Ser Aleks Ferguson – najveći od najvećih

PREKO ZVEZDA DO STAZE OD TRNJA

Istorija Mančester Junajteda može slobodno da se podeli na vreme pre i posle Aleks Fergusona. Na klupi Mančester Junajteda proveo je skoro 27  leta i od posrnulog velikana, zarobljenog u čaši alkohola najvećih timskih zvezda, koje nisu mnogo marile hoće li dobiti ili izgubiti utakmicu, hodajući pet godina po stazama posutim trnjem, Škot je stvorio – imperiju!

Fergusonov Junajted postao je jedan od najvećih klubova na svetu, žetelac trofeja, mašina za stvaranje novca sa armijom zaljubljenika širom planete, od kojih ubedljiva većina nikada neće imati priliku ni da vidi Old Traford uživo.

Kada je zavesa na trenersku karijeru pala, nije više bilo osobe da mu nije odala priznanje. Voleli ga ili ne voleli,  Aleks Ferguson je promenio lice fudbala, pogotovo engleskog, a njegov odlazak u penziju predstavljao je kraj jedne fantastične ere.

A ona je počela na Old Trafordu traljavo, skromno, ne obećavajući, iako je Aleks Ferguson došao kao priznati trener, koji je napravio i danas nezamislivo čudo s malenim Aberdinom u Škotskoj. Tri puta je uzeo titulu ispred Seltika i Rendžersa, a onda osvojio i Kup pobednika kupova, pobedivši u finalu Real Madrid sve sa Santiljanom, Huanitom i Galjegom – 2:1! Dodao je tome i Superkup Evrope protiv tadašnjeg prvaka kontinenta Hamburgera. Takve rezultate je i Mančester Junajted u to doba mogao samo da sanja…

Iako je došao, može se reći, pravo sa zvezdanog neba, ovenčan ogromnim uspehom, Aleks Fergusona na Old Trafordu čekalo je prvih godina samo – trnje.

Crveni đavoli su tog 6. novembra 1986, kada je Škot ušetao u kancelariju, iz koje (iste te) neće izaći narednih 27 godina, bili 21. na tabeli. Prve violine tima Pol MekGret i Norman Vajtsajd više su činili da čaši nađu dno, nego lopti put do mreže. Debi je prošao očajno, Ferguson je na prvom meču izgubio od jednako lošeg Oksforda sa 2:0.

– Došao je s reputacijom strogog trenera, koji ne trpi gluposti. Nismo mnogo znali o njemu, ali smo ubrzo saznali. Mislio sam da sam igrao dobro, a on je otišao i kupio Stiva Brusa – priseća se tadašnji štoper Junajteda, Grem Hog.

Iz današnje perspektive sve izgleda simpatično, ali čak i njegovi tadašnji puleni priznaju da se Ferguson suočavao s paklom prvih godina. Ali, nije odstupao. Jedan od poznatijih starijih navijača Mančester Junajteda , Dejvid Etkinson, prisećao se utisaka s tog gostovanja Oksfordu.

– Ferguson nije ličio na današnjeg Aleksa. Bio je tih, pasivan, presedeo je celu utakmicu. U vozu, na povratku kući, razmišljao sam kako ovo neće na dobro izaći. Nadao sam se brzoj smeni Škota i dovođenju nekog zvučnijeg imena.

Hod po mukama, prepun omalovažavanja i prozivki navijača, koji nisu bili zadovoljni osvajanjem tek po jednog FA i Liga kupa, trajali su pet godina. Ali kažu da hrabre i velike ponekad i sreća prati i nagradi. Tako će 27. novembra 1992. na Old Traford stići igrač iz snova Aleks Fergusona, koji će kolo sreće okrenuti i za Junajted i za Škota kojeg danas Mančester najviše voli.

KANTONA – KARIKA KOJA JE NEDOSTAJALA 

Nekad ne može bez miga Talije. Ako te sreća ne pogura – sve uzalud. No, sreću valja i zaslužiti! Ko zna kako bi biografija Aleks Fergusona, samim tim i istorija Mančester Junajteda, danas izgledala da se prst sudbine nije poigrao tog 25. novembra 1992. godine.

Ferguson je poslao telegrafom poslednju ponudu Šefild Venzdeju, tešku četiri miliona funti, za kupovinu napadača Dejvid Erik Hirsta, koji je tresao mreže kao od šale. Ali Trevor Frensis, menadžer Šefilda, nije se udostojio ni da odgovori!

Istog dana, koji sat kasnije, pozvonio je telefon na Old Trafordu. S druge strane žice bio je Bil Foterbi, direktor Lidsa, tadašnjeg prvaka Engleske. Zvao je da pita za cenu odličnog beka Denisa Irvajna, želeći da ojača odbranu svog šampionskog tima. Ferguson nije hteo da proda Irca, ali je u šali ponudio Foterbiju da kupi ni manje ni više nego zvezdu Jorkširaca – Erika Kantonu.

Šta je sinulo kroz glavu Foterbiju, to Bog samo zna. Uglavnom, rekao je “da” i dva dana kasnije prgavi Francuz je potpisao za Mančester Junajted, u transferu vrednom 1,25 miliona funti! Bila je to karika koja je nedostajala. Poslednja, najvažnija kockica u mozaiku koji je pet godina bezuspešno sklapao Aleks Ferguson.

– Imali smo očajnu jesen. Bili smo 10., pa 12. na tabeli, crnom nizu nije bilo kraja. A onda je Erik Kantona doneo svež vazduh. U stvari, više je uleteo kao uragan! Prvo morate da shvatite koliki je pritisak igrati za Mančester, neki ga nikad nisu izdržali. Ali, Erikova energija, tehnika i radna etika su nas podigli. Old Traford je kao pozornica stvorena za njega – sećanja su Stiva Brusa, nekadašnjeg štopera Junajteda.

Mančester na krilima brilijantnog menadžera s klupe i francuskog maestra na terenu, poleteo je kao na mlazni pogon. Put ka prvoj tituli za Škotlanđanina, koja se pritom na Old Trafordu čekala punih 27 godina – bio je otvoren.

Svi pehari do tada, dva domaća Kupa i evropski Kup kupova, prvi za Engleze posle petogodišnjeg egzila zbog kazne UEFA, nisu odobrovoljili navijače. Ali, zato je pehar šampiona pokrenuo lavinu. Uz Erika Kantonu te prve sezone stasao je i Rajan Gigs, koji je drugu godinu zaredom proglašen za najboljeg mladog igrača, a srpska publika je njegov talenat videla i u Superkupu Evrope 1991., u kojem se Dejan Savićević poigravao s Mančesterom, ali je Junajted osvojio pehar (1:0).

Šampionski pehar dočekan je 2. maja 1993.! Mančester je bežao Aston Vili, kojoj je na kraju nogu podmetnuo Oldam. Tenzija je parala nebo, a uoči tog kola, u kojem su crveni đavoli igrali u Blekburnu, dan kasnije u odnosu na Vilu, Aleks Ferguson je zabranio igračima da gledaju utakmicu rivala i otišao na – partiju golfa!

Naravno da je malo ko ispoštovao njegovu volju. Oldam je iznenadio tim iz Birmingema i uručio Mančesteru titulu čekanu 27 godina. Mamurni su đavoli otišli sutradan u Blekburn. Bila je to samo prva proslava od mnogih koje su usledile!

FERGIJEVA ‘DECA’ NA EVROPSKOM POSTOLJU

Osvajanje prve titule sa Aleks Fergusonom je bilo kao kad reka posle duge borbe probije branu. Kao kada je načne, otvori jedan mali prolaz, a onda je svom silinom raznese u paramparčad! Tako je i Mančester Junajted sa Škotom na klupi deklasirao konkurenciju u godinama koje su dolazile.

Tokom devedesetih Mančester je bio najuspešniji engleski klub. Osvojio je pet titula prvaka države, četiri FA kupa, jedan Liga kup, pet Superkupova Engleske, Ligu šampiona, Kup kupova, Superkup Evrope i Interkontinentalni kup! Čak 19 trofeja u deceniji. Malo li je za trenera koji je pet godina hodao na ivici otkaza i tek u proleće 1993. godine dobio satisfakciju za uloženi trud?

Drugu titulu crveni đavoli su osvojili u velikom stilu, “sedeći” na vrhu tabele od avgusta do kraja sezone.

– Zbogom Kantona i Mančester. Javite se kad osvojite 18 titula – stajala je podrugljiva parola na Kopu, ispred navijača Liverpula.

Pogodili su živac Aleks Fergusona. U godini kada je Ser Aleks preuzeo Mančester, Liverpul je bio daleko, imao je 18 titula, dok su crveni đavoli čekali 27 godina na svoju osmu krunu!

– Moj najveći izazov nije bio da stvorim od Mančestera ovo što danas vidimo, nego da srušim Liverpul sa njihovog je…og postolja – slavodobitno je viknuo Ferguson kada je na Old Traford stigla 19. titula. Danas ih ima 20. Liverpul je ostao na 18.

Sezona 1995/1996. je bila druga prekretnica. Ona kada je i poslednji skeptik prestao da sumnja i postao okoreli fan Fergusona. To je titula sa “Fergijevom decom”, klincima koje je pogurao iz omladinske škole. Pol Skols, Dejvid Bekam, braća Nevil, Niki Bat stupili su na fudbalsku pozornicu.

– Ne može ništa da se osvoji sa decom! Trik u osvajanju titule je da imaš dugačku klupu, dubinu u sastavu. A Mančester je nema – rekao je tada Alan Hansen, prvo pero BBC-a. Njegove reči su ostale simbol sezone 1995/1996.

Te godine stvorena je kičma tima koji će svoje nebo dotaknuti u maju 1999. godine u Barseloni. Treći put te sezone Mančester Junajted se sreo sa Bajernom u Ligi šampiona. U grupi su obe utakmice završene nerešeno (2:2, 1:1).

– Fudbal je igra između 22 igrača u kojoj uvek pobede Nemci – čuvenu izreku  Geri Linekera su pobili njegovi zemljaci na Nou kampu.

Bajern je vodio golom Marija Baslera od 6. minuta.

– Na kraju trofej Lige šampiona će biti samo dva metra od vas, a nećete smeti ni da ga dodirnete ako izgubite. Nekima od vas će to biti najbliže što su mu ikad prišli! Nemojte da ste se usudili da se vratite ovamo, a da makar niste dali sve od sebe – grmeo je Ferguson na poluvremenu.

Sve se okrenulo naglavačke za dva minuta. Dva poslednja minuta. Tedi Šeringem i Ole Gunar Solskjer su pogodili mrežu Olivera Kana. Aleks Ferguson i njegove “bebe” su prvaci Evrope! Drama kakva odavno nije viđena na zelenom polju.

– Ne mogu da verujem. Fudbal, prokleti pakao – otelo se Fergusonu…

U PENZIJU OTIŠAO SA KRUNOM

Osvajanjem Lige šampiona 1999. godine Mančester Junajted je zaokružio triplu krunu, uspeh koji niko u Engleskoj pre njega nije napravio, a bogami ni posle. Moguće da je već tada počela da sazreva ideja u glavi Aleks Fergusona da bi bilo najbolje da se povuče na vrhuncu slave.

Idealna šansa je bila sezona 2001/02, finale Lige šampiona igralo se u Glazgovu. Ima li većeg izazova za jednog Škota nego da se na Hempden parku popne na vrh Evrope? U maju 2001. je Ferguson najavio:

– Doneo sam odluku, povlačim se na kraju sezone.

Bila je to katastrofalna procena, verovatno najgora u karijeri legendarnog trenera. Umesto sezone koja je trebalo da zaokruži njegov dotadašnji opus u Mančester Junajtedu, cela godina je bila – košmar. Ništa se nije promenilo ni kada je već u februaru javno priznao da je promenio mišljenje i da ostaje. Navodno, nagovorila ga je supruga Keti da odloži odlazak u penziju. Ona je imala ključnu reč i u konačnom penzionisanju…

Crveni đavoli su završili sezonu bez ijednog trofeja, a u Ligi šampiona ih je u polufinalu eliminisao Leverkuzen!

– Ta najava povlačenja je bila totalna katastrofa – priznao je kasnije Aleks Ferguson.

Lekciju je naučio i njegova objava nekoliko meseci pre povlačenja u maju 2013. je šokirala svet. Toliko je dobro čuvao tu tajnu!

– Nećete me se tako lako osloboditi. Kada odem sa klupe, verovatno ću postati direktor. Ko zna, ni ja ne znam 100 odsto sigurno. Znamo samo da mi neće doktor određivati kada ću da se povučem – rekao je Ferguson. Tako i bi…

A u međuvremenu, između “dva povlačenja” stalo je još more trofeja. I još jedna osvojena Liga šampiona, kada je Čelsi udario u stativu Terijevim penalom, pa pehar prevagnuo na stranu Mančestera. Podigao ga je Nemanja Vidić, “đavolski” Srbin, jedna od najboljih investicija Aleks Fergusona.

Stala su i dva poraza u finalu Lige šampiona, od Barselone, još jedne supersile koja je rasla tih godina i preko grbače crvenih đavola oba puta se vinula na vrh kontinenta. Kako god pokušavao, Ferguson nije našao rešenje za Katalonce i pogotovo njenog genijalca Lionela Mesija. Zato je polubesno, kroz zube procedio odgovor na pitanje posle drugog poraza kojeg bi igrača Barse voleo da vidi na Old Trafordu.

– Stvarno mi se igrate sa strpljenjem. Uzeo bih Maskerana… – sarkastično je uzvratio Ser Aleks.

Iz pomenute namere da se prvi put oprosti kao šampion na Hempden parku bilo je jasno da se Aleks Ferguson može povući sa klupe samo sa peharom u rukama. Kratki izlet na presto Mančester Sitija je preživeo, a 2013. je dočekao da ponovo stane na tron i kaže “Gospodo, e sad odoh!”.

U novembru 2012. ispred Old Traforda zasijala je ogromna bronzana statua Ser Aleksa. I kada više ne bude tu, ostaće da čuva Mančester Junajted na visinama na kojima ih je ostavio.

tekst napisao : Vujadin Tomković