Stiven Kolker – bio sam na kraju puta

Stiven Kolker ima tešku priču da ispriča. Od postizanja gola na debiju za svoju zemlju do strašnih psihičkih problema koji su ga doveli do ruba. Igrač koji se spolja čini smiren, snažan i talentovan iznutra je nervozan, nesiguran i samodestruktivan.

Pomišljao je i na samoubistvo u najtežim momentima. Pokušaji da se izvuče iz svega koštali su ga stotine hiljada funti koje je potrošio u kazinima. Zatim je došao alkohol kao pokušaj da ublaži bol.

On ne priča ovo kako bi pokupio simpatije, on ovo vidi kao sledeći korak u putu oporavka. „Godinama sam sedeo i mrzeo sam sebe i razmišljao zašto nisam kao svi ostali? Dugo se činilo kao da nema svetla na kraju tunela.“ Sada nije načinio opkladu od decembra i nije uzeo kap alkohola od marta.

Sigurno se sećate njegovih neuspelih pozajmica u Liverpul i Sautempton, one su postigle da izgubi na samoupouzdanju još više i skoro reši da napusti sve. Leto nakon toga Stiven je bio u Sijera Leoneu gde je radio u humanitarne svrhe što mu je pomoglo da vidi svet iz drugog ugla. Vratio se u KPR nakon toga da bi bio u timu Jana Holoveja i ozbiljno prošao pripreme. U prve dve utakmice protiv Lidsa i Kardifa videlo se da je na pravom putu.

Tada se desila povreda koja ga je ponovo povukla na dno. Pokidao je preponu protiv Barnslija i igrao sa bolom nedeljama tek dok ga i kuk nije počeo boleti zbog napora koji je ulagao. „Dugovao sam KPR-u da pokušam iako je bilo glupo da igram pod povredom.“

Sada nije igrao od oktobra i to opisuje kao najgori period u životu sve do ovog „oživljavanja“ na kraju. Rešio je da iznese sve u javnost kako bi možda pomogao nekom ko ima slične probleme, a plaši se da se obrati za pomoć.

On svoje fudbalsko umeće opisuje kao dar ali i kao prokletstvo. Od nedeljnog fudbala u nižim ligama (eng. Sunday League) sa 15 godina za samo 4 došao je do Premijer Lige i 2012. do Olimpijskog tima sa Velikom Britanijom i do Roj Hodžsonove Engleske u prijateljskoj protiv Švedske. Neki od najboljih menadžera u zemlji su ga jurili. Sve vreme dok je bio dobar na terenu živeo je u poricanju toga d mu treba pomoć. Tek u 6. godini karijere shavtio je to. „Sve vreme misliš možeš se vratiti na staro kada god poželiš i novac ti daje lažni osećaj sigurnosti. Ali u Sautemptonu sam shvatio da me psihički nema, nestao sam. Nisam igrao, moja karijera se srozavala i morao sam da potražim pomoć. Doktor tamo je pokušao da mi pomogne, a ostali su samo govorili da izađem na teren i izrazim se.“

„Nije bilo razumevanja za to što mi se dešavalo u glavi. Shvatam, oni su me doveli da uradim posao a ne da mi budu bejbisiteri. Kao i KPR, morao sam da oprvdam novac koji su mi plaćali ali ja sam bio u stanju, u jednom trenutku moraće da se pobrinu za mene. Fudbal se ne suočava sa psihičkim bolestima. Možda se to sada menja ali često u sportu je slučaj da mehanizam za to ne postoji. Pričao sam sa mnogim igračima kojima su preporučili da odu u sportski centar ali nemaju vremena za to jer znaju da će izgubiti mesto u timu ako odu. Neko uskoči na tvoje mesto, pokaže se dobro i nema te. To obeshrabruje ljude da potraže pomoć.“

„Pozivam igrače da se obrate PFA-u (Asocijacija Profesionalnih Fudbalera) i da pričaju sa svojim menadžerom, da se ne boje što će ispasti iz tima ako se osećaju kao ja što sam se osećao. Budi hrabar da kažeš treba mi pomoć pre nego što bude prekasno. Ta nervoza…uvek ti treba nešto da se skloniš. Fudbal je bio moje bekstvo kad sam bio klinac ali sve se promenilo kada sam odjednom ušao u prvi tim i kada je došao pritisak. Moj način da se nosim sa tim čak i u početku karijere bila je kocka. Ja sam zavisnik. Ja sam zavistan od pobeđivanja, što je dobra stvar u fudbalu ali sigurno nije u kocki. Ja sam zavistan od toga da pobedim sistem jer ubediš sebe da postoji sistem i da ga je moguće pobediti. Nikad ne možeš da shvatiš kako ga ne pobeđuješ ustvari.“

stiven-kolker

Igrao je 123 utakmice u PL za 8 klubova i svakom se ponašao potpuno isto, nesigurnost koja vodi do samodestrukcije. „Toliko neporospavanih noći, nekada bih sedeo do 5 ujutru razmišljajući o svakoj lošoj odluci koju sam doneo u životu i brinuo se koa je sledeća. Totenhem me poslao na pozajmicu u Bristol Siti  kada sam imao 18 godina i stavili su me u stan u centru koji je okružen diskotekama i preko puta kojeg su dva kazina, plus su mi dali novca koliko nikada nisam video u životu i nikog da me kontroliše. Jednom je je povukao u stranu čovek iz kluba i rekao da sam viđen u 3 ujutru u kazinu ali njihov stav je bio: radi šta hoćeš u slobodno vreme samo nemoj da to utiče na teren.“

„U Svonsiju godinu dana kasnije sve je izašlo na videlo kada sam bio povređen. Spursi su me poslali u „Sporting Chance“ da se dovedem u red ali bio sam premlad. Nisam iskusio bol dovoljno da bih želeo da prestanem. Kada sam se vratio u Totenhem kockao sam više nego ikad i ostajao po celu noć u kazinima. Verovatno to što se nikada nisam osećao dobro imalo je veliku ulogu u svemu tome. Nikada nisam mislio da sam dobar kao neki prvotimci i tada bih utehu potražio u velikim dobicima u kazinu, tako da sam kockao svaki dan. Bol kooji sam osećao kada izgubim sav novac, kombinovan sa krivicom i sramotom, pojeo me je. Tada sam pio do krajnjih granica da ne bih osećao ništa. Bio sam potpuno van kontrole.“

Predsednik kluba, Denijel Levi, izdvojio ga je  na post-sezonskom putovanju na Bahame i rekao „Način na koji se ponašaš je neverovatan. Ili se dovedi u red ili odlazi ali uvereavam te kad odeš ići ćeš samo ka dole.“ „Bio sam mlad i glup i prihvatio sam to kao izazov, šansu da mu dokažem da nije u pravu. Toliko sam bio nezreo. Tako da sam otišao u Kardif i 6 meseci je sve bilo sjajno. Bio sam kapiten, a menadžer Malki Mekej zano je za moje probleme i ponudio mi da bude tu za mene šta god mi treba. Osećao sam se željenim tu pa nije bilo kockanja niti bilo čega drugog. Sekunda kada je otpušten Mekej svi moji demoni su se vratili. To je sve što je bilo potrebno. Čak i pre prve sledeće utakmice ja sam ubedio sam sebe da ništa nije isto. Tako katastrofalno sam razmišljao.“

stiven-kolker

„Završio sam u KPR-u u leto 2014. i pokušavao da se saberem ali okidač je došao kada smo samleveni od Totenhema 4-0 na Vajt Hart Lejnu. Taj osećaj izlaska sa terena znajući da smo poniženi i da je Levi sedeo gore i mislio „Rekao sam ti“. Nije više bilo poricanja napravio sam grešku napustivši Totenhem kada sam imao šansu da se saberem. Želeo sam da me zemlja proguta. U glavi mi je bilo samo žaljenje. Od tog momena nestao sam iako to nisam hteo sebi da priznam. Danima nisam spavao, ne znam kako sam to preživeo. Ta godina bila je apsolutna noćna mora.“

„Bio je to jedan zloban krug pakla. Izgubili bi za vikend, navijači bi me napadali i ja bih se slomio. Stvarno sam hteo da pomognem sa rezultatima ali nismo bili dovoljno dobri i ja bih nosio odgovornost za ceo tim.  Nisam mogao da spavam, brinuo sam šta će se desiti. Jedinu utehu našao sam u alkoholu. Bar bi utišao glas sumnje i mržnje samog sebe, na kratko bar. ali bio bih toliko pijan da nisam mogao na trening. A tek gubitak pamćenja tj. onesvešćivanje od alkohola. Nisam se sećao ničega. U ponedeljak se ne bih sećao ničega od subote uveče. Probudio bih se, prevrnuo preko kreveta i pogledao u telefon i tu bi bile poruke: „Da li si stvarno uradio ono sinoć?“ „Menadžer hoće da te vidi!“. Bilo je strašno jer ja nisam znao šta sam uradio uopšte.“

Nekada bi se budio u policijskoj stanici, ni sam ne želi da prizna koliko je puta bio uhapšen ali ima prekršaje od Sautemptona do Mersisajda. „Nekada bih sedeo sa policijom i mojim advokatom i gledao snimke sigurnosne kamere i jedva bih se prepoznao. Nisam mogao da verujem kakva sam osoba postao. Dok sam bio u Liverpulu budio bih se noću i povraćao, ljudi su me ucenjivali da im platim ili će prodati priče i snimke o meni, a ja nisam imao pojma ni o čemu pričaju jer se ne sećam. Na kraju sam rekao klubu da mi treba pomoć tj. rehabilitacija.“

Stvari su mogle biti bolje prošle sezone pod Haselbajnkom ali imao je povredu kuka koja je prognozirana kao samo sedam dana pauze. Međutim toliko se iskompilokovala da je imao 5 različitih dijagnoza i ostao olajan. „Koštao sam klub 8m funti i bio jedan od najplaćenijih u timu, jedan od retkih koji je ostao od ispadanja iz PL, i ljudi nisu imali objašnjenje zašto ne igram. Zašto izostajem. To mi je bila najteža godina, nisam mogao da treniram. Moja devojka je izgubila majku i tugovala je dok u isto vreme živi s nekim ko je zavisnik. Moj sin, koji živi sa majkom u Somersetu, sada ide u školu i ponekad bi prošli meseci da ga ne vidim. On je uvek bio moje sigurno mesto.

„KPR i moj agent probali su da me nagovore da odem u Lokomotivu iz Moskve u januaru govoreći da bi to bio svež start. Deo mene govorio je da bi taj novac rešio sve moje probleme ali deo mene je govorio kako bi to što sam sam u Rusiji išta pomoglo? Nisam znao kako da izađem iz tog začaranog kruga ali sam znao da tako što ću biti sam u Moskvi i to povređen je recept za katastrofu. Menadžer, Jan Holovej, mi je govorio da ostanem. Bio sam u njegovoj kancelariji na ivici suza, a on je rekao: „Kako neko može da misli da je slanje tebe tamo dobra ideja. Moraš da se dovedeš u red.“ Cenim ga zbog toga što je rekao ali za sam klub bi bilo dobro da sam otišao. Na kraju sam se povukao iz tih pregovora.

„Imao sam poslednje klađenje u decembru kada sam izgubio mnogo novca. Poslednje čišćenje. To je bila tačka kada sam konačno prihvatio to da ne mogu pobediti, nema više sanjarenja da mogu spasiti svet sa jednom dobrom noći na ruletu. Sve je bila fantazija koje me je odvukla da ne osećam ništa. Mnogo sam razmišljao o samoubistvu u tom periodu. Mračan period. Sva krivica, poniženost, sramota, javno ponižanje u novinama…zbog čega? Mogao sam da se uhvatim za svog sina, za sve što sam uradio u Africi i za nekretnine koje sam kupio mojoj porodici. Sve ostalo sam spiskao. Mislim da sam izgubio 70% svega što sam zaradio. Kada izgubite toliko novca, krivica…koliko života si mogao promeniti. Nema bekstva, nema izlaza, samo da napustiš sve.

stiven-kolker

„U trenucima prisebnosti, znao sam da ne mogu to da uradim zbog svog sina. Od tada nisam kockao ali je alkohol popunjavo prazninu neko vreme. Bio sam uplašen i nisam znao kome da se obratim.Rehabilitacija nije uspevala ranije pa zašto bi sada? Glupo je bilo što sam utehu tražio u alkoholu jer me je to odvelo dublje u depresiju. Sve do 12. marta. Tada sam izgubio vozačku i shvatio da je moj život postao nepodnošljiv.“

Određena mu je kazna od 12 755 funti i oduzeta mu je vozačka na 18 meseci  jer je odbio da uradi alko test kada je zaustavljen. Znao sam da sam prekoračio brzinu i da ću biti kažnjen i nisam želeo da kažem mojima da sam sjebao stvar opet. Šta da sam nastavio da vozim i ubio nekog? To je bilo to. Bio sam kod sudije za prekršaje 4-5 puta i više nije bilo druge šanse. Sledeća je zatvorska kazna. Još uvek sam bio povrešen i nisam mogao da igram. Otišao sam kod specijaliste koji mi je dao dijagnozu depresije i nesigurnosti, prepisao mi lekove i napravili smo plan zajedno da se dovedem u red, plan kome treba vremena.“

Putovao je sa devojkom u Afriku i Indiju pomagao u sirotištima, skloništima za beskućnike i školama kojima je pomoć bila potrebna. Posetio je mnogo sastanaka anonimnih kockara i alkoholičara. Nije dotakao alkohol od marta, uzima lek koji mu balansira raspoloženje, a golf je jedno od novih zanimanja.

„Ljudi kažu prošao sam sve jer sam imao previše novca ali znam tinejdžere bez penija koji imaju iste zavisničke probleme kao ja. Igrao fudbal ili ne uvek bih patio od ovih stvari samo ne bih bio u centru pažnje i ponižavanja od stane javnosti. Zavisnost ne mari. Ja sam čovek koji sve radi maksimalno samo me ljudi ne vide kako treniram, idem noću na bazen da dođem u formu, jedem ispravno , idem na anonimne sastanke i radim u humanitarne svrhe. Ja sam još uvek ja. Samo imam te svoje demone koji me sjebu jer mi treba nešto u sredini nešto između vrhunaca i dna. Osećam da sada dolazim do toga i da se stvari konačno menjaju.“

„Radim male stvari sada koje me drže na pravom putu. Mogao bih da se oslanjam na taksije da me voze gde treba ali koristim javni prevoz. Živim u Feltam gde sam odrastao da me podseti koliko sam truda i rada uložio da odem odatle sa 15 godina. Novac popunjava pukotine ali može biti i zao i produžiti agoniju.“

KPR-ovi igrali počeli su već novu sezonu ali Kolker, koji ima ugovor na još godinu dana i koji je trenirao je celo leto sa bivšim igračem Druom Broutonom na Gols centru u Hejsu, otpisan je do jula. Život u klubu mu se sastojao od mnoštva disciplinskih saslušanja i iako Jan Holovej govori da je zainteresovan za njegove usluge, njegova budućnopst nije na Loftus Roudu. „Šta će biti sledeće stvarno je konfuzno. Menadžer mi je slao poruke više puta da mi da podršku i kaže kako me želi u klubu dok su mojim predstavnicima ljudi iz kluba rekli da me ne žele nazad.“

„Predugo  sam mrzeo sebe i morao sam da naučim da volim sebe ponovo. Nedostaje mi igra neverovatno. Ne osećam da sam uživao u igri još od Kardifa. Ne želim da ukucaš moje ime u Guglu i izađu ti samo ponižavajuće priče. Želim da me ljudi pamte kao fudbalera koji je bio dovoljno dobar da je igrao za svoju zemlju sa 20 godina i još ima 10 godina u nogama. Sa svojih 40% sam igrao na top nivou, a sada se osećam dobro psihički i želim da pokažem ljudima, uključujući i mog sina, šta sve mogu. Gde god se prilika desi, samo sam zahvalan što sam živ.“

tekst preuzet sa The Guardiana.

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on RedditShare on TumblrEmail this to someone

Leave a Reply