Keleči Iheanačo- zvižduk

Plejers Tribjun je medijska platforma koju je 2014. godine osmislio Derek Džeter, bivši bejzbol igrač, nakon što je završio 19 godina dugu karijeru u Njujork Jenkijima. Ideja je da profesionalni sportisti tu pišu priče iz svojih karijera i tako prenosa iskustva iz prvog lica. Neka od imena čije priče možete pročitati su Kobi Brajant, Karmelo Entoni, Pol Pirs, Gregori Van Der Vil i mnogi drugi sportisti, ali pretežno zvezde u sportovima popularnim u Americi- hokej, američki fudbal, bejzbol i košarka.

Već smo vam preneli priču Breda Guzana, Klaudia Ranijerija, Breda Fridela, Gerija Nevila, Henrik Mhitarjana, Kristijana Fuhsa a sada je na redu Keleči Iheanačo.

Uživajte. Savršeno je.

Kad bi se čuo zvižduk s ulice, to je značilo da je vreme za fudbal. Pravi fudbal.

Znate, kad sam bio mlad voleo sam igrati fudbal. Ali, odrastao sam na jugu Nigerije, to je nešto poput geta. To je nije idealno mesto za decu. Morali ste naporno raditi da zaradite za život i moja porodica  nije imala novca da kupi pravu loptu. Ni moji drugari nisu je imali, pa bi trčali po ulici i štagod da našli, koristili kao loptu. Nekad bi uzeli čarape, a ponekad čak i balon.

Kad god bismo imali priliku za treniranje u pravom klubu, s pravim loptama, bili bi mnogo uzbuđeni.

Većina ljudi nije imala mobilne telefone ni Internet, pa bi treneri hodali po našim ulicama sa zviždaljkom. To je bio signal za trening. Svi su znali da ako žele trenirati trebaju izaći i doći do osnovne škole koja je bila niz ulicu.

I tako jednog dana kad sam imao možda osam ili devet godina, prao sam suđe umesto majke, kad odjednom začujem zvižduk. Znala je da sam hteo da idem na trening s velikim momcima i zato se uvek brinula. Škola nije imala pravi teren. Igrali bismo na tvrdoj podlozi, sa prljavštinom punom kamenja. Nismo čak ni imali prave patike. Često bismo igrali bosi. Ako bi neko pao, često bi se povredio.

Mene nije bilo briga, ali moja majka bila je učiteljica. Vaspitanje joj je bilo važno. Uvek je htela da učim i čitam knjige, nikad nije htela da igram fudbal. Kad bi čula zvižduk, uvek bi mi rekla: ”Keleči, ne, ne, ne. Ostani ovde.”

 

Ja bih rekao: ‘OK, ne brini. Neću da idem.’

 

Naravno da je to bio deo plana. Čim bi ona izašla iz sobe, ja bih pobegao. Nisam si mogao pomoći. Čim bih čuo zvižduk, srce mi je reklo: vreme je za fudbal.

Tako bih nastavio da perem suđe… i čim bi majka ušla u svoju sobu, tiho bih spustio tanjir i istčao napolje u pokušaju da stignem ostale. Bio sam bos a na sebi sam imao samo kratke pantalone , ali me nije bilo briga.

Nažalost, na treningu se desilo nešto mnogo loše. Krenuli smo igrati i jedan stariji momak snažno je uklizao te sam se iste sekunde srušio na zemlju. Svi su stali. Kad svi stanu, to je loš znak. Pogledao sam dole i video krvave noge. Nisam mogao stajati. Treneri su me odneli kući, a ja sam celim putem plakao- ne samo zbog povrede, već i zbog toga šta će mi majka reći.

Uneli su me u kuću i majka me videla u rukama trenera. Bila je razočaran i rekla: ‘Rekla sam ti nemoj ići… i ti odeš.’

 

O ne. Nikad to ne želite čuti.

 

Polegli su me na pod i iste sekundi dobio sam od majke po guzici.

Obično kad sam tako bio kažnjavan, uspeo bih pobeći. Ali, ovoga puta nisam mogao ustati te sam mora prihvatiti kaznu. Tukla me govoreći: ‘Keleči, rekla sam ti da ćeš se povrediti.’

Kad je ona procenila da sam naučio lekciju, odnela me u krevet i pobrinula se o meni. Ali, naravno, nisam ništa naučio. Čim me noge više nisu bolele, bio sam napolju i igrao fudbal.

Ne znam zašto, ali fudbal je moja strast. Volim, volim, volim igrati fudbal. Uvek sam bio takav, iako nikad nisam bio u mogućnosti gledati velike klubove kao dete. Moja familija nije imala TV, a u Nigeriji je skupo gledati Premijer Ligu. Bilo je jedno mesto u gradu koje su svi zvali ‘meč centar’ i imali su satelitsku antenu, ali trebali ste platiti da bi ušli unutra. Ulazak je koštao 50 naira (oko 15 centi) za mečeve Premijer Lige i ja taj novac nisam imao. Tako bih čekao napolju i igrao fudbal s prijateljima dok god neko ne bi izašao i rekao nam šta se desilo na meču.

O Premijer Ligi u kasnim 2000.-im znao sam onoliko koliko bih čuo iz priča ispred tog lokala.

Gledanje španske lige bilo je nešto jeftinije. Koštalo je 30 naira, pa sam toliko uspeo uštedeti te bi par puta gledao Barselonu. Odmah sam počeo voleti Mesija, zbog načina kako igra s loptom u nogama. Gledao sam ga svega par puta i bilo je neverovatno. U meč centru se okupljalo mnogo ljudi koji su sedeli oko ekrana i bili su strastveni navijači svojih klubova. Ljude će možda iznenaditi jer je Nigerija daleko od Španije, ali kad je Barsa igrala protiv Reala, uvek bi bilo puno galame i svađa.

“Mesi je bolji!”

“Jesi lud? Ronaldo je bolji!”

Kasnije, naravno, svađe su dovodili do tučnjava. Zato kad god bih bio u meč centru, sedeo bih pozadi s prijateljima i u tišini gledao fudbal. To je bilo nešto posebno, jer nisam imao priliku često biti tamo.

Kad sam imao 14 godina krenuo sam igrati za Tej Akademiju, u gradu Overi. Tada je fudbal postao ceo moj život. Sanjao sam o igranju za neke klubove i posećivanju nekih mesta gde nikad nisam bio, ali to sam sve zadržavao za sebe, jer nikad nisam mislio da će se to ostvariti. 2012., kad sam imao 15 godina, uštedeo sam nešto novca i išao u meč centar na zadnji dan premijerligaške sezone. To je bio važan dan, jer se tada odlučivalo o tituli. Sedeo sam tamo i gledao Serhija Aguera kako zabija gol u zadnjem minutu kojim je Siti došao do titule ispred Mančester Junajteda. Na TV-u Serhio je skinuo dres i slavio s njim u ruci, a u meč centru je bila potpuna ludnica.

To je bila prva Sitijeva utakmica koju sam gledao. Nikad nisam bio u Engleskoj. Nisam imao pojma da ću za par godina igrati u istom timu kao Serhio. 

Kasnije te godine, bio sam pozvan u U17 reprezentaciju Nigerije, to je bila velika prilika za mene. Išli smo na trening kamp u drugi deo zemlje. Ali, na samom početku kampa dobio sam vest da je majka bolesna. Nisam znao koliko je loše – samo sam znao da je bolesna. Bio je to dugački i naporni kamp i nisam imao mogućnost vratiti se kući. To je bila moja šansa da ostvarim snove. Sledeće vesti, koje sam dobio od kuće par nedelja kasnije, su bile da je moja majka umrla.

Teško mi je pričati o ovome.

Bio sam neizmerno tužan, bila su to teška vremena za mene, ali sam morao ostati u trening kampu. Moja majka volela je svoju decu i uvek me terala da naporno radim, čak i kad je u pitanju bio fudbal, a ne knjige. Tako sam i postupio, nastavio sam s napornim treningom. Sledeće godine, osvojili smo U17 Svetsko Prventsvo. Postigao  sam 5 golova na turniru. Svaki put bih gol proslavio na isti način, pokazao bih prstima prema nebu.

Nakon tog turnira, neki evropski klubovi bili su zainteresovani za mene: Arsenal, Porto i neki drugi. I naravno, Mančester Siti. Nisam znao mnogo o tim klubovima. Mislio sam da ću izabrati Porto, jer sam znao mnogo afričkih igrača koji su imali uspeha u tom klubu. Nisam verovao da ću moći igrati za Siti, jer su imali mnogo neverovatnih igrača. Ali, otac me savetovao da izaberem Siti, verovao je da ću moći ostvariti velike stvari s tim klubom.

Poslušao sam svog oca.

Kad sam prvi put stigao u Mančester, trebalo mi je 5 sekundi da shvatam kako je ovo mesto mnogo drugačije od onog otkud dolazim. Hladno je, da, ali način na koji ljudi ovde obavljaju razne stvari razlikuje se od onog u Nigeriji. Kultura je drugačija i sve je izgledalo drugačije. Iako sam znao da neće biti lako prilagoditi se, znao sam da je to neverovatna prilika za mene i moju familiju.

Bilo mi je potrebno neko vreme da se dokažem i uđem u prvi tim, ali sve šta sam prošao, sva teška vremena, na kraju su se isplatila. U septembru, ostvario sam nešto o čemu svaki dečak sanja. Izašao sam na Old Traford kao starter u mančesterskom derbiju.

Imao sam samo 19 godina i nisam očekivao da ću biti u prvih 11. Kad mi je menadžer rekao da ću započeti utakmicu, pokušao sam sebi reći: to je samo jedna fudbalska utakmica. Ako ćemo iskreno, to nije obična utakmica. Atmosfera i intenzitet čine drugačiji osećaj čim se izađe na teren. Derbi Mančestera je rat koji traje 90 minuta. Morate biti 100% koncentrisani. Tako sam pokušao ostati fokusiran isključivo na utakmicu.

Rezultat je bio 0-0 u 15. minutu i Kolarov je poslao dugu loptu prema napred za mene. Bio sam leđima okrenut Junajtedovom golu, ali sam osetio da će Kevin De Brujne doći s krila. Skočio sam i poslao loptu prema golu. Kevin je brzo stigao do nje i postigao sjajan gol.

Bio sam presrećan, a onda u 36. minutu desilo se nešto neverovatno. Stajao sam ispred gola Junajteda kad je Kevinov udarac pogodio stativu. Lopta se odbila direktno meni u noge. Šutnuo sam je u gol bez razmišljanja. Pogledao sam prema pomoćnom sudiji, nisam verovao da sam postigao gol. Zastavica je ostala spuštena, nema ofsajda!

Saigrači su trčali prema meni, osetio sam nešto što bih najbolje opisao kao ‘Osećaj Derbija Mančestera’. Niko ne zna kako sam se osećao, osim ako su postigli gol na derbiju. Nisam čak ni slavio. Osećaj je bio nešto nenormalno.

Pre 4 godine, nisam sebi mogao priuštiti gledanje te utakmice na TV-u. Sada ljudi koji su gledali utakmicu u ‘meč centru’ gledaju mene kako zabijam. Možda su deca koja nemaju 50 naira čekala napolju, šutirajući loptu i balon. Možda im je neko posle tekme rekao: ‘Mančester Siti je pobedio. Keleči je zabio.’

Nadam se da ja mogu biti primer toga da je sve moguće. Svaki put kad se vratim kući u Nigeriju, uvek donesem vreću punu Sitijevih dresova za decu. Ako danas odete u Overi, verovatno ćete moći videti puno dece koja igraju fudbal na ulici u plavim dresovima. Nigerija ima puno navijača Mančester Sitija i imaće mnogo više svaki put kad se vratim kući.