne dobre sezone.

Fudbal se mora igrati u celoj Srbiji, ne samo u Beogradu. Fudbal je Šid, Sremska Mitrovica, Čačak, Valjevo itd, tu su naša deca. Uostalom, tako je i u Engleskoj zar ne? 🙂

Garantujem vam da bi na našim stadionima bilo 10x više publike da igraju naša deca. Ali, nedostaje hrabrosti i vizije.

Koji stadioni u Engleskoj su vam bili najlepši?

Najviše sam voleo naš Del. To je bio pakao. S Liverpulom koji je tih godina bio prejak je uvek bio praznik fudbala na Delu, i Grem Sunes mi je rekao da mu je to jedno od najtežih gostovanja.

A od ostalih stadiona volim Old Traford, tu smo bili kao kod kuće, isto kao i na Vajt Hart Lejnu. Nikada u karijeri nisam izgubio od Mančester Junajteda i Totenhema.

Vila park recimo ima paklenu atmosferu.

Kako provodite penziju, šta radite u slobodno vreme?

Volimo da idemo u prirodu. Imamo kuću u Orašcu i tu provodimo mnogo vremena.

Pored toga, supruga Bratislava i ja najviše volimo da čitamo. Ona je fenomen, može 4-5 knjiga u istom period da čita 🙂

Trenutno čitamo Valerij Sinelnikova, imamo sve njegove knjige, genijalac koji se bavi ljudskom podsvešću. Rus, naša duša, pa nam je još bliži.

U prirodi čoveka je da sazna šta je i ko je. Sinelnikov je završio medicinu, leči homeopatijom, tvrdi da je rak izlečiva bolest. On ulazi u podsvest i kaže da je snaga u nama.

Vilijam Džejms, otac američke psihologije, lepo kaže da je najveće otkriće 19. veka moć podsvesti. Kada bi ljudi pravilno usmerili svoju energiju bili bi u stanju da pomeraju planete. Moć je u nama!

E zato imate ovo što vam mediji nameću preko svih mogućih sredstava. Vidite da neko nezdrav stoji iza toga. Igraju se s vašom podsvešću.

Idoli su Bekam i Ronaldo. Sećam se da je jedna novinarka iz Engleske rekla da u životu nije srela glupljeg čoveka od Bekama, on ne zna 2 rečenice da sastavi. Od njega je i krenuo ovaj trend sa paganskim tetovažama, a mi sebe ipak vidimo kao civilizaciju koja se malo odmakla od paganizma zar ne? Videli ste kako Ronaldo dobija decu preko surogat majki? To je bolesno. Sve se smišljeno radi kako bi se uništila porodica. Selektiraju se idoli nižih intelektualnih kapaciteta.

Zato je bitno posvetiti se sebi i menjati sebe.

Bračni par Hiks piše recimo o zakonima prirode. Najmoćniji zakon prirode je da slično privlači slično. Pre tome, ne srećemo se mi slučajno, ne postajemo prijatelji, partneri, slučajno.

Svi koji znaju nešto o vama znaju i da ste veliki roker, poznavalac evergrin muzike, čak ste imali i svoj bend ’Slomljena stakla’. Kako je biti roker u Engleskoj?

Kod nas u porodici muzika je bila sveprisutna. Majka je svirala harmoniku, pa smo i brat i ja nekako krenuli na tu stranu, takođe smo učili harmoniku.

Društvo iz kraja, Šera, Kane, Peka, koji su kasnije bili sjajni fudbaleri u Vojvodini, Zvezdi itd…sve nas je povezivala muzika, okupljali smo se svaki put kada neko nabavi novu ploču.

1965. Rolingstonsi su lansirali 3 ogromna hita, možda i 3 najveća njihova – ’Satisfaction’, ’Last time’ i ’Get off my cloud’. Čarli Vots je bio moj bubnjarski uzor ako tako mogu reći.

’The Who’ sa pesmama ’My generation’, ’I can’t explain’, ’Happy Jack’ je moj omiljeni bend.

’Kinkse’ sam takođe jako voleo, ’ The Troggs’, bend iz Hempšira i njihova čuvena pesma ’ Love Is All Around’ koju je kasnije prepevala grupa ’Wet Wet Wet’.

’Them’ čiji je lider bio Van Morison imali su hit ’Gloria’ koji je bio himna ’60ih godina, ’ The Yardbirds’ u kojima su tih godina svirali Klepton, Džimi Pejdž i Džef Bek, imali su hit ’For your love’.

’Cream’, ’Beach Boys’-e sam voleo, ’Status quo’, ’Aphrodite’s Child’, ’Animals’…ma jednostavno nije bilo benda koji nisam poznavao, takvo je vreme bilo.

Kada bih morao da rangiram to bi izgledalo ovako:

1. A Whiter Shade Of Pale – Procol Harum, mislim da je i u Engleskoj ta pesma proglašena za najslušaniju ikad.
2. Aphrodite’s Child – Rain and Tears
3. Percy Sledge – When a Man Loves a Woman, to je možda jedan od najboljih albuma ikada
4. Arthur Conley-Sweet Soul Music, o njemu je Otis Redding pisao kao svom nasledniku

Uf ima toliko toga, Chuck Berry je gazda, od njega je sve krenulo, Bitlsi i Stonsi su se ugledali na Muddy Waters-a, John Lee Hooker, pa veliki Satchmo…sve te pesme su sjajne priče, nose neke lepe poruke, poruke ljubavi, zato i jesu večne.

Slične poruke imate i u našoj narodnoj, izvornoj, muzici koju sve više spoznajemo poslednjih godina.

Kažu za Žilber Bekoa, Alana Barijera, Žorža Brasansa, da su veličine, i jesu, ali mi imamo Dragana Stojnića koji je neprevaziđen! Promenio nam se mentalitet u neki poslušni, ponizni.

Da li ste pratili još nešto od zabavnog sadržaja u Engleskoj?

Naravno, ’Spitting image’ je bio sjajan šou koji smo gledali redovno. Regana su redovno isprdavali da nema mozga, generalno sve političare u parlamentu su predstavljali kao ovce, zato su ih na kraju i ukinuli. Britanski humor je sjajan.

’Open all hours’ je sjajna serija sa Dejvidom Džejsonom u glavnoj ulozi, ali ’Only fools and horses’ su neprevazeđene, nešto najgenijalnije sa televizije.

Upoznali smo neke od njihovih najboljih komičara a Beni Hil je rođen dosta blizu, u Istliju.

Ivane hvala  vam puno na vremenu i gostoprimstvu. Malo je reći da smo uživali.

Nema na čemu momci, i meni je bilo divno i drago mi je da sam vas upoznao.

…….

Eto drugari, nadam se da smo uspeli da vam prenesemo makar deo naših utisaka iz razgovora sa Ivanom Golcem i ako ste oduševljeni barem stoti deo od onoga koliko je bilo naše oduševljenje onda smo uspeli.

Veliko hvala Ivanu i Bratislavi koji su nas ugostili u njihovom domu, i Miši koji nas je povezao i bez kojeg se ovaj razgovor ne bi ni desio.

U životu nismo videli da jedna žena toliko razume fudbal a njihov odnos je prepun ljubavi i poštovanja.

Za kraj, obično volim da apostrofiram nešto o sagovorniku, da izvučem neki deo teksta po kojem ćete pamtiti ovaj razgovor. Ivan se jednim usputnim detaljem nesvesno potrudio da mi pruži to zadovoljstvo.

Pitate se šta je to?

Stisak ruke na rastanku.

Čvrst, muški, gospodski, stisak čestitog čoveka.

Neverovatno da tako sitan detalj može da kaže toliko.

Stekao sam utisak da bi sutra mogao na teren, da bi odučio od fudbala protivničko levo krilo i asistirao u napadu.

Kakav li je tek bio sa 28 godina kada je stigao u Englesku?

O da, Ivan Golac je gospodin Svetac!