Lajam Brejdi – pesnik levog stopala

Vilijam Brejdi rođen je 13. februara 1956. godine u Dabilnu, gde je i odrastao. Još u detinjstvu se isticao se na svim terenima gde je pikao fudbal pa ga je Arsenal pokupio već sa 15 godina.

Bio je iz fudbalske porodice do kosti. Ujak i brat su već bili reprezentativci, drugi brat, Frenk, igrao je za Šamrok Roverse, a Pet (takođe burazer) igrao je za Milvol i KPR  u Engleskoj.

Berti Mi mu je pružio profi ugovor na njegov 17. rođendan, a debitovao je 6. oktobra protiv Birmingem Sitija. Do kraja sezone Mi ga je sporadično koristio pa je odigrao sve ga 13 utakmica, od čega je 4 ušao sa klupe. Već sledeće sezone bio je u startnoj postavi kluba koji je flertovao sa ispadanjem sredinom sedamdesetih, bio je retko svetlo na kraju tunela. Po dolasku Terija Nila na mesto menadžera, a Don Haua među trenera Brejdi je našao svoju najbolju formu.

„Čipi“ je imao sve što možete poželeti za veznog fudbalera – veštinu, viziju, balans, snagu, snažan šut i mogućnost da prolazi protivnike. Kao svi veliki igrači uvek je imao vremena na lopti i uvek je pronalazio najbolje rešenje. Na fudbalskom terenu njegov mozak i njegove noge radile su u perfektnoj harmoniji.

Njegova veština bila je očigledna od momenta kada se priključio Arsenalovoj akademiji. U tim ranim danima Brejdi je naučio vredne lekcije od svog partnera iz veznog reda, Alana Bola. Od ekipe koja se borila za opstanak sredinom sedamdesetih došli su do 3 finala FA Kupa u nizu između 1978. i 1980. godine.

Drugo od njih je potpuno obeležio Irac rasturivši Mančester Junajted u jednoj od svojih najboljih predstava u dresu Arsenala. Namestio je oba gola u prvom poluvremenu, a u drugom je podelio pas koji je Grejem Riks pretvorio u asistenciju za Alana Sanderlenda. Na vrhuncu svoje forme pobeđen je Totenhem sa 5-0 i na tom meču postigao je prelep pogodak sa mnogo felša. Iste sezone proglašen je za igrača godine od strane kolega (PFA Player of the Year award) i Tobdžije su izgledale kao tim koji je spreman za mnogo trofeja u narednim sezonama, Brejdi je imao tek 23 godine.

Brejdi je tada ispustio bombu da želi da ode u Juventus na kraju sezone 1979/80, ironija je što je Arsenal izbacio Staru Damu u Kupu Pobednika Kupova te sezone na gol u gostima i ½ finalu. Promašio je penal u finalu protiv Valensije i ostavio navijače da tuguju za njihovim talismanom.

Sa Juventusom je osvojio dve titule u seriji A, dok se Arsenal dugo nije oporavio i nije osvojio naredni trofej do 1987. godine.

Posle dve godine u Juveu, bio je dve godine u Sampdoriji, zatim dve godine u Interu i jednu u Askoliju. Sledi povratak u Englesku i 3 sezone u dresu Vest Hem Junateda.

Sledeći pasusi prepisani su iz kultnog romana Nika Hornbija – Stadionska groznica, jer ne znam bolji način da opišem njegovu veličinu, a možda i ne postoji bolji način.

… Lajam Brejdi je bio jedan od dvojice ili trojice najboljih u dodavanju lopte u poslednjih 20 godina, i to je bio razlog što ga je svaki Arsenalov navijač poštovao, ali za mene je on bio i više od toga. Obožavao sam ga jer je bio veliki, obožavao sam ga i zato što bi, da se tako izrazim. da ga posečete iz njega krvario Arsenal (kao što je Čarli Džordž bio proizvod mladog tima); a tu je bio i treći razlog. On je inteligentan. Ta se inteligencija manifestovala pre svega u njegovom dodavanju koje je bilo oštro, maštovito i stalno iznenađivalo. Videla se i van igrališta: bio je jasan, britkog humora i angažovan („Hajde, Dejvide, slisti to“ doviknuo je iz komentatorske kabine kada je njegov prijatelj i stari kolega iz Arsenala Dejvid O’Liri trebalo da šutira odlučujući penal za Irsku na Svetskom kupu 1990. protiv Rumunije); sa mojim napredovanjem kroz akademske slojeve, sve više ljudi je izgleda pravilo razliku između fudbala na jednoj strani i pameti na drugoj, a činilo se da Bredji predstavlja most između te dve strane.

Naravno, nije inteligencija kod fudbalera loša stvar, pogotovo za igrača sredine terena, plejmejkera, iako ta inteligencija nije ona ista koja je potrebna da se uživa, recimo, u „teškom“ evropskom romanu. Pol Gaskojin je imao ogromne količine fudbalerske inteligencije (a to je zasenjujuća inteligencija koja uz ostale veštine obuhvata  čudesnu koordinaciju i munjevito iskorištavanje situacije koja će se izmeniti za dve sekunde), pa ipak je očigledno i legendarno njegovo odsustvo najosnovnijeg zdravog razuma. Svi najbolji fudbaleri imaju neku vrstu pameti: Linekerovo predviđanje, Šiltonovo pozicioniranje, Bekenbauerovo razumevanje, sve su to proizvodi njihovog uma pre nego funkcije jednostavne sportske snage. Pa ipak je najveću pažnju svojim moždanim kvalitetom privukao klasičan igrač sredine terena, naročito među sportskim novinarima u kvalitetnim listovima i među fudbalskim navijačim srednje klase.

To nije samo vrsta inteligencije, koju Brejdi i njegova sorta poseduju, najvidljivija – izraženo na fudbalski način – već zato što je slična onoj vrsti inteligencije koja je na ceni u kulturi srednje klase. Pogledajte prideve koji se koriste da se opišu plejmejkeri: elegantan, svestran, suptilan, sofisticiran, oštrouman, vizionar… to su reči kojima bi se podjednako dobro mogao opisati jedan pesnik, ili autor filam ili slikar. To je kao da je istinski darovit fudbaler suviše dobar za svoj milje i mora se postaviti na drugi, viši nivo.

Svakako ima malo tog ponašanja i u mom definisanju Brejdija. Čarli Džordž, prethodni idol Arsenalovog Severa, nikada nije bio moj onako kako je to bio Lajam. Brejdi je bio drugačiji (iako to naravno stvarno nije bio – njegov bekgraund je bio uglavnom isti kao kod većine fudbalera) jer je bio spor i misteriozan, pa iako nisam imao nijedan od tih kvaliteta, osećao sam da me je moje obrazovanje opremilo sposobnošću da ih prepoznam kod drugih. „Pesnik levog stopala“, suvo bi primetila moja sestra kada bih pomenuo njegovo ime, što sam radio često, a bilo je istine u njenoj ironiji: jedno vreme sam želeo da fudbaleri što više ne liče na sebe, i premda je to bilo glupo, i drugi ljudi to uvek rade.

Igra protiv Notingem Foresta, pospana nerešena utakmica bez golova, pospanog, sivog prazničnog ponedeljka, bila je poslednja Brejdiju na Hajberiju; odlučio je da njegova budućnost leži u inostranstvu, u Italiji, i otišao na nekoliko godina. Bio sam tamo da se oprostim s njim, a on se sporo, tužno pozdravio sa ostatkom tima. Duboko u sebi mislim da sam se još nadao da će promeniti mišljenje, ili da će klub najzad postati svestan nepopravljive štete koju će sebi naneti ako ga pusti da ode. Neki su rekli da je novac u pitanju, i da bi ostao da je Arsenal ponudio više, ali meni se više svidelo da im ne verujem. Želeo sam da verujem da ga je privukla Italija, njena kultura i stil, i da su palanačka zadovoljstva u Hertfordširu  ili Eseksu, ili gde god je živeo, neizbežno počela da ga ispunjavaju egzistencijalnom dosadom. Znao sam pre svega da nije hteo da nas sve ostavi, da se kidao, da nas je voleo koliko i mi njega i da će se jednog dana vratiti.

Samo sedam meseci otkako nam je Juventus oteo Lajama, jedan čovek mi je oteo devojku, što je bio udarac usred prve loše sezone posle Brejdija. Iako sam znao koji gubitak najviše boli – Lajamov transfer je izazvao tugu i žalost, ali, hvala Bogu, ne i nesanicu, gađenje i nemoguću, neutešnu gorčinu slomljenog srca dvadesettrogodišnjaka – mislim da su se na neki čudan način ona i Lajam pomešali u mojoj svesti. Njih dvoje, Brejdi i Izgubljena devojka, progonili su me dugo,  možda pet-šest godina, tako da se moglo pretpostaviti da će se jedan duh pretopiti u drugi. Pošto je Brejdi otišao, Arsenal je isprobao seriju igrača sredine terena, neki su bili kompetentni, neki ne, a svi su bili pod utiskom da nisu osoba koju pokušavaju da zamene: od 1980. do 1986. kao centri u sredini terena igrali su: Talbot, Riks, Holins, Prajs, Geting, Piter Nikolas,  Robson, Petrović, Čarli Nikolas, Dejvis, Vilijems pa čak i istureni centar Pol Mariner.

A ja sam imao seriju veza u narednih četiri-pet godina, neke su bile ozbiljne, neke ne… paralele su beskonačne. Brejdijev povratak o kojem se često govorilo (igrao je za četiri različita kluba tokom njegovih 8 godina u Italiji, i pre svakog transfera engleski tabloidi su bili puni neoprostivo surovih priča o tome da Arsenal samo što nije ponovo potpisao ugovor sa njim) počele su da dobijaju šamanski kvalitet. Znao sam, naravno, da talase žestoke, iscrpljujuće depresije koji su me pogađali od početka do sredine osamdesetih nisu izazvali ni Bredji ni Izgubljena devojka. Oni su bili u vezi sa nečim drugim, nečim što se mnogo teže razume, i nečim što mora da je bilo u meni mnogo duže nego bilo koje od ta dva nevina bića. Ali tokom tih strahovitih padova, vratio bih se u to vreme kada sam poslednji put bio srećan, ispunjen, energičan, optimista i ona i Brejdi su bili deo tog vremena. Oni nisu bili potpuno odgovorni za to, ali su bili vrlo pristuni tokom tog vremena, i to je bilo dovoljno da se te dve ljubavi pretvore u blizance-stubove podrške jednom različitom, začaranom dobu.

Posle nekih pet-šest godina otkako je otišao, Brejdi se zaista vratio kući i igrao za Arsenal u počasnoj utakmici Pata Dženingsa. To je bilo čudesno veče. Bio nam je potreban više nego ikada (grafikon Arsenalove sreće tokom osamdesetih liči na traku u obliku slova U), i pre utakmice bio sam nervozan, ali ne kao i obično pred velike utakmice – to je bilo nerviranje bivšeg prosca pred kojim je neizbežno bolno, ali dugo očekivano ponovo pomirenje. Pretpostavljam da sam se nadao da će ushićen i doček pun suza pokrenuti nešto u Brejdiju, da će shvatiti da je i njega i nas njegovo odsustvo na neki način smanjilo. Ali ništa slično se nije dogodilo. On je odigrao utakmicu, mahnuo nam i odleteo u Italiju idućeg jutra, a sledeći put smo ga videli u dresu Vest Hema kako raspaljuje loptu preko našeg golmana Džona Lukića sa ivice šesnaesterca.

Nikada ga nismo zamenili kako treba ali smo našli drugačije ljude, dugačijih kvaliteta; dugo mi je trebalo da shvatim da je to dobar način da se savlada bilo kakav gubitak.

…

Po izboru najboljih igrača u istoriji Arsenala Lajam Brejdi je na 8. mestu, a kad uzmete u obzir da je anketa bila online i više je glasala mlađa generacija ovo je neverovatan uspeh.

Za reprezentaciju odigrao je 72 utakmice i postigao 9 golova. Brejdi se povukao iz reprezentacije u kvalifikacijama za SP 1990. ali nakon što se Irska kvalifikovala oglasio se kako je spreman da igra. Ipak, Džek Čarlton odlučio je da veruje igračima koji su mu doneli plasman.

Trenutno radi kao asistent Martina O’Nila u reprezentaciji svoje zemlje i ambasador Arsenala.