Hari Kejn – od 0 do 100

Plejers Tribjun je medijska platforma koju je 2014. godine osmislio Derek Džeter, bivši bejzbol igrač, nakon što je završio 19 godina dugu karijeru u Njujork Jenkijima. Ideja je da profesionalni sportisti tu pišu priče iz svojih karijera i tako prenosa iskustva iz prvog lica. Neka od imena čije priče možete pročitati su Kobi Brajant, Karmelo Entoni, Pol Pirs, Gregori Van Der Vil i mnogi drugi sportisti, ali pretežno zvezde u sportovima popularnim u Americi- hokej, američki fudbal, bejzbol i košarka.

Već smo vam preneli priču Breda Guzana, Klaudia Ranijerija, Breda Fridela, Gerija Nevila, Henrik Mhitarjana, Kristijana Fuhsa, Kelečija Iheanača, Ronaldinja, Erika Dajera, Markusa Rašforda, Harija Artera a sada je došao red na Harija Kejna.

Uživajte.

hari-kejn

Neuspeh je čudna stvar, kada ste dete. Tačno se sećam tog dana. Bio je jedan park iza naše kuće u Čingfordu, u koji bi stalno išao igrati fudbal s ocem i bratom. Bez golova. Loš teren. Trebala nam je samo trava i dva drveta i bili smo srećni. Igrao sam za mladi tim Arsenala u to vreme. Takoreći bio sam na teritoriju neprijatelja, ali je to bila sjajna prilika.

I tako jednog dana kad sam imao 8 godina, hodao sam prema parku s tatom i on je odjednom rekao: ‘Imam nešto da ti kažem.’ Odgovorio sam: ‘Da, šta to?’, sećam se da je tada stavio ruku oko mog ramena i rekao: ‘Pa Hari… Arsenal te otpustio.’

Ne mogu da se prisetim šta sam osećao u tom trenutku. Iskreno, mislim da nisam bio siguran šta je tačno mislio. Bio sam premlad. Ali sećam se kako je moj otac reagovao i kako sam se zbog toga osećao. Nije me kritikovao. Nije kritikovao Arsenal. Nije uopšte izgledao previše zabrinuto. Samo je rekao: ‘Ne brini Hari. Radićemo napornije – nastavićemo i naći ćemo novi klub, u redu?’

Hari Kejn u svojim mlađim danima u dresu Tobdžija

Sada kad gledam na to, čovek bi pomislio da bi dete bilo više uznemireno. I očevi koji su hteli raditi na tome da im sin postane profesionalni fudbaler, i oni bi reagovali mnogo drugačije, bar mislim. Ali moj tata, bez obzira šta se desilo, nikad nije vršio pritisak na mene. Uvek je bio pozitivan. Njegova klasična rečenica u bilo kojoj situaciji bila bi: ‘Dobro, idemo dalje.’

I to bi napravio.

Nakon Arsenala, kratko sam lutao uokolo, vratio se igrati za svoj lokalni tim, a onda me uočio Votfordov skaut i ponudio mi probu. Smešno je kako stvari funkcionišu, kada sam igrao za Votford protiv Totenhema, dobio sam priliku da pređem u Totenhemovu akademiju. Beli dres bolje mi je pristajao. Sećam se da prvi put kad smo igrali protiv Arsenala, čak tada, imao sam dodatan motiv. Možda zvuči neverovatno, imao sam samo 8 godina kad su me se rešili, ali svaki put kad bih igrao protiv njih, mislio sam: ‘U redu, idemo da vidimo ko je u pravu, a ko je pogrešio.’

Gledajući na to sada, to je možda i najbolja stvar koja mi se ikad desila, jer mi je to dalo dodatan motiv, koji pre nije bio tu.

Veoma sam srećan što sam postigao 100 golova u Premijer Ligi. Kada me Totenhem slao na pozajmice, dve godine, toliko puta sam se pitao hoću li dobiti šansu postići ijedan gol u Premijer Ligi. Ali, naučio sam mnogo važnih lekcija u tim godinama. Sećam se da sam išao u Milvol 2012., i bili smo u borbi za opstanak. Tamo su navijači na lošem glasu zbog svoje strasti. Oni su na nekom drugom nivou. U jednom od mojih prvih nastupa na Denu, sudija je doneo lošu odluku. Samo jednu lošu odluku. I odjednom, navijači su krenuli bacati hrpu stvari na teren. Razne stvari. Mnogo njih. Morali su da zaustave utakmicu samo da se tribine smire. Morate imati na umu, imao sam samo 18 godina. Gledam uokolo, ovo je ludnica.

hari-kejn-milvol

Kako je sezona odmicala  i dalje smo bili u zoni ispadanja, neki momci su u svlačionici govorili stvari koje nisam očekivao. ‘Ako ispadnemo, plata će mi biti duplo manja’, ili ‘Ako ispadnemo, ostaću bez ugovora.’

To su bili igrači koji su imali decu kod kuće i tada samo počeo da shvatam ovu igru na neki drugi način. Počinjete shvatati da to nisu samo igrači koji igraju zbog bavljenja sportom. Igraju zbog svoje familije i njihove dobrobiti, znate? Počinjete shvatati koliko ovo može da bude delikatno i da u fudbalu sve za šta ste radili, može nestati u trenu. Moje iskustvo u Milvolu me nateralo da shvatim da više nisam klinac. To je bio veoma važan period za mene i mislim da zato nije slučajnost što sam tamo igrao dobro. Čak i važnije od toga, nismo ispali. Zato sam bio posebno povezan s navijačima Milvola. Volim ih… iako su ponekad malo ludi.

Nadao sam se da sam učinio dovoljno da me Spursi zadrže sledeće sezone. Nažalost, poslali su me nazad na pozajmicu i tada je počeo težak period za mene. Najteži trenutak je verovatno bio kad sam igrao za Lester Siti i nisam se mogao probiti u prvi tim. Tada su i dalje bili u Čempionšipu i sećam se da sam sedeo u svom stanu s groznim mislima, ‘Ako ne mogu da igram za Lester u Čempionšipu, kako ću igrati za Spurse u Premijer Ligi?’

Rekao bih da je to prvi put u svojoj karijeri da sam sumnjao u sebe. To nije laka stvar. Moja familija je došla kasnije te večeri i imali smo tešku raspravu. Bio sam toliko loše da sam rekao ocu da želim otići. To bi bila velika greška, ali stvarno sam sumnjao u sebe. On mi je rekao: ‘Gledaj, nastavi raditi. Idemo dalje, sve će biti u redu. ‘

hari-kejn-lester

Par nedelja kasnije, sedeo sam u svom stanu, tada sam počeo pratiti NFL. Ako nisam bio na treningu, igrao sam ‘Madden’ ili gledao Nju Ingland Petriotse na YT-u. I tako jednog dana, naišao sam na dokumentarni film o Tomu Brejdiju. Govorilo se o 6 QB-ova koji su bili izabrani pre njega na NFL draftu.

Tom Brejdi je bio 199. pik na draftu. Zamislite to. Nisam mogao verovati,  u pozitivnom smislu. Film me stvarno insipirisao. Svi su sumnjali u Toma Brejdija celog života. Čak i na koledžu treneri su ga pokušavali zameniti. Pokazali su tu sliku s merenja za NFL skaute pre drafta i bio je bez majice… presmešno je, jer on izgleda kao obični tip. I onda jedan trener kaže: ‘Gledamo ovog momka Brejdija, visok je i dugačak, ali izgleda kao da nikad nije podigao teg.’

tom-brejdi

Podseća me na samog sebe. Ljudi su oduvek imali iste predrasude o meni. ‘Pa i ne izgleda baš kao pravi napadač’

To je bila stvarno inspiracija za mene. Brejdi je toliko verovao u sebe i nastavio je raditi i raditi, gotovo opsesivno, samo da bude bolji. Pronašao sam se u tome. Možda zvuči čudno, ali kao da mi se upalila lampica u glavi tog dana dok sam sedeo na svojoj sofi u Lesteru. Odjednom sam rekao: ‘Znaš šta? Napraviću to. Radiću što napornije i moja šansa će doći i ja ću ju iskoristiti.’

‘Par utakmica kasnije, igrali smo protiv Milvola, moje stare ekipe i jedan od velikih odbrambenih me pokušao uplašiti. Bio je tačno iza mene kod jednog auta i rekao mi: ‘Ej, Hari.’

Ja kažem: ‘Da?’

On odgovori: ‘Nisam još dobio žuti karton.’

Ja kažem: ‘Hm, ok?’

On opet: ‘To je dobro, jer ću iskoristiti da ga dobijem na tebi.’

Pokušao mi je ući u glavu. Dolazi ubacivanje sa strane, obojica skočimo u duel, klasični laktovi padnu s obe strane, a ja ga slučajno udarim tačno u rebra. On padne na travu, previja se i ja ga samo prekoračim, dok je bio na podu. Ništa nisam ni rekao. Samo sam… ga opkoračio. To je bio moj način da mu dokažem, a i da dokažem samom sebi, da se niko neće petljati sa mnom.

Sledeće sezone, vratio sam se u Totenhem i upoznao novog menadžera,  Andrea Viljaša Boaša. Hteo je da me ponovo pošalje na pozajmicu. Bilo je nekoliko dobrih klubova koji su bili zainteresovani, ali to nije bio moj san. Moj san nije bio da igram u Premijer Ligi. Moj san je bio da igram u Premijer Ligi za Spurse.

Iskreno sam mu rekao: ‘Ne želim da idem.’

Dok su te reči izlazile iz mojih usta mislio sam si: ‘O, možda nisam…’

Samo me pogledao, pomalo zbunjeno.

I onda sam bio potpuno direktan. Rekao sam: ‘Dokazaću da treba da budem u prvoj postavi ovog tima. Svakog petka mogu da čujem da to ne zaslužujem i da neću igrati. I to je u redu, ali ne želim da idem.’

I to je bilo to. Dopustio mi je da ostanem i treniram s prvom ekipom i to je bio preokret u mom samopouzdanju. Uvek sam verovao da imam mogućnosti, ali nekako sam se trebao izboriti za sebe. Kao da sam mogao videti svoj dečački san, bio je tačno ispred mene… ali ga nisam mogao dohvatiti. Čekao sam da mi ga neko servira. Ali život tako ne funkcioniše, zar ne?

Morate sami to da dohvatite.

Bio sam sjajan na treninzima, ali i dalje nisam dobio šansu. Onda je menadžer dobio otkaz i Tim Šervud je došao, on mi je dao šansu. Ostalo, kako ljudi vole da kažu, je istorija. Zabio sam 3 gola u prva 3 starta, i to je bio neverovatan osećaj, pogotovo nakon prvog gola na Vajt Hart Lejnu. Iskreno, sve stvari koje sam prošao pre Gola Broj 1… to mi je pomoglo da budem to što jesam.

Hari Kejn - pregled 13. kola

Naravno, Maurisio Poketino je došao sledeće sezone i sve se promenilo. Ne samo za mene, nego za ceo klub. Niko nije imao veći uticaj na moju karijeru od Maurisija. Ne samo zato što je doneo svoju fantastičnu filozofiju u klub, nego zbog toga što nas je sve zbližio. Sam je imao sjajnu karijeru, ali nikad ne govori o tome. Kao menadžer, nikad se ne radi o njemu, uvek se radi o pomaganju igračima, bio to najbolji igrač ili neko ko ima problema. Naravno, ako ne radite dovoljno naporno, ako ste lenji, onda je nemilosrdan. To je tako, nećete da igrate i nećete moći otvoreno da razgovarate s njim. Ali ako ga poštujete, naporno radite za njega? Pokloniće vam svo vreme na svetu.

Jedno od mojih najlepših sećanja je kad sam zabio het-trik pre par sezona i Maurisio me pozvao da dođem u njegovu kancelariju posle utakmice. Tada, rekao bih da smo bili bliski, ali ne super bliski. Nisam bio siguran šta želi. I tako otvorim vrata, on sedi za svojim stolom sa čašom crnog vina, verovatno Malbek ili nešto tako. S velikim osmehom na licu, mahne mi i kaže, ‘Ajde, idemo da se uslikamo.’

poketino-kejn

I tako me zagrlio, sa čašom vina u drugoj ruci i uslikali smo se. Bilo je briljantno. Tada sam prvi put pomislio: ‘Ovo je posebna osoba.’ On je fantastičan, fantastičan čovek. Poštujem ga kao manadžera i šefa naravno, ali on je uistinu moj prijatelj i van fudbala. On je razlog zbog kojeg je naša ekipa toliko bliska, mi smo iskreni prijatelji  i mislim da je to retkost  u fudbalu  u današnje vreme.

Za mene, odbijanje je najbolja stvar koja mi se ikad dogodila. Kad sam vezao kopačke pre prvog starta u derbiju Severnog Londona 2015., sećao sam se trenutka kad sam imao 11 godina i igrao protiv mlade ekipe Arsenala. Déjà vu. Pre svake utakmice, smišljam  scenarije u kojim vidim tačno kako zabijam gol na toj utakmici. Levom nogom u donji ugao. Desnom nogom volej iz desnog ugla 16-erca. Uvek sam bio takav. Detaljno uđem u to, zamišljam protivnike, svaki deo terena i sve ostalo.

Ovog puta, zamišljao sam Arsenalovu odbranu u crvenim Arsenalovim dresovima i prošli su me trnci.

Bili smo u tunelu i mislio sam si: ‘O.K. Trebalo mi je 12 godina. Videćemo ko je bio u pravu, a ko je pogrešio.’

Zabio sam dva tog dana, i pobednički gol u 86. minutu bio je nešto što nikad nisam zamišljao pre utakmice. Bio je to gol glavom, verovatno najbolji gol glavom koji sam ikad postigao i osećaj kad je ušla u gol… To je bilo nešto što nisam osetio nikad u karijeri.

hari-kejn

Sećam se da sam hodao po terenu posle poslednjeg zvižduka, pozdravljao sam navijače i osećaj je bio: ‘Rekao sam vam…’

Nije to bilo samo zbog Arsenala. Bilo je malo dublje od toga. Radilo se o dokazivanju nečega samom sebi, i svojoj porodici, svima koji su verovali u mene na svakom koraku. Čak i dok sam bio u Milvolu, Noriču i Lesteru i kad sam sumnjao u sebe mogu li ikad uspeti.

Sada, nakon što sam postigao 100 golova u Premijer Ligi, vreme je da se zahvalim nekim ljudima.

Hvala mojoj verenici Kejt, koja me trpila kad rezultati nisu išli u našu korist.

Hvala mom ocu, koji me zagrlio u parku nakon što me se Arsenal rešio i celoj porodici, koji su sa mnom razgovarali u najgorim trenucima u mom stanu u Lesteru.

Hvala mojoj mami, koja me toliko puta vozila svuda i radila sve što mame rade.

Hvala mom bratu Čarliju s kojim sam toliko puta igra 1 na 1, na hiljade sati i što me ponekad puštao da budem Tedi Šeringem.

Hvala Tomu Brejdiju, jer je dao nadu svim momcima koji izgledaju kao da nikad nisu videli teretanu.

Hvala svim mojim saigračima, pogotovo momcima koji su mi, nakon treninga u periodu kad nisam igrao, govorili: ‘Zaslužuješ da igraš, prijatelju.’ To mi je toliko značilo.

Hvala Maurisiju Poketinu koji je izvukao najbolje iz mene kao napadaču.

I naravno, hvala svim navijačima Totenhema. Sanjao sam da igram za Spurse otkad sam bio dečak. Dugo vremena, moja motivacija je bila da zatvorim oči i zamislim se kako zabijam Arsenalu u Premijer Ligi. To sam sada već par puta napravio i nikad ne dosadi. Ali sada, motivacija je malo drukčija. Sada, zatvorim oči i zamišljam se kako dižem trofej Premijer Lige, na novom stadionu sa svojim prijateljima. Menjao bih sledećih 100 golova za taj osećaj.

Bili smo blizu poslednjih par sezona, ali postoji samo jedan način da prebrodimo tu razliku i bojim se da je to jedan dosadan odgovor. Kao što bi moj otac rekao, moram nastaviti raditi, samo to. Idemo dalje.

 

COYS,

 

Hari

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on RedditShare on TumblrEmail this to someone

1 komentar

Leave a Reply