Romelu Lukaku – imam neke stvari da kažem

Plejers Tribjun je medijska platforma koju je 2014. godine osmislio Derek Džeter, bivši bejzbol igrač, nakon što je završio 19 godina dugu karijeru u Njujork Jenkijima. Ideja je da profesionalni sportisti tu pišu priče iz svojih karijera i tako prenosa iskustva iz prvog lica. Neka od imena čije priče možete pročitati su Kobi Brajant, Karmelo Entoni, Pol Pirs, Gregori Van Der Vil i mnogi drugi sportisti, ali pretežno zvezde u sportovima popularnim u Americi- hokej, američki fudbal, bejzbol i košarka.

Uživajte!

Tačno se sećam trena kad sam znao da više nemamo novaca. I dalje imam sliku majke u kuhinji i pogleda na njenom licu.

Imao sam šest godina, i došao sam kući na ručak za vreme pauze u školi. Moja mama imala ja isti meni svaki dan: hleb i mleko. Kad si dete, baš i ne misliš o tome. Ali pretpostavljam da je to sve šta smo si mogli priuštiti.

lukaku

Kad sam jednog dana došao kući i ušao u kuhinju, video sam majku ispred frižidera s kutijom mleka, kao i obično. Ali ovoga puta, mešala je nešto unutra. Baš je potresala kutiju, znate? Nisam razumeo šta se dešava. I onda je donela ručak do mene, i smešila se kao da je sve u redu. Ali odmah sam shvatio šta se dešava.

Umešala je vodu s mlekom. Nismo imali dovoljno novaca do sledeće nedelje. Bili smo totalno bez novaca. Ne samo siromašni, već bez ičega.

Moj otac je bio profesionalni fudbaler, ali pred kraj njegove karijere, sve pare su nestale. Prva stvar bez koje smo ostali je kablovska televizija. Nije više bilo fudbala, nije više bilo Match of the Day-a. Nema signala.

Onda bih došao kući po noći i svetla nisu radila. Ponekad nismo imali struje po dve, tri nedelje.

Onda bih se hteo okupati, ali nije bilo tople vode. Majka bi zagrejala vodu u kuhinji, a ja bih stajao pod tušem, dok bi me ona polevala vodom iz šerpe.

Čak je i bilo vremena kad je majka morala da ‘posudi’ hleb iz pekare koja je bila niz ulicu. Oni su znali mene i mog mlađeg brata, pa su joj dopuštali da uzme hleb u ponedeljak, a plati tek u petak.

Nikad nisam rekao ni reč, nisam hteo da se dodatno brine. Samo sam jeo ručak. Ali kunem se Bogom, tada sam si obećao nešto. Kao da mi je netko slomio prste i probudio me. Znao sam tačno šta treba da uradim i kako ću to postići.

Nisam mogao više gledati majku kako tako živi. Ne, ne, ne. Nisam to mogao dopustiti.

Ljudi u fudbalu vole da govore o mentalnoj snazi. Pa, ja sam najsnažniji lik kojeg ćete ikad upoznati. Zato šta se sećam sedenja u mraku s bratom i majkom, molitvi, razmišljanja, verovanja, znanja… da će se to ostvariti.

Svoje obećanje sam zadržao za sebe neko vreme, ali koji put bih zatekao majku kući kako plače. I konačno sam joj jednog dana rekao: ‘Mama, promeniće se. Videćeš. Igraću fudbal za Anderleht, to će se uskoro desiti. Biće nam dobro, ne moraš više da se brineš.’

Imao sam šest godina.

Pitao sam oca kad možeš da kreneš igrati profesionalno?

On je rekao: ‘sa 16 godina’.

Odgovorio sam: OK. 16 godina.

To se moralo desiti, tačka.

Da vam kažem nešto – svaku utakmicu koju sam ikad igrao je bila kao finale. Kad sam igrao u parku to je bilo finale. U vrtiću pod pauzom – finale. Najozbiljnije to govorim. Svaki pud kad sam pucao po golu, hteo sam rastrgati loptu. Puna snaga. Nismo stiskali R1. Nije to bio ‘finesse shot’. Nisam imao novu FIFA-u. Nisam imao PlayStation. Nisam se igrao tek toliko. Hteo sam te ubiti.

Kad sam krenuo rasti, neki učitelji i roditelji su brinuli. Nikad neću zaboraviti prvi put kad me neka odrasla osoba upitala: ‘Hej koliko ti imaš godina? Koje si godište?’

‘Jeste vi ozbiljni?’

Kad sam imao 11 godina, igrao sam za mladi time Liersea, i jedan roditelj od momaka iz druge ekipe me hteo da zaustavi pri ulasku na teren. Govorio je: ‘Koliko ovaj ima godina, gde mu je lična karta? Odakle je on?‘

Pomislio sam, odakle sam ja? Šta? Rođen sam u Antverpu, ja sam iz Belgije.

Moj otac nije bio tamo, jer nije imao auto da vozi na gostujuće tekme. Bio sam skroz sam, morao sam se izboriti za sebe. Otišao sam po ličnu iz torbe i pokazao je svima. Oni su je uzeli, gledali je kao detektivi i sećam se kako mi je krv ključala venama. ‘O, sad ću vašeg sina još više izubijati. Ionako bih ih sve razbio, ali sad ću ga uništiti. Moraćete kući voziti uplakanog dečaka.’

Hteo sam da budem najbolji fudbaler u belgijskoj istoriji. To je bio moj cilj. Ne biti dobar, ne odličan, već najbolji. Igrao sam s toliko ljutnje, zbog mnogo stvari. Zbog pacova koji su trčali po našem stanu, jer nisam mogao da gledam Ligu Šampiona, zbog toga kako su me drugi roditelji gledali.

Kao da sam bio na misiji.

S 12 godina zabio sam 76 golova na 34 tekme.

Zabio sam ih sve u očevim patikama. Kad smo imali isti broj stopala, delili bismo patike.

Jednog dana, nazvao sam dedu, majčinog oca. On je bio jedan od najbitnijih ljudi u mom životu. On je bio moja veza s Kongom, jer su moji roditelji od tamo. Pričali smo na telefon i rekao mu: ‘Da dobro mi ide. Zabio sam 76 golova, osvojili smo ligu. Velike ekipe me primećuju.’

Uvek je hteo čuti kako mi ide u fudbalu. Ali ovoga puta bilo je čudno. Rekao je: ‘Bravo Rom, to je sjajno. Ali možeš li mi učiniti uslugu?’

Da, o čemu se radi?

Možeš li da paziš na moju kćer?

Sećam se da sam bio mnogo zbunjen, o čemu on priča?

Odgovorio sam mu da smo u redu.

On je rekao: ‘Ne, obećaj mi. Možeš li? Samo pazi na moju kćer. Za mene, OK?’

Ja sam rekao: OK deda, možeš da računaš na mene!

Pet dana kasnije je umro, tada sam shvatio na šta je mislio…

Tužan sam kad pomislim na to, samo zato što sam hteo da poživi još četiri godine da me vidi kako igram za Anderleht. Da vidi da sam održao obećanje, znate? Da vidi kako je sve bilo OK.

Rekao sam majci da ću uspeti sa 16 godina.

Zakasnio sam za 11 dana

lukaku

  1. Maj 2009.- finale plej-ofa. Anderleht protiv Standard Lieža.

To je bio najluđi dan mog života. Ali moramo da se vratimo na kratko. Na početku sezone, jedna da sam igrao za U19 ekipu Anderlehta. Trener me ubacivao u igru s klupe. Mislio sam: ‘Kako ću da potpišem pro ugovor na 16. rođendan ako sam na klupi za U19 ekipu?’

Kladio sam se s trenerom.

Rekao sam mu: ‘Garantujem vam nešto. Ako mi date da igram, zabiću 25 golova do decembra.‘

Nasmejao se, doslovno mi se nasmejao u lice.

‘Ajmo onda da se kladimo’

On je rekao: ‘OK, ali ako ne zabiješ 25 do decembra, bićeš na klupi.’

Odgovorio sam: ‘U redu, ali ako ja dobijem opkladu, očistićete sva kola s kojima se igrači voze kući s treninga.’

Dogovor je pao.

Ali sam hteo još jednu stvar: ‘Svaki dan pravićete nam palačinke’

Složio se s tim.

Najgluplja oklada koju je taj čovek prihvatio.

Zabio sam 25 do novembra. Jeli smo palačinke pre Božića.

Neka to bude lekcija svima. Ne igrajte se s dečkom koji je gladan.

Potpisao sam profesionalni ugovor s Anderlehtom na svoj rođendan, 13. maja. Otišao sam ravno kući, kupio FIFA-u i kablovsku televiziju. Bio je kraj sezone, pa sam se opuštao. Ali belgijska liga je bila luda te sezone, Anderleht i Standard Liež su imali isti broj bodova, pa su igrali dve plej-of tekme za odluku u šampionu.

Prvu utakmicu sam kući gledao kao navijač.

Dan pre sledeće tekme, nazvao me trener rezervne ekipe.

‘Halo?’

“Halo, Rom. Kako si?”

“Idem da igram fudbal u park.”

“Ne, ne, ne, ne. Pakuj torbe. Ovog trena.”

 “Šta? Šta sam napravio?”

“Ne, ne, ne. Moraš odmah da dođeš do stadiona, prva ekipa te želi.”

“Šta?! Mene?!’’

“Da tebe, brzo dolazi!’’

Odsprintao sam do tatine sobe, rekao mu da diže guzicu jer moramo ići.

Gde ići?!

Ja se proderem: ANDERLEHT ČOVEČE!

‘Nikad neću zaboraviti, došao sam na stadion i utrčao u svlačionicu. Čovek za dresove me pitao: ‘OK mali koji broj želiš?’

Ja kažem: ‘Daj mi 10.’

On opet: “OK mali koji broj želiš?” I ja opet: ‘Hoću 10’

Hahahaha. Ne znam, bio sam premlad da se bojim.

Rekao mi je da igrači iz akademije moraju uzeti 30 ili više.

Rekao sam: OK, 3+6 je 9, to je kul broj, daj mi 36.

Te noći u hoteli, seniori su me naterali da im pevam pesmu za vreme večere. Ni ne sećam se šta sam izabrao. Glava mi je bila svugde.

Sledećeg jutra, drugar mi je pokucao na vrata i pitao hoću li da igram fudbal, a majka mu je odgovorila: ‘Napolju već igra.’

Gde igra, kaže drugar.

Ona mu odgovori: Finale!

Izašli smo iz busa prema stadionu i svaki igrač je izašao u kul odelu. Osim mene. Izašao sam iz busa u groznoj trenerci, i sve kamere su bile direktno u lice. Do svlačionice je bilo oko 300 metara. 3 minuta. Čim sam ušao u svlačionicu, telefon mi je eksplodirao. Svi su me videli na TV-u. 25 poruka u 3 minuta. Prijatelji su mi poludeli.

Brate, ZAŠTO SI TI NA TELEVIZIJI? ŠTA SE DEŠAVA, ROM. ZAŠTO SI NA UTAKMICI?

Jedina osoba kojoj sam odgovorio je bio moj najbolji prijatelj. Rekao sam mu, ne znam hoću li da igram, ne znam šta se dešava. Samo nastavi da gledaš.

U 63. minutu me menadžer stavio u igru.

Istrčao sam za Anderleht sa 16 godina i 11 dana.

Izgubili smo finale tog dana, ali ja sam već bio u raju. Obećanje dedi i majci se ispunilo. Tog dana sam znao da će sve biti OK.

lukaku

Sledeće sezone, završavao sam srednju školu i igrao sam Ligu Evrope u isto vreme. Ponekad sam nosio ogromnu torbu u školu, da bi uspeo uhvatiti let popodne. Osvojili smo ligu s ogromnom razlikom, i završio sam drugi u glasanju za Afričkog igrača godine. Bilo je… ludo.

Očekivao sam da će se sve to desiti, ali možda ne tako brzo. Odjednom, mediji su me opsedali, i stavljali ogromna očekivanja na moja leđa. Pogotovo zbog reprezentacije. Iz nekog razloga, nisam dobro igrao za Belgiju. Nešto nije bilo kako treba.

Ali ‘ajde, bilo mi je 17, 18, 19 godina.

Kad su stvari bile kako treba, članci u novinama su bili: Romelu Lukaku, belgijski napadač.

Kad nije bilo sjajno, bio sam Romelu Lukaku, belgijski napadač, kongoanskog porekla.

Ako vam se ne sviđa kako igra, to je u redu. Ali rođen sam ovde. Odrastao sam u Antverpu, Liežu i Briselu. Sanjao sam da igram za Anderleht. Sanjao sam da budem Vinsent Kompani. Započnem rečenicu na francuskom i dovršim je na holandskom. Ubaciću malo španskog, portugalskog ili Lingala, zavisi gde se nalazimo.

Ja sam Belgijanac.

Svi smo Belgijanci, to je ono šta čini ovu zemlju sjajnom, zar ne?

Ne znam zašto neki ljudi u mojoj zemlji žele da ne uspem. Stvarno ne znam? Kad sam išao u Čelsi, nisam igrao te sam čuo kako mi se smeju. Kad sam otišao na pozajmicu u Vest Brom, čuo sam ih kako se smeju.

Ali to je kul. Ti ljudi nisu bili sa mnom dok sam sipao vodu u žitarice. Ako niste bili sa mnom dok nisam imao ništa, ne možete me skroz razumeti.

Znate šta je smešno? Propustio sam 10 godina Lige Šampiona dok sam bio klinac. Nikad to nismo mogli priuštiti. Došao bih u školu, sva bi deca govorila o finalu, a ja nisam imao pojma šta se desilo. Sećam se 2002. kad je Madrid igrao protiv Leverkuzena, svi su govorili: kakav volej, Bože, kakav volej!!!

Morao sam se praviti kao da znam o čemu pričaju.

Dvije nedelje kasnije, sedeli smo u školi na kompjuterima, i jedan drugar je skinuo video s Interneta. Konačno sam video Zidana kako zabija u gornji ugao s levom.

Tog leta, otišao sam kod njega kući da gledam Ronalda u finalu Svetskog Prvenstva. Sve ostalo s tog turnira su priče koje sam čuo od ostale dece u školi.

Ha! Sećam se da sam imao rupe u patikama 2002. Ogromne rupe.

12 godina kasnije, igrao sam na Svetskom Prvenstvu.

lukaku

Sada ću igrati na još jednom Svetskom Prvenstvu, ovoga puta tu je i moj brat. Dvoje dece iz iste kuće, iz iste situacije, koja su uspela. Znate šta? Ovog puta ću se setiti da se mogu zabaviti. Život je prekratak za dramu i stres. Ljudi mogu da govore šta god žele o našem timu, o meni.

Čoveće, slušaj. Kad smo bili deca, nismo imali para za gledati Tjerija Anrija na “Match of the Day”-u! Sad učimo od njega svaki dan u reprezentaciji. Nalazim se pored žive legende i govori mi kako da utrčavam u prostor poput njega. Tjeri je možda jedini čovek na svetu koji gleda fudbal više od mene. Raspravljamo o svemu. Sedimo i pričamo o Nemačkoj drugoj ligi.

‘Tijeri, ali jesi li video ekipu Fortune Diseldorf?

‘Nemoj da budeš smešan, naravno da jesam.’

Za mene je to najbolja stvar na svetu.

Samo želim jednu stvar, jako sam hteo da je moj deda tu da svedoči ovome.

Ne govorim o Premijer Ligi.

Ni Mančester Junajtedu.

Ni Ligi Šampiona.

Ni Svetskim Prvenstvima.

Ne mislim na to. Želio bih da je tu da vidi kakav život imamo. Želio bih ga još jednom nazvati, da mu kažem kako nam je.

“Vidiš? Rekao sam ti. Tvoja kćer je OK. Nema pacova u stanu. Ne spavamo na podu. Nema stresa. Dobra nam je. Nama je dobro.

… Ne moraju nam proveravati lične više. Sada znaju naša imena.’’

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on RedditShare on TumblrEmail this to someone

Leave a Reply