Kristijan Fuhs – uživo iz Lester Fuching Sitija

Plejers Tribjun je medijska platforma koju je 2014. godine osmislio Derek Džeter, bivši bejzbol igrač, nakon što je završio 19 godina dugu karijeru u Njujork Jenkijima. Ideja je da profesionalni sportisti tu pišu priče iz svojih karijera i tako prenosa iskustva iz prvog lica. Neka od imena čije priče možete pročitati su Kobi Brajant, Karmelo Entoni, Pol Pirs, Gregori Van Der Vil i mnogi drugi sportisti, ali pretežno zvezde u sportovima popularnim u Americi- hokej, američki fudbal, bejzbol i košarka.

Već smo vam preneli priču Breda Guzana, Klaudia Ranijerija, Breda Fridela, Gerija Nevila, Henrik Mhitarjan a sada je na redu Kristijan Fuhs.

Uživajte.

I tako, Džejmi Vardi je imao žurku. Ne mislim na pesmu. Stvarno je imao žurku. To je bilo 2. maja 2016.-e, ako Totenhem ne pobedi Čelsija, mi osvajamo ligu.

Mi. Mali Lester Siti.

Svi momci hteli su da budu zajedno ako se to dogodi, pa nas je Džejmo sve pozvao kod njega kući da gledamo meč.

Većina te noći mi je mutna zbog toliko emocija, ali se tačno sećam jednog trenutka. Nikad to neću zaboraviti. Kad sam izlazio iz kuće, okrenuo sam se i rekao svojoj ženi koja je bila u kuhinji…

(Naježim se od same pomisli na to.)

 Okrenuo sam se ženi i rekao: ‘Vratiću se kao šampion Premijer Lige’

Moje predviđanje nije izgledalo najpametnije većinu večeri. Spursi su rano dali gol, pa onda još jedan pre poluvremena za 2-0. Bilo je urnebesno, jer na poluvremenu ste imali 22 momka koji su samo stajali u Vardijevoj kuhinji sa svim njegovim velikim svećama i lepim stvarima. Jeli smo grickalice i pili, ali su svi bili u depresiji. Čak i Šinđi Okazaki. On se uvek smeje, čak i kad plače. Ovoga puta čak je i on bio tužan.

Ali, jednostavno imao sam taj osećaj. Osećao sam da Čelsi može nešto napraviti. Kad je počelo drugo poluvreme, nisam mogao mirno sedeti. U istoj minuti bih sedeo, pa ustao i išao i naslonio se na bar te na kraju hodao po kući s pićem u ruci dok bi se derao na TV.

I tako u krug.

 

Bilo je tako čitavih 58 groznih minuta.

 

Onda je Geri Kejhil zabio za Čelsi i bilo je 2-1. Geri, ti sjajni čoveče.

 

Vrištao sam: ‘AJMO MOMCI! AJMO ČELSI!’

 

Nastavili smo se derati još 20 minuta. Momci su bili ludi.

 

Onda je došla 83 minuta … Eden Azar.

 

Eden Azar: Vau, hvala ti čoveče!

 

Počeo sam gledati fudbal kad sam imao 6 godina. U životu nisam video lepši gol. Kad je Azar poslao tu loptu u gornji desni ugao, nisam mogao verovati. To je bio nemoguć šut.

 

Pogodio je mrežu i svi su poludeli. Ljudi su skakali po kući, hrana je letela svugde, a sva pića su se prolila.

 

Sada je Džejmi Vardi stvarno imao žurku!

Dve nedelje kasnije, igrali smo protiv Čelsija. Bila je to poslednja utakmice sezone i prišao sam Azaru posle tekme. Pitao sam ga: ‘Mogu li vam poljubiti stopala, gospodine?’ Nasmejao se.

Zadnjih 10 minuta one utakmice srce mi je lupalo kao ludo. Nekako sam se setio izvaditi mobilni i snimiti trenutak slavlja kako bi to mogao pokazati ženi i deci.

Kad je stvarno bilo gotovo, kad se čuo zadnji zvižduk, postali smo pobednici Premijer lige… vau.

Par momaka se spremalo za odlazak kući nakon što se sve smirilo – ali nisu mogli. Pročulo se da smo bili kod Džejmija i odjednom se ispred kuće našlo stotine Lesterovih navijača. Pojavili su se i TV reporteri i TV kola koja su prenosila situaciju uživo. Bilo je kao da smo u Holivudu. Sećam se da sam u neverici buljio u TV zbog reči koje su bile na ekranu: UŽIVO IZ KUĆE DŽEJMIJA VARDIJA U LESTERU.

Ne iz Mančestera. Ne iz Liverpula. Ne iz Londona. Uživo iz Lester Fuching Sitija.

To je bio taj momenat kad se cela priča činila nestvarnom.

Zezate se? To se stvarno desilo? Kako smo to uspeli?

Nikad nisam mislio da ću osvojiti Premijer Ligu, pogotovo ne s Lesterom. Većina ljudi verovatno zna da su kladionice u UK-u na početku sezone imale kvotu od 5000 da će Lester osvojiti ligu. Jedna kladionica imala je manju kvotu na to da će Elvisa naći živog.

Doslovno.

Ljudi koji ovo čitaju, posebno u Americi, verovatno se pitaju: ‘ko je taj Kristijan Fuks?’

Pa, ja sam austrijski fudbaler koji je počeo s fudbalom kad je imao 6 godina. Nekako sam počeo igrati fudbal u Engleskoj i postao osvajač Premijer lige. Toliko je jednostavno, nema ništa između toga.

Ne, naravno da se zezam.

 

U Austriji ne sanjate o igranju Lige Šampiona i osvajanju Premijer lige. Novac u fudbalu nije toliko velik koliko u inostranstvu. Od vas se očekuje da se obrazujete. Studirao sam ekonomiju do 21. godine, iako sam postao profesionalac sa 17. Bio sam na svim ispitima kao i svi ostali, samo što sam igrao austrijsku Bundesligu vikendima.

To me dovelo do par smešnih situacija. U 11.razredu, tek sam potpisao svoj prvi ugovor sa SV Matersburgom i naravno da su svi profesori znali. I tako prvi dan nastave, jedan ozbiljan profesor prišao je do moje klupe i samo je stajao. Pogledao sam ga, on se sagnuo i kunem se rekao mi je ovo:

‘Uništiću te.’

Uništiću te. Ozbiljno. Dobro došli u Austriju.

Samo sam ga pogledao i pomislio. Pa dobro, ne mogu ništa nego da se smejem.

Na terenu, bilo je otprilike isto. Dok sam odrastao moj je heroj bio Didi Kibauer. Igrao je u Španiji i Nemačkoj, on je legenda u Austriji.

 

Kad sam imao 10 godina, Didi i austrijska reprezentacija igrali su utakmicu u mom malom gradu – Viner Nojštadtu. Sećam se da sam stajao iza ograde i gledao igrače kako treniraju, a onda je Didi prošao. Gurnuo sam ruke kroz ogradu, jedna je držala hemijsku, druga papir.

‘Gospodine Kibauer, može potpis? Molim Vas?’

Prišao je i potpisao se. Taj papirić i dalje držim u kući svojih roditelja.

Kad sam potpisao za Matersburg sa 17, pogodite ko je igrao u veznom redu? Didi Kibauer.

Na početku me bilo strah pričati s njim, jer je bio vrlo snažnog karaktera- čisti profesionalac.

Bio sam mlad, i mnogo sam grešio na terenu. Didi bi me samo pogledao i rekao: ‘Nemaš pojma’

Bio je mrtav ozbiljan.

Sećam se jedne tekme protiv Rida, igrao sam grozno. Probio sam po krilu, a Didi je bio potpuno sam na desnoj strani. Nisam mu dodao, odlučio sam se za udarac.

Promašio sam ceo gol.

Didi je dotrčao do trenera i derao se iz petnih žila, ‘Šta nam taj mali treba? Vadi ga napolje!’

Bio sam pogođen, reagirao sam bez razmišljanja.

Rekao sam mu: ‘Šta si rekao, govnaru?’

To sam rekao svom jebenom heroju.

Didi me pogledao i proderao se: ‘Šta si to rekao?’

Pomislio sam da mi je karijera upravo završila.

Odgovorio sam mu: ‘Šta? Ništa, ništa!’

Sada se smejem tome, ali iskreno, igranje s Didijem bilo je stvarno poučno. Pomoglo mi je da postanem igrač koji može igrati na visokom nivou u Nemačkoj i Engleskoj. Nakon šta sam se preselio u Nemačku Bundesligu, od nekih Didijevih drugara čuo sam da im je uvek govorio: ‘Ako neko iz Austrije može da uspije, to je Kristijan.’

Nikad mi to nije rekao, ali mislim da je samo hteo da radim još više i uvidim svoj potencijal. Njegovi prijatelji rekli su mi šta ga je impresioniralo, i to nije bila moja veština.

Vidite, na treninzima Didi i stariji igrači uvek bi snažno uklizavali te bih se ja srušio na pod. Bilo je bolno.

Mislim ozbiljno bolno. Oni su bili muškarci, a ja klinac.

Ali, ja bih ustao. Onda sledeće minute, oni bi bili na podu.

Dojmilo im se to šta bih ja ustao i vratio im.

Možda zvuči čudno, ali mislim da su uvideli da se ne bojim velikih imena. Samo sam želeo igrati fudbal, nisam se bojao.

Zbog istog takvog pristupa Lester Siti postao je pobednik Premijer lige.

Ljudi me i dalje pitaju, ‘Kako ste vi uspeli osvojiti ligu? Kako vam je to uspelo?’

Mnogo je razloga. Bila je to magična sezona. Ali ipak, glavni razlog je to šta se nismo se bojali velikih imena. Nije nas bilo briga protiv koga igramo. Nije nas bilo strah.

Taj stav dolazi od našeg menadžera – Klaudia Ranijerija. Verujte mi, nisam nikad mislio da ću to reći.

Zapravo me doveo Najdžel Pirson, tadašnji Lesterov menadžer, 3. juna 2015. Na kraju istog meseca, bio sam na odmoru u Antigvi sa ženom i decom. Konačno sam se mogao odmoriti. Bilo mi je dosta loviti krilne igrače gore-dole. Idemo uživati na plaži.

I naravno, moj agent me nazvao i pitao: ‘Da li sediš ili stojiš?’

Rekao sam mu: ‘Pa, pijem piće u baru. Bezalkoholno.’

‘Ali, sediš li?’

‘Ne, zašto?’

‘Dali su otkaz Najdželu Pirsonu.’

‘…………………… Hmmmmm.’

U fudbalu, kad dođe novi menadžer, nemate pojma kakvi su njegovi planovi. Bio sam u novoj državi u novom klubu koji je jedva izborio opstanak sezonu pre. Nemate pojma ko će biti novi menadžer. To nije bio lep osećaj.

Otišao sam na okupljanje austrijske reprezentacije u julu te mi je jednog jutra neko rekao: ‘Znaš da dolazi Ranijeri?’

Rekao sam mu: ‘Ha? Kiša će?’ (Ranieri- raining- eng.)

Odgovorio mi je: ‘Ne, dolazi Klaudio Ranijeri. Lester ga je doveo.’

Nisam imao pojma šta da mislim. Kad sam potpisao za Lester, svi su mi rekli da će to biti mlada i zabavna ekipa. A onda dovedu strogog, starijeg italijanskog menadžera.

Sve što sam znao je bilo ono što je bilo na TV-u. Na prvom treningu u Lesteru, zamišljao sam tog sedog tipa sa štreberskim naočarama, bez ljubavi na licu, kako se dere na nas.

I onda- šta je ovo?- pa on se stalno šali s nama.

Na prvu nisam verovao.

Mislim si, on nas zajebava?

Nije bilo tako. Klaudio je imao vere u nas. Dao nam je slobodu. Kad je počela sezona i beležili smo dobre rezultate, stalno smo se zajebavali. (Sve dok nismo došli na teren. Jedino čega se sećam s terena je Deni Drinkvoter i njegovo deranje 90 minuta: ‘Pričajte! Pričajte! Ne komunicirate!’)

Mislim da je Klaudio prilagodio svoju ličnost igračima. Znao je kako se šaliti na svoj račun, što je retkost kod menadžera. Bila je to dobra lekcija za mene. Uvek dobijete utisak o nekom na temelju onoga šta vidite na TV-u. Ali, nikad ne možete sa sigurnošću znati kakvi su.

Isto je tako sa igračima. Na ulasku u sezonu, mislio sam da ćemo se boriti za opstanak, kao i svi.

Ali na prvom treningu, imao sam ogromnih problema s malim krilom koji se zove Rijad Marez. Mislim si: ‘Šta je ovo? Mora da ima srećan dan.’

Sledeći trening, ista stvar. O Bože, ovaj momak je briljantan. Iskreno, Marez je igrač s kojim sam imao najviše problema u odbrani. Razlog leži u tome šta on može sve s loptom u nogama. Može ići levo, desno i tako stalno u krug. Nemate pojma šta će da uradi, a njegova inteligencija i snalaženje u prostoru je fantastično.

Mislim, slušajte, ja sam skromni austrijski fudbaler. Ali igrao sam u Ligi Šampiona protiv Gereta Bejla i Arjena Robena. Mislim da znam prepoznati fudbalera svetske klase.

Nakon prvih nedelju dana u Lesteru, pomislio sam: ‘OK, nekako imamo igrača svetske klase u Lesteru, možda nećemo ispasti.’

Onda sam se upoznao s još igrača i imali smo pravu ekipu: Robert Hut, Ves Morgan, Deni Simpson, Ngolo Kante, Džejmi Vardi i naravno Gospodin Lester Siti- Endi King.

Ako gledate igrače zasebno videćete da su oni ‘otpaci’ velikih klubova, igrači koje timove više nisu hteli, ili igrači koje veliki klubovi uopšte nisu hteli. Svi ti odbačeni igrači došli su u jednu ekipu koja je osvojila Premijer ligu. I dalje mi je teško poverovati u to.

Ljudi me pitaju kada sam znao da ćemo osvojiti ligu.

Kad smo dobili Mančester Siti u februaru? Ha. Ne.

Kad smo imali 5 bodova više na kraju marta? Ne.

Sećam se da sam ovo rekao ženi kad smo bili na vrhu tabele u aprilu, ‘Da sigurno. Mi ćemo osvojiti ligu, šta ti je?’

Nisam bio siguran da ćemo osvojiti ligu sve dok nisam video Azarov gol u desni gornji ugao, dok smo gledali utakmicu u Vardijevoj kući.

Te noći došao sam kući i rekao ženi, ‘Rekao sam da se vraća kući kao šampion.’

Bila je preponosna. Opet sam se naježio.

Sledeće stvari koje se sećam je izlazak na teren na King Paueru pre tekme protiv Evertona. Veliki Andrea Bočeli došao je na Klaudiov poziv i otpevao je ‘Nessum Dorma’ pre utakmice. Trofej je bio na pozornici okružen ljubičastim i belim cvetovima. Usred arije, Andrea je skinuo vestu te je nosio Lesterov dres ispod. Kao da smo u jebenom WWE! Bilo je nerealno. Gledao sam okolo i mislio: Je li ovo san? Je li mi neko nešto podmetnuo u bocu vode?

Možete li zamisliti šta bi bilo da smo osvojili Ligu Šampiona? Igrao sam na nekim glasnim stadionima- Šalkeov, Dortmundov, Realov… Na svakom bi vas bolele uši, ali ništa se ne može porediti s bukom na King Paueru prošlog meseca kada je himna Lige Šampiona završila. Publika je poludela, bilo je stvarno posebno.

Možete li zamisliti da je osvojimo?

Ha!

To se nikad neće dogoditi.

Veće su šanse da Elvisa pronađu živog.

Jel tako?