Geri Nevil – komplikovanije  od mržnje

Plejers Tribjun je medijska platforma koju je 2014. godine osmislio Derek Džeter, bivši bejzbol igrač, nakon što je završio 19 godina dugu karijeru u Njujork Jenkijima. Ideja je da profesionalni sportisti tu pišu priče iz svojih karijera i tako prenosa iskustva iz prvog lica. Neka od imena čije priče možete pročitati su Kobi Brajant, Karmelo Entoni, Pol Pirs, Gregori Van Der Vil i mnogi drugi sportisti, ali pretežno zvezde u sportovima popularnim u Americi- hokej, američki fudbal, bejzbol i košarka.

Već smo vam preneli priču Breda Guzana, Klaudia Ranijerija, Breda Fridela a sada je na redu Geri Nevil.

Uživajte. Savršeno je.

89 minuta, gostujući Liverpulovi navijači pevali su pesme o meni i mojoj majci. (Reči ne želim ni spominjati)

U tom momentu, vaš um, vaše telo, vaš fokus su na višem nivou. Razlikuje se od Arsenala. Razlikuje se od Čelsija. Čak se razlikuje i od Mančester Sitija, barem za mene. To je skoro kao da niste u svom telu. Tenzije su neverovatne.

To je utakmica koju imate na umu 2 nedelje pre početka, razmišljate samo o tome poslednjih nedelju dana, a udara vas direktno u nos 3 dana pre samog početka.

Ako pobedite Liverpul, to će biti najbolji dan sezone.

Ako izgubite, biće to nešto najgore šta možete zamisliti.

I u tom 90.-tom minutu Gigsi je stajao nad loptom i sećam se samo da ju je sjajno plasirao u 16-erac, Rio Ferdinand se digao i pogodio loptu glavom u mrežu. Stadion je eksplodirao. Ostatak je bio čisti instinkt.

Okrenuo sam se ka Liverpulovim navijačima na drugom kraju tribina i pomislio sam: Idem po njih.

Šprintao sam preko 60 jardi, i bio sam skroz izvan sebe. Kad sam došao do njih, pa…

Pogledao sam lica svih tih Liverpulovih navijača koji su bili pevali 89 minuta, a u tom momentu jednostavno nisu imali odgovor. Bili su skamenjeni. To je bio jedan od najboljih osećaja u mom životu.

FA me kaznio 5,000 funti zbog toga. Tu kaznu rado bih platio još 100 puta.

Sećam se reči nekih vrlo ozbiljnih ljudi, nešto poput: ”Tako se ne bi treba ponašati 30-godišnjak.”

Bili su u pravu. I to čini fudbal magičnim. 90 minuta, možete ponovno da budete dete. To je sve o čemu ste sanjali, zar ne?

Pamtim vremena kad sam imao 5 ili 6 godina i vozio se M60 autoputom sa svojim ocem. To je bilo i pre nego što sam znao put do tamo. Sećam se da sam gledao kroz prozor u iščekivanju misleći: ”Jesmo li blizu? Kad ćemo više doći?”

Tada bi prešli Barton Bridž i onda bih znao. Bili smo 10 minuta od Old Traforda. To sam sa ocem radio svake subote i nikad se ne bi menjalo. Čim bi video Teatar Snova, srce bi mi počelo ubrzano raditi. Zatim bi parkirali auto i išli u Marina Gril na pitu i krompiriće.

Nisam nostalgičan, ali stvarno bih želeo proživeti te dane opet, biti u redu sa svim tim navijačima Junajteda čekajući na ulazak na tribine. Postoji nešto u tom momentu, pogotovo kad ste klinac, to se ne može dočarati rečima. Fudbal vam uđe pod kožu. To vam je u duši.

Moj otac je bio čovek koji je voleo pivo i druženje, zato kad sam bio malo stariji ostavio bih ga sa drugarima, a ja bih pošao svojim putem, hodanje po hladnim betonskim stepenicama do naših mesta pri vrhu starog ”K Stenda”. Onda bih se okrenuo prema vrhu stadiona i pogledao prema gore. Veličina Old Traforda me oduševila. Masivne crveno-bele tribine. Svetlo zeleni travnjak. Sat vremena sedio bih potpuno sam gledajući kako se tribine popunjavaju. Miris kobasica i pržene hrane. Stara poznata lica. Osećaj iščekivanja. To je magično.

Te uspomene i dalje žive sa mnom. Da mi je otac bio fan Man Sitija ili Boltona, išao bi tamo svake nedelje, pevao bi njihove pesme. Hvala Bogu da je bio Junajtedov fan.

Nažalost, taj period i nije baš bio slavan za Junajted. Odrastao sam u 80.-ima, kada je Liverpul dominirao engleskim fudbalom. Većina mojih školskih drugara iz Barija navijala je za Liverpul, i stalno bi me ubijali u pojam sa šalama. Bili smo mnogo bliže Mančesteru nego Mersisajdu, ali deca su deca. Oni navijaju za onoga ko je najbolji. Isto je kao i današnja deca sa Severa koja nose Čelsijeve dresove.

U dvorištu Osnovne škole Čantlers 1985.godine, čovek bi pomislio da je u Liverpulu. Svaki dan vodili smo iste rasprave.

Ja bih rekao: ”Imamo veći stadion!”

Oni bi rekli: ”Junajted je završio kao 11.!”

Ja bih rekao: ”Ali mi imamo Robsona!”

Oni bi rekli: ”Ali mi smo osvojili ligu!”

To bi trajalo satima svakog dana. Mislio sam da će te dečačke rasprave završiti kad odrastemo, ali ispada da me i danas prate jer sam s Džejmijem Karagerom u TV studiju.

Nikad neću zaboraviti prvi put kad sam kročio na Enfild kao igrač Junajteda. Putovali smo rutom M62 do Mersisajda i kada bi stigli do kraja autoputa i okrenuli se prema ulicama sa strane, tada me puknulo. Mi smo na neprijateljskom terenu. Ozbiljno. Bus je manevrisao kroz sve te uske ulice, poređane sa svim tim crveno- žuto ciglanim kućama. Bilo je klaustrofobično.

Kad sam izašao na teren, osećaj je bio sličan. Travnjak je uzak. Navijači su tik uz vas, viču odvratne stvari vama u facu, 40 minuta pre početka utakmice.

Ali ipak, sve vam to fali kad se penzionišete.

Pre sam znao reći da mrzim Liverpul, ali malo sam omekšao u poslednje vreme. Sada, moram reći da je ipak malo komplikovanije od mržnje.

Kad god me pitaju je li mi žao zbog slavlja pred navijačima Liverpula 2006., moj odgovor uvek bude isti: ”Naravno da ne.”

U fudbalu se radi o emocijama. Humor, razočaranje, anksioznost, čisto veselje, čista tuga. To su sve osećaji koje redovno doživite tokom jedne nedelje, ali u fudbalu su stisnuti u 90 minuta. Za mene, lepota fudbala je taj ”rolerkoster”. Jako malo stvari u životu vam pruža takav osećaj.

Daću vam najbolji primer kojeg se mogu setiti.

Sećam se kad smo osvojili tri trofeja 1999. godine. Video sam nešto što verovatno nikad više neću videti. Vozili smo se Dinsgejtom u centru Mančestera u busu s otvorenim krovom i primetio sam čoveka u gomili sa suzama u očima. Derao se toliko jako da ste mogli videti kako mu žile na vratu iskaču. Nikad neću zaboraviti te žile.

Bio je otprilike moje godište. Verovatno je bio ljubomorno dete poput mene, verovatno je konstantno slušao svoje drugare kako pričaju o Keniju Dalglišu i Liverpulovoj riznici trofeja. Sada je i on došao na svoje. Sva bol, sve fore koje je slušao čine taj trenutak još slađim.

Uživao sam u tom trenutku, ceo sam se naježio gledajući tog čoveka. Ništa mu drugo neće pružiti taj osećaj ikad u životu.

Takav momenat vas ostavlja bez daha.

Junajted i Liverpul u borbi su od 1894. Kada se u ponedeljak suoče po 197.put, nadam se magičnoj utakmici, možda i pomalo prljavoj. Ako Liverpulov igrač zabije pobedonosni gol na Enfildu nadam se da će se svi igrači zaleteti prema Kopu dok Jurgen Klop trči kao manijak uz liniju. Ako naprave bilo šta manje, bit ću razočaran.

Divljanje i strast su esencija fudbala.

Liverpul i Mančester su toliko različiti, ali toliko slični. Postoji realnost u oba grada, iskrenost ljudi i ljubav prema napornom radu, zanatu i najviše- fudbalu!

Komplikovanije je od mržnje.

Liverpul mi se dosta puta osvetio tokom godina, na terenu, ali i van njega. Redsi su nas izbacili iz FA Kupa mesec dana posle onog slavlja pred njihovim navijačima. Auto mi je skoro bio preokrenut kad su me neki Skauzeri prepoznali u gužvi milju od Old Traforda. Najgore je što i dalje moram trpiti Karu dok sam u penziji.

Ali, ima jedna stvar koju nikako ne mogu prihvatiti.

Postoji priča o dva brata Skauzera koji su vršili radove u mojoj kući pre par godina. Navodno su zakopali Liverpulov šal ispod mog bazena. Nikad nije dokazano, verovatno nikada ni neće biti.

Znate šta? Više ni ne živim u toj kući, ali u testamentu će mi biti da ako se taj jebeni šal ikad nađe, bilo to 100 godina od danas, moja zadnja želja mora se poštovati.

Šal mora biti spaljen!