Golf na Pirinejima na velški način

“Početkom nedelje, Rafa nas je odveo u Algarve u Portugal na kamp koji je trebalo da nas pripremi za prvi meč nokaut faze LŠ s Barselonom. Kristalno jasno je rečeno da je sve to isključivo radi treninga. Nema izlazaka. Ništa od toga. Rečeno nam je da će nam biti dozvoljena samo jedna partija golfa i to je to. Znali smo da ćemo morati da budemo na najvišem nivou da bi imali neku šansu protiv Barselone. Oni su ipak bili šampioni Evrope, tako da smo očekivali da bude težak meč. Ali Rafa je imao taj zlatni dodir u Evropi i to je ulivalo samopouzdanje svima. Naporno smo radili u Portugalu. Dosta smo se fokusirali na odbranu. Pri kraju kampa, osećali smo da smo se temeljno pripremili.

Timski duh je bio dobar. Momci iz Španije su se držali zajedno a s druge strane tu smo bili ja, Krauči, Karager i Stiv Finan u drugoj grupi. To je bio čisto kulturološki jaz. Mogao si da probaš da se zezaš s momcima iz Španije ali naši mentaliteti su se razlikovali. Režim treninga je bio isključivo baziran na fokusu a momci iz Španije su to shvatali veoma ozbiljno. Fokus je bila Rafina omiljena reč ali mene je izluđivala. Kako možeš da ne budeš fokusiran kada igraš za Liverpul?

Između ostalog, poslednje veče pred povratak u Englesku, dozvoljen nam je izlazak na večeru u nekom od lokalnih retorana u mestu Vale do Lobo, gde nam je bio kamp. Cela ekipa je izašla. Trebalo je da se vratimo do 11 uveče ali nakon par pića, doneli smo zajedničku odluku da ćemo zanemariti vreme za povratak.

Veče je živnulo. Bilo je pevanja. Postoji tradicija u Liverpulu, kao i u mnogim klubovima, da novi igrači moraju da ustanu i pevaju ispred ostatka ekipe. Ja sam svoju dužnost u vezi toga ispunio na Božićnoj proslavi u baru Džona Oldridža u Liverpulu (pevao sam “You’re Gorgeous” (“Prelepa si”) jednom od rezervnih golmana koji je bio sjajan momak ali njegov izgled, pa recimo, da mu nije bio jača strana), a sada je bio red na par ostalih momaka.

Havier Maskerano je došao u klub pre svega par dana ali je ustao i otpevao neku špansku pesmu. Onda je par momaka odlučilo da bi Jorn Arne Rise takođe trebalo da peva.

Rise, kojeg smo zvali Džindž (Ginge – od engleskog ginger(džindžer) – riđokos), se izvukao za Božić jer je rekao da ima neke porodične obaveze u Norveškoj. Ali neko je otkrio da ustvari uopšte nije bio u Norveškoj. Momci su uspostavili “sud” gde su dokazi bili predstavljeni protiv njega i na kraju je priznao da nije bio u Norveškoj tada. Morao je da plati račun u baru za sledeću Božićnu proslavu i pristao je da peva karaoke sledeći put kada budemo pravili žurku.

Džindž je bio dobar momak. Bio je pomalo detinjast. Bio je nenormalno takmičarski nastrojen u vezi bilo kojeg izazova koji bi bio postavljen. Na primer ako bi bilo takmičenje ko može da pogodi prečku, uvek je bio nenormalno opsednut da on pobedi. Ljudi su se zbog toga šalili i često govorili “Kladim se da bi Džindž mogao to da uradi.”

Te večeri u Vale do Lobu, sedeo sam sa Stivom Finanom, koji je bio moj cimer, Samijem Hipijom i Džindžom. Rekao sam Džindžu da mora da peva pesmu. Možda sam rekao to par puta. Rekao je da ne želi da peva. Ponavljao sam to iznova i iznova i on je pukao. Unervozio se. Ustao je i počeo je da viče.

“Slušaj,” vikao je, “neću da pevam i dosta mi je bilo tvog zvocanja oko toga.”

Sami (Hipija) mi je rekao da ga ignorišem i Džindž je otišao ubrzo nakon toga. Ali kako je veče odmicalo i kako sam sve više pio, počelo je da me grize. U to vreme, kakav sam bio, nisam znao da iskontrolišem emocije ukoliko bi neko iskazao nepoštovanje prema meni ispred ostalih saigrača. Nisam hteo da zaboravim na to, posebno ne nakon po kojeg pića. Jedan sam od najgorih ljudi kada se napijem. Jednostavno ne ide uz mene. Često sam sebe dovodio u situacije u kojima ne bi trebalo da budem.

Nakon nekog vremena, rekao sam Stivu Finanu da idemo. Rekao sam mu da želim da rasčistim stvari s Riseom.

“Neću da trpim to,” rekao sam Finiju.

“O čemu ti to?” odgovorio mi je.

“Taj riđokosi jebeni kurton, ne može tako da priča sa mnom.”

Fini mi je rekao da ga ignorišem. Rekao mi je da zaboravim na to i da idem da spavam.

“Neću da ga ignorišem,” rekao sam. “Idem u njegovu sobu.”

Fini mi je rekao da se smirim i da ne mogu da idem u njegovu sobu.

“Idem u njegovu sobu”, ponovio sam.

“Ne, idemo u našu sobu,” rekao je. Pokušavao je da me oraspoloži, kao čuvar ludnice sa ludakom.

Otišli smo u našu sobu ali opet nisam mogao da zaboravim na to. Delili smo dnevnu sobu a naše sobe su bile na spratu. Naše palice za golf su bile u dnevnoj sobi. Izvadio sam jednu jer sam kipteo od besa zbog toga šta je Džindž uradio. Izvadio sam gvozdenu osmicu. Uradio sam par probnih zamaha.

“Idemo da ga posetimo sad,” rekao sam.

Finan je pokušao da me zaustavi ali bio sam toliko rešen da odem. Došao sam do tačke gde nisam mogao biti zaustavljen.

Znao sam da Džindž deli sobu s Danijelom Agerom pa sam mu poslao SMS da ga pitam u kojoj je sobi. Danijel je još uvek bio na žurci ali mi je odgovorio porukom u kojoj je sobi. Marširao sam u nameri da je nađem. Fini je krenuo sa mnom i u tom trenutku je već odustao od namere da me zaustavi.

“Moram da vidim ovo,” rekao je.

Samo sam hteo da se zezam malo sa Džindžom. Iskušavao me ja jednom ili dvaput na treningu. Ćušnuo me je par puta u leđa, znate već. Tada bih ga samo pogledao i pomislio “Odjebi, Džindž.”

Došli smo do njegove sobe i ja sam pokucao na vrata. Nije bilo odgovora. Pokucao sam još jednom i opet ništa. Poslao sam poruku Ageru da se uverim da je to ta soba. Rekao je da jeste. Uhvatio sam se za kvaku i vrata su bila otključana. Ušao sam i upalio svetlu. Džindž je bio u krevetu.

Bio je naspram mene i prekrivao je oči rukama zbog svetla koje sam upalio. Samo sam ga zveknuo palicom preko guzice. Ne možete to nazvati zamahom. Iskreno pre je to bio blagi udarac nego pravi zamah. Da sam propisno zamahnuo, udario bih u plafon. Fini se za to vreme skrivao iza vrata.

Džindž se uspaničio. Sklupčao se u loptu ispod ćebeta.

“Ako ikad budeš razgovarao sa mnom tako ispred drugih ljudi,” rekao sam mu, “zamotaću ti ovu palicu oko glave.”

“Slušaj, nisam to tako mislio,” odgovorio je.

“Jebeno jesi,” režao sam na njega.

“Ne, ne, nisam” insistirao je.

“Da, jesi,” ponovio sam, “Već par puta si uradio to ali ne više.”

Već sam postigao radnu temperaturu, kao što se inače dešava ljudima koji malo više popiju. Pripretio sam mu par puta.

“I ako imaš problem s ovim, dođi do moje sobe sutra ujutru, nemoj da kukaš okolo.”

Kada pogledam sada šta sam uradio, sramota me je. Bilo je bedno. Glupost na najvišem nivou. To je bilo pijano, nasilničko ponašanje.

Na kraju sam otišao. Kako smo se Fini i ja vraćali u našu sobu, autobus se zaustavio ispred hotela i igrači su pohrilili iz njega. Naleteli su na nas u hodniku, ne znajući šta se desilo i stuštili se u dnevnu sobu. Bila je to burna noć. Niko nije primetio palicu za golf u mojoj ruci. Čak i da jesu, niko nije spominjao.

Noć se nastavila u našoj sobi. Soba je praktično bila uništena. Kauči prevrnuti, lampe po podu, neko je u jednom trenutku bacio tanjir i otvorio nekom glavu. Dok sam otišao u krevet, dnevna soba nije bila lep prizor.

Sledeće stvar koja se desila je Finan koji kuca na moja vrata.

“Šef i Pako su dole,” rekao je.

“Sranje” pomislio sam. “Ima brdo razloga zbog kojih su dole.”

Sišao sam niz stepenice. Nije bila idilična slika. Rafa i Pako su sedeli na kauču koji sami morali da okrenu. Rafa, najuredniji i discplinovaniji čovek kojeg sam znao, okružen haosom, scenom koja je vrištala nedostakom kontrole. Lampe i tanjiri su bili svuda okolo. Rafa me je pogledao i rekao da obujem nešto pre nego što se posečem na neke krhotine stakla.

“Jon Arne Rise je došao do moje sobe i rekao mi da si ga napao palicom za golf,” rekao je Rafa.

“Pa ne bih baš rekao da sam baš tačno napao,” rekao sam. Dao sam mu moju verziju priče.

Nisu bili toliko besni koliko sam mislio da će biti. Rekli su mi da sam ispao glup naravno. Već sam bio pun kajanja. Rekao sam da ću se izviniti Riseu.

Rafa nije bio srećan. Ispostavilo se da je i on imao burnu noć. Rekao je da ga je u 4 ujutru probudio telefonski poziv kojim su mu javili da Jirži Dudek, tada već naš rezervni golman, je u policijskoj stanici.

Fini i ja smo sišli na doručak. Malo kasnije, Dudek se pojavio s ogrebotinama sa strane lica.

“Šta se jebote desilo Jiržiju?” pitao sam.

Nakon što sam otišao sinoć, stvari su se očigledno otele kontroli. Jirži je odbio da napusti bar i pozvana je policija i na kraju je završio iza rešetaka. Rafa je morao da ide i da ga vadi odatle.

Osećao sam olakšanje zapravo. “To je deset puta gore nego ovo moje” pomislio sam dok sam gledao u Jiržija. “To bi moglo da me spasi.”

Većina momaka je pričala o Jiržiju, ne o meni i Džindžu. Džindž i ja smo bili ok. Izvinio sam se odmah a on je rekao da nije mislio da me uvredi. Čak smo i pričali o tome kada smo se zagrevali za trening tog jutra. Još uvek sam bio zabrinut da bi mediji mogli da saznaju za to ali mislio sam da ću biti ok. “Jirži će biti glavna priča,” pomislio sam.

Ta zabluda nije trajala dugo. Kada smo došli u Englesku, dobio sam poziv da “News of the World” je pokupio priču o meni i Riseu. Pozvao sam Kirana Dajera i popričao s njim o tome. Rekao je da će uzeti kopiju prvog izdanja i da će mi javiti koliko je loše. Znao sam da ću spavati tad pa sam mu rekao da mi pusti poruku koliko je loše na skali od 1 do 10. Jedan bi značilo da teško da bi bilo neke frke, dok bi 10 značilo da je otvorena Pandorina kutija.

Probudio sam se, seo u kola i otišao na trening. Uključio sam radio i slušao sportske vesti i nije bilo ničeg u vezi toga. Ni reči. Pomislio sam da možda ipak nisu pustili priču. Onda sam se setio Kiranove poruke. Baš kada sam ulazio u Melvud uključio sam telefon i video notifikaciju da imam jednu novu poruku. Bila je od Kirana.

U poruci je pisalo – “10”.

 

Kreg Belami, autobiografija