Rahim Sterling – Sve je bio san

Plejers Tribjun je medijska platforma koju je 2014. godine osmislio Derek Džeter, bivši bejzbol igrač, nakon što je završio 19 godina dugu karijeru u Njujork Jenkijima. Ideja je da profesionalni sportisti tu pišu priče iz svojih karijera i tako prenosa iskustva iz prvog lica. Neka od imena čije priče možete pročitati su Kobi Brajant, Karmelo Entoni, Pol Pirs, Gregori Van Der Vil i mnogi drugi sportisti, ali pretežno zvezde u sportovima popularnim u Americi- hokej, američki fudbal, bejzbol i košarka.

Uživajte!

Moja kći je pomalo lukava. Majka me upozorila da će se to desiti. Kad imaju 6 godina, krenu razvijati malo bezobrazluka, znate? I tako jednog dana, moja kćer trči po kući, peva neke pesme. A njen tata je osvojio ligu sa Sitijem. Imali smo 100 bodova zapravo. Je li nju briga?

sterling

Haaaaa! Prijatelju, bole je dva Skubi-Dua za Mančester Siti. Njoj je bitan samo Liverpul.

I tako trči po kuloarima, i kunem se Bogom da trči baš poput tate. Izbačena prsa, ukrivljena leđa, ruka malo izbačena. Trči poput Rahima Sterlinga, a šta peva?

”Mo Salah! Mo Salah! Mo Salah!

Runnin’ down the wing!

Salahhhhh la la la la la la la!

Egyptian king!”

Možete li verovati? To je hladnorkvno.

Ona je baš poput mene dok sam bio klinac. Baš kao ja, kunem se. Ako vas ne poznaje dovoljno, neće progovoriti reč s vama. Nijednu reč. Mora prvo da vam veruje. To je nešto što je u genima naše familije.

Mogu li vama da verujem? Mogu li vam ispričati priču, a vi ćete slušati? Ako čitate novine, možda mislite da znate nešto o meni. Možda mislite da znate moju priču i o čemu najviše brinem. Ali znate li to stvarno?

Kad sam imao dvije godine, moj otac je bio ubijen. To je oblikovalo moj ceo život. Nedugo nakon toga, majka je donela odluku da ostavi mene i sestru u Jamajci, da ode u Englesku završiti fakultet kako bi nam pružila bolji život. Nekoliko godina, živeli smo s bakom u Kingstonu, a ja se sećam da sam gledao ostalu decu kako se igraju s majkama, i bio sam ljubomoran. Nisam baš razumeo šta majka radi za nas. Samo sam znao da je nema. Baka je bila neverovatna, ali svi žele majku u tim godinama.

Hvala Bogu da sam imao fudbal. Sećam se da kad je padala kiša, sva deca su trčala napolje i igrala fudbal po kiši, voda je prskala uokolo, ali je bilo prezabavno. To su slike koje su mi ostale u sećanju kad mislim o atmosferi na Jamajci. Kad pada kiša, niko se ne skriva unutra. Samo izađete i uživate. Druga stvar koje se sećam je da sam molio baku za novce za sladoled od grožđa.

Slušajte, ostatak sveta treba da zna o tom sladoledu. Nemate pojma šta propuštate. Iz nekog razloga, nikad ga nisam vidio u Engleskoj, ali je to najbolja stvar ikad. Taj tip je imao mali dućan koji je vodio iz svoje kuće, samo bismo dotrčali do njega nakon fudbala na ulici i pokucali na vrata. Njegova glava bi samo provirila iz malog prozora i pitao bi šta trebamo.

To je Jamajka prijatelju. Ljudi se trude, pokušavaju sve šta mogu u uslovima koji su im zadani. Taj mali dućan je imao sve, od riže do sladoleda.

Nisam shvatao tada, ali i moja mama se jako trudila na svoj način, pokušavala je osigurati bolji život za nas. Kad sam imao pet godina, preselili smo se u London kod nje, i to je bilo dosta teško jer je kultura bila dosta drugačija od onoga na šta sam navikao, a i nismo imali puno novca. Moja mama je uvek osigurala da imamo sve šta treba, ali to nije bio život kao u onoj seriji Zek & Koudi, znate šta mislim?

Ona je radila kao čistaćica u nekim hotelima, da zaradi nešto novca kako bi platila fakultet. Nikad neću da zaboravim buđenje u pet ujutro pre škole, kako bih joj pomogao da čisti toalete u hotelu u Stounbridžu. Svađao sam se sa sestrom: ‘Ne, ne! Ti imaš toalete ovaj put, ja plahte!’

Jedini dobar deo svega toga je kad nam je mama dala da biramo nešto iz aparata sa čokoladicama kad bismo bili gotovi. Svi bi znali da sam birao Baunti svaki put.

Moja familija je bila jako bliska. Morali smo da budemo. Sve šta smo imali smo sebe međusobno. Često bih razbio nešto u kući i pitao: ‘Mama, mama! Mogu da idem napolje? Mogu napolje?’

Ona bi uvek rekla: ‘Možeš, ali nemoj da napuštaš kuću’

To je uvek bio njen trik, klasična fora.

Ali sada se loše osećam zbog svega, kad se prisetim. Kad sam krenuo u školu bio sam neverovatno nevaljao. Verovatno sam izluđivao majku. Nije da sam bio toliko nevaljao, koliko nisam hteo da slušam. Nisam hteo da mirno sedim ni da slušam šta učitelj govori. O čemu pričamo danas- oduzimanje? ‘Ajde, ne zanima me to. Buljio bih u sat, sanjajući o odmoru. Malo bih jeo, i odmah trk napolje. Trčao bih po blatu, pretvarao sam se da sam Ronaldinjo. To je jedino šta me zanimalo.

Bio sam toliko neposlušan da su me izbacili iz škole.

Zapravo to nije baš tačno. Nisu me izbacili iz škole. Rekli su mojoj majci da moram biti u okruženju s više pažnje. Stavili su me u malu učionicu sa šestoro dece i tri učitelja. Nisam se mogao sakriti.

Najgora stvar bila je vožnja busom svaki dan. Taj bus bi nas pokupio i ostavljao svaki dan. Nikad neću zaboraviti vožnju busom jednog dana, gledao sam kroz prozor i video bih devojčice i dečake koji hodaju u školu sami i zezaju se. Tad me pogodilo, želio sam isto to. Hteo sam da budem kao svi drugi. Nema ništa loše kod mene, samo sam tih.

Nisam hteo da slušam ikoga osim svoje majke. To je bio moj problem.

I tako sam se počeo ponašati najbolje kako sam mogao, i nakon godinu dana su me vratili u veliku školu. Kad bolje razmislim, momenat koji je promenio moj život je bio kad sam upoznao Klajva Elingtona. On je bio mentor deci u kvarti, onoj deci koja nisu imala oca. Vikendima nas je vodio na putovanja po Londonu i pokazivao različite strane života. Nekad bismo samo igrali snuker. Bilo šta šta nije bio normalan deo rutine. Stvarno je mario za nas. Jednog dana me pitao: ‘Rahim, šta voliš da radiš?’

Veoma jednostavno pitanje, zar ne? Ali nikad nisam o tome razmišljao. Tada sam samo igrao fudbal na ulici, vozio bicikl s prijateljima, bio sam dete.

Rekao sam: ‘Volim igrati fudbal.’

On je rekao: ‘Imam, jednu malu fudbalsku ekipu. Zašto ne dođeš i igraš s nama?’

To je bilo to, tad se moj život promenio. Od tog dana, bilo je fudbal i samo fudbal. Bio sam opsednut. Totalno opsednut. Kad sam imao 10 ili 11 godina, veliki klubovi iz Londona su me skautirali.

Fulam me želeo. Arsenal me želeo. Kad te Arsenal želi, naravno da misliš da trebaš tamo da ideš. Najveći klub u Londonu, znate? I tako trčim okolo i govorim prijateljima: ‘Idem u Arsenal!’

Ali moja mama je pravi ratnik. Ona zna kako uspeti u ovom svetu. Ona možda ima najviše uličnog znanja od svih koje znam. Jednog dana je sela sa mnom i rekla mi: ‘Gledaj, volim te. Ali, mislim da ne treba da ideš u Arsenal.’

Čudio sam se.

Rekla je: ‘Ako odeš tamo, oni će imati 50 igrača koji su jednako dobri kao i i ti. Bićeš samo broj. Moraš da ideš negde gde možeš napredovati.’

sterling

Uverila me da odem u KPR, i to je verovatno najbolja odluka koju sam ikad doneo. U KPR-u su me držali na pravom putu. Ipak, bilo je dosta teško za moju familiju, jer me majka nije puštala da idem sam na treninge. Ona je uvek radila, pa me sestra pratila na treninge sve do Hitroa.

3 busa. 18 na 182 i onda 140. Crveni dabl-dekeri s plavim vunenim sedištima u stilu 80-ih. Toliko sam vremena proveo na njima. Krenuli bismo u 3:15, a došli kući u 11. I tako. Svaki. Dan. Ona bi sedela gore u malom kafeu i čekala dok bih završio sa treningom. Zamislite da to radite sa 17 godina, sve zbog mlađeg brata. I nikad nisam čuo da kaže- ‘Ne, ne želim da ga vodim.’

Tada nisam ni razumeo koliko se žrtvovala. Ona i majka su me dovele do ovog gde sam. Moja familija igrala je ogromnu ulogu u mom životu. Bez njih, ne biste znali za mene.

A znate šta je ludo?

Odrastao sam u senkama svog sna. Doslovno. Gledao sam kako se novi Vembli uzdiže, sve iz mog dvorišta. Jednog dana sam šetao napolju, i video sam ogromni luk na nebu. Dizao se iznad svih kuća poput planine. Nekad sam samo šutirao loptu na zelenoj površini pored kuće, puknuo bih po golu, okrenuo se i slavio, a Vemblijev luk je bio doslovno iznad moje glave. Kao da ste bili tamo.

Mislio sam da mogu da igram tamo. Ja to mogu.

Nisu svi verovali. Imao sam učiteljicu sa 14 godina, dobro ja sam se verovatno zajebavao okolo, nisam baš slušao. No, ona je rekla: ‘Rahim! Šta nije u redu s tobom? Misliš da će tvoj cilj biti igranje fudbala? Znaš li koliko miliona dece žele da budu fudbaleri?’

Mislio sam: OK, sve OK. To sam već čuo.

Ali onda je rekla: ‘Što te čini drugačijim. Po čemu si baš ti poseban?’

I te su me reči baš pogodile.

Pomislio sam: ‘Ha? Po čemu sam ja poseban. OK! Videćemo.’

Dva meseca kasnije pozvan sam u U16 reprezentaciju Engleske, i asistirao sam za dva gola protiv Severne Irske. Bilo je svugde po televiziji. To je bio veliki momenat za mene. Išao sam nazad u školu u ponedeljak, i odjednom je ta učiteljica bila moj najbolji prijatelj na svetu.

Smešno kako je ispalo.

Ali pravi veliki preokret stigao je kad sam imao 15 godina. Liverpul me želeo, ali to je bilo 3 sata od kuće. Nikad neću da zaboravim kako sam sedeo s majkom i govorio joj kako želim da idem. Volim sve prijatelje iz mog kvarta. I dalje su mi oni najbolji prijatelji. Ali tada se dešavalo puno zločina, i osećao sam kao da je Liverpul moja šansa da se maknem od svega i fokusiram na fudbal.

sterling

Mislio sam da je to to. Majka je žrtvovala sve da dođemo do ovog. Moja sestra je žrtvovala puno toga da dođem do ovog. Tu sam. Idemo.

Dve godine sam bio poput duha. Možete da pitate moje prijatelje. Kad bismo imali slobodan dan, vratio bih se u London vlakom da vidim majku, ali brzo bih išao natrag u Liverpul. Odvojio sam se od sveta. Napredovao sam kao fudbaler. Klub me stavio da živim s jednim starijim parom. Imali su oko 70 godina, i baš su me tretirali kao da sam njihov unuk. Svako jutro bih sišao, i spremili su doručak za mene. Bilo je neverovatno. Prekrasan vrt iza kuće. Puno cveća, drveća. To je bio drukčiji svet.

Majka me i dalje zvala svako ujutro. ‘Rahim! Da li si se pomolio danas? Da li si zahvalio što si se probudio?’

‘Mama! Jesam Mama!

To je verovatno bilo najbitnije razdoblje mog života. Moja cela misija je da dobijem pravi ugovor, da majka i sestra ne moraju više živeti pod stresom. Nikad nisam bio sretniji nego tog dana kad sam majci kupio kuću.

Sećam se dok sam bio dete, bilo je tri ili četiri puta da mi je mama poslala novu adresu u poruci dok sam se vraćao busom s treninga.

Rekla bi: ‘Ovde sada živimo.’

Bio je jedan period od dve godine kad smo se stalno selili, jer nismo mogli priuštiti rentu. Tada o tome nisam ni razmišljao. Bilo mi je to normalno. Ali sada razumem kako je to bilo za nju, prolaziti kroz takve stvari.

Znate… tužno je šta moram ovo da kažem, ali svejedno ću reći. Neki mediji misle da ja volim ‘svetlucavo’. Da volim dijamante. Da volim da se pokazujem. Ne znam otkud to dolazi. Pogotovo jer sam kupio svojoj majci kuću, bilo mi je neverovatno šta neki ljudi mogu da pišu. Mislim da je zaista tužno da to rade. Mrze ono što ne razumeju.

Pre par godina sam pustio da me to pogodi. Govorio bih majci: ‘Zašto su baš izabrali mene?’

Ali sada, dok god moja majka i sestra i moja deca ne moraju da brinu, biću dobro.

Ako ljudi žele da pišu o kupatilu moje majke u njenoj kući, moram da vam kažem da smo pre 15 godina čistili toalete u Stounbridžu i jeli doručak iz aparata sa čokoladicama. Ako neko zaslužuje da bude sretan to je moja majka. Došla je u ovu zemlju bez ičega, završila je škole uzdržavajući se čišćenjem kupatila i kreveta. A danas je voditeljica staračkog doma.

A njen sin igra za Englesku.

sterling

Znate šta mi nikako ne ide u glavu? Bio sam pozvan za U17 reprezentaciju Engleske. Prvi put kad sam imao priliku da igram na Vembliju je bila kvalifikacijska utakmica za Svetsko protiv Ukrajine. Najneverovatniji deo je bio sedenje u busu na putu do stadiona. Gledao sam kroz prozor dok smo se vozili Herou Roudom, misleći…

U ovoj kući je živeo moj prijatelj.

Na ovom parkiralištu smo se koturali.

Na ovom uglu smo pokušavali da pričamo s devojkama.

Ovo je zelena površina gde sam sanjao da će se sve ovo desiti.

Ako odrastate jednako kao šta sam ja odrastao, nemojte da slušate šta vam razni tabloidi govore. Oni žele da ukradu vašu sreću. Žele da vas odvuku u propast.

Govorim vam sada…

Engleska je i dalje mesto gle neposlušni dečak bez ičega može da živi svoj san.

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on RedditShare on TumblrEmail this to someone

Leave a Reply