Fudbal, pivo, pabovi i njihova tradicija

Na pitanje ‘Šta više voliš, da gledaš fudbal ili piješ pivo?’ jedini tačan odgovor je da voliš da piješ pivo dok gledaš fudbal. Birati između pića koje se tokom srednjeg veka u Srbiji konzumiralo više od vode i najomiljenije sporedne stvari na svetu je kao birati između mame i tate.

U Velikoj Britaniji, pivo se u društvu ili solistički najčešće ispija u pabovima, koji su se iz Engleske širili po Evropi i ostatku sveta kao kuga, s tim što je tradicija i brojnost pabova u njihovoj kolevci neprevaziđena. Već ceo milenijum pabovi predstavljaju nešto nezaobilazno u životu skoro pa svakog Britanca.

Verovatno ste nekada posetili ili čuli za neki irski pab u vašoj okolini i razlike između irskih i engleskih pabova nisu baš jasno definisane. Irski pabovi, tačnije, pabovi u Irskoj, su jednostavni, nema mnogo ukrasa i ilustracija za razliku od irskih pabova u ostatku sveta, koji su puni irskih zastavica, svakakvih ukrasa vezanih za detelinu i svetog Patrika.  Irski pab će se pre zvati po prezimenu porodice koja ga drži, na primer ‘kod Marfija’, dok nazivi engleskih pabova variraju, možete naići na pab ‘Političar i bik’ ili ‘Kraljev kupus’, imena variraju tako da u jednom gradiću u Linkolnšajru postoji verovatnoća da ćete ući u pab ‘Brkovi mog oca’.

Imena su važna: “Kod kraja sveta” (nekoliko komada), “Kod železnice” (oko trećine svih pabova), “Kod Princa od Velsa” (još trećina), “Kod kraljevskog hrasta”, “Kod slona i zamka”, “Kod grba” (Arms; bilo čijeg i bilo kog), “Kod savezništva” (u Kilburnu), “Kod foklandskog grba” (patriotizam; lokalni gosti zovu taj pab Las Malvinas), “Kod pozorišta i pileta”, “Kod lava i jagnjeta”; sve što vam padne na pamet.

Svaki dobar pab iznutra je uređen sa ljubavlju, ali na tradicionalno neukusan – u principu viktorijanski – način: mnogo drveta, obavezan vitraž ili brušeno staklo na prozorima, somot na sedištima i galerija sa džidža-bidžama i drangulijama iznad šanka. Javlja se i poneka umoljčana jelenska ili bikovska punjena glava na zidu. Šank je u načelu drveni i lepljiv od točenih piva (najmanje šest do osam vrsta); ponekad je prekriven isto tako lepljivim peškirićima koji treba da upiju pivo. Najuspešniji eksponat na šanku je reklama za pivo “Guiness”: staklena čaša puna staklenog crnog piva sa staklenom belom penom; svako malo se po neko uhvati za tu čašu, misleći da je prava. Kad se naručuje piće, valja znati lokalne običaje: pivo se deli na pravo (ale, bitter ili stout) i evropsko (lager, pa marka; ima raznih…); zapremine su samo dve – pint (preko pola litra, 0,568, ako baš hoćete) i half-pint, ili samo half, što je pola od istog; žestoko piće se toči na BUA (British Unit of Alcohol)  što bi bilo 0,02354 litra, ili čak manje od našeg žaljenja dostojnog 0,3 dl. koje normalni lekari zabranjuju svojim pacijentima. Zato se viski naručuje uvek kao dupli. Ako ste među Škotima, recimo u pabu Reineman’s u Edinburgu (sjajna rupa sa dva-tri kamina koji zimi gore, tronošcima i svodovima), nije pametno naručivati Jack Daniel’s i slične američke bućkuriše, jer će se osoblje uvrediti; ako hoćete da ispadnete laf, naručite Sheepdip, jedan od najboljih škotskih viskija, koji se teško nalazi van te zemlje – zavoleće vas odmah.

Pivo u engleskom pabu će vas obično izaći mnogo jeftinije nego u irskom, zato što pabove obično drže pivare iz kojih se pivo direktno toči, dok u Irskoj i nije baš takva situacija.

Što se hrane tiče, svaki bolji pab ima svoj izbor sendviča; svaki još bolji pab ima sendviče na koje je ponosan, kao na primer  “Kod crnog psa” (Black Dog) u Voksholu, na livadi, odmah iza mosta. Tamo će vas gospođa Džin, fina starija žena, pitati kakav sendvič hoćete; izbor je impresivan, sendviči su pravljeni s ljubavlju. Ima pabova gde se služi tradicionalna engleska (škotska, velška, irska) kuvana hrana, što je bolje nego što ste mislili. Nisu retke razne salate (goveđa, od škampa, od tune itd.), na svežem hlebu, kobasice i slični mezeluci.

Da bi smo stigli do slike kako veseli Englezi sa kriglom veličine oranije gledaju svoj omiljeni klub na velikom video-bimu, moramo se vratiti par hiljada godina unazad.

Oko 7000 godina pre nove ere, kineski seljaci su u svojim domovima proizvodili alkoholna pića da bi u Mesopotamiji i Egiptu 2000 godina kasnije krenulo da se proizvodi pivo. Popularnost novog alkoholnog pića je otišla dotle da su u Uruku, najvećem gradu tog vremena, radnike plaćali u pivu!

U Engleskoj, pivo se počelo proizvoditi u većim količinama sa dolaskom Rimljana. Postoje arheološki nalazi koji datiraju još iz 170. godine u vidu zapisa o izvesnom gospodinu Atrektusu koji je prvi profesionalni proizvođač piva u Engleskoj.

Rimske taverne, u kojima se prodavalo vino su otprilike prethodile pabovima. Taverne su se dopale stanovnicima Engleske i po odlasku Rimljana su nastavile sa uspešnim radom. Svi narodi koji su vršili invazije na Englesku su brzo zavoleli taverne,gde su mogli da piju pivo i opušteno razgovaraju jedni s drugima.  Taverne su bile toliko popularne da je oko 970. godine anglo-saksonski kralj Edgar ograničio broj taverni po mestu!

Pabovi, iliti krčme se nisu mnogo razlikovali od taverni. Pivo se proizvodilo u pivari, koja je u sklopu paba i posluživalo gostima koji su često bili sveštenici, trgovci, vojnici u prolazu. Jedan od prvih pabova u Engleskoj je ‘Staro putovanje u Jerusalim’ u Notingemu, nastao 1189. godine, uoči krstaškog pohoda koji je predvodio Ričard ‘Lavlje srce ’. Taj pab je ujedno bio i regrutni centar iz kojeg su putnici namernici izlazili kao krstaši. U Sautemptonu ‘Crveni lav’ postoji od 1144. godine!

Taverne, krčme i pivnice su dobile naziv ‘public houses ‘, koji je za vreme Henrija VII bio skraćen u ‘pub’. Do kraja 16. veka, u Engleskoj i Velsu je bilo oko 19 hiljada pabova. Taj podatak govori sam za sebe.

Da li ste znali da su se po pivo i vino u srednjevekovnoj Srbiji konzumirali više od vode? Slična situacija je bila i u Engleskoj. Pivo je za Engleze predstavljalo najpristupačnije piće i dok su bogataši uživali u čajevima i kafi, pivo se proizvodilo i prodavalo u ogromnim količinama. Ubrzo je na police pabova stigao džin. Šteta koju je ovo piće prouzrokovalo tokom 30 godina je ogromna, dovoljno je reći da su usledili pravni akti kojima se konzumacija džina svela na četvrtinu od nekadašnje.

Pabovi su ubrzo počeli da se strateški podižu na prometnim putevima. U ponudu je ubačena hrana i uvek je bilo nekoliko udobnijih stolica i fotelja. Te promene su nastale zbog putnika, koji su želeli samo da sednu, pojedu nešto, popiju piće i porazgovaraju sa onima koji dolaze iz suprotnog pravca o uslovima na putu i situaciji u gradu.

Pabovi nisu samo bili mesta za opijanje, postali su neizostavni deo engleske kulture i po tome se razlikuju od pabova u ostatku sveta. Imaju dušu.

U 19. veku, britanski parlament je zbog prečestog pijančenja doneo zakon o regulaciji radnog vremena pabova, bili bi zatvoreni u večernjim satima, kada bi poseta bila najveća. Taj zakon se održao sve do Prvog svetskog rata. Kada je engleski narod doživeo užas rata, alkohol je umeo da bude najbolje privremeno rešenje i zakon je ubrzo otišao u zaborav.

Tada je na scenu došao fudbal.

Prvi prenos fudbalske utakmice na televiziji je priredio BBC, kada su se prvi tim i rezerve Arsenala 16. septembra 1938. godine susreli na Hajberiju! Ubrzo je na televiziji moglo da se prati prvo finale FA kupa u istoriji između Hadersfilda i Prestona.

Posle nekoliko godina, dobar deo pabova u Engleskoj je imao televizore i navijači bi se okupljali u pabovima par sati pre početka utakmice, gde bi diskutovali o trenutnoj situaciji u engleskom fudbalu. Nije bezbedno ići u sve pabove za vreme utakmice. Neki pabovi su neutralni, ima navijača i jednog i drugog kluba dok bi pabovi u kojima se isključivo navija za jedan klub umeli da budu prijateljski, a negde biste za vreme utakmice dobili batine.

Iz pabova se tih par sati uoči utakmice čuje pesma, ukoliko tim za koji se navija pobedi, navijači će se veseliti do sitnih sati. Pivo se toči tokom celog dana i gledanje fudbala je bez najmanje dve, tri krigle nezamislivo. Na poluvremenu bi često uživali u toplim obrocima, koji su tu da napune stomak pre nastavka meča. Nekada, pabovi su bili u oblacima dima ali pušenje je već tridesetak godina zabranjeno, takođe postoji veoma mala verovatnoća da ćete dobiti batine, praktično sve je pod video nadzorom i eventualno se možete provući uz po pregršt psovki na račun vas i kluba za koji navijate.

Osnovna razlika između paba i kafana na ostatku planete je u tome što u pabu čovek dođe do šanka, naruči, plati i nosi piće. Niko vas ne tera napolje kad jednom uđete, niko vas ne gleda onim pogledom “dokle ćeš da sediš i ne naručuješ ništa, fukaro?”. Osoblje je po pravilu ljubazno: muškarci su učtivi, žene – naročito starije – zovu vas “mili” (dear); u dobrom pabu za dva dana naučiće vaše kršteno ime i vaše omiljeno piće, što je neobično važna stvar. Još jedan detalj: u pabu se ne ostavlja bakšiš osoblju, mada se može ponuditi piće, što je finiji način za isto.

Pabovi, fudbal i pivo su neizostavni delovi engleske kulture i predstavljaju beg od, često surove realnosti makar na 90 minuta. Sve tajne, iskustva i glasine koje su ostale unutar zidova pabova su neprocenjive. Sve suze i svi radosni pokliči prouzrokovani fudbalom nemaju vrednost, prijatni razgovori tokom vetrovitih jeseni provedeni uz topli obrok i kriglu piva – sve emocije koje su prošle kroz nešto što bi neko van Engleske nazvao ‘mesto za alkoholisanje’ su jedan od razloga zbog kojih grupa ljudi u zemlji seljaka negde na brdovitom Balkanu svakodnevno čita, sluša i piše o državi udaljenoj par hiljada kilometara.

Kultura.

 

tekst: Andrej Cvejanov

*neki delovi teksta preuzeti su iz članka koji je gospodin Miloš Vasić napisao za nedeljnik ‘Vreme’