Fantastičan dan u Notingemu

Čim sam izašao iz busa Notingem me oduševio. Prekrasna arhitektura, zanimljivo oblikovan i grad pun raznolikosti. Deo četvrti Hajson Grin pun je stranaca. U istom delu grada žive Arapi, Pakistanci, Poljaci, Rusi, Litvanci itd. To se može videti po dućanima i restoranima.

No, nećemo u detalje na tu temu, idemo dalje! Teško se snaći u gradu u kojem nikad nisi bio, pogotovo u stranoj zemlji. Notingem je nezgodan jer je dosta čudno građen. Pri izlasku iz tramvaja na stanici Vilford Lejn upalio sam Gugl mape i ukucao željeno odredište: Siti Graund – dom Notingem Foresta. Prvobitni plan je bio kupiti ulaznicu za stadion, ali zadovoljio bih se i s par fotki van stadiona. Uglavnom, nakon polusatne šetnje od stanice (jebiga, malo sam skrenuo s puta) konačno sam video prve znakove približavanja stadionu. Prošao sam pored fudbalske akademije Notingem Foresta što je po mapama značilo da imam još nekih 10-ak minuta hoda.

Hodajući tako sretnem gospodina koji me upitao tražim li Siti Graund. Odgovorio sam da tražim i dao mi je uputstva iako sam otprilike znao gde se nalazi stadion, bio sam blizu. Dodao je kako je Medou Lejn odmah s druge strane mosta. To je stadion Nots Kauntija, kaže on, te smo u isto vreme rekli – ”Nots Kaunti- najstariji fudbalski klub na svetu”. Gospodin je to rekao izrazito ponosno, kako i ne bi- Englezi se s takvim fudbalskim stvarima izrazito ponose!

Polako sam se približio Siti Graundu, okinuo prve fotke i došao do recepcije. Pitao sam imaju li neke ture po stadionu ili nešto slično, voleo bih videti teren. Dve ljubazne žene rekle su da ne mogu, ali možda mogu pozvati čuvara Rorija da mi pokaže teren. Ja sam već lagano bio u šoku, upisao sam se pod ”pitch visitor list”, ukratko se predstavio i zahvalio. Besplatan odlazak na teren Notingem Foresta, pa to bi samo ludak odbio!

Čuvar Rori došao je po mene, malo smo porazgovarali i ispričao mi je jednu anegdotu o njegovom letovanju u Evropi. Pitao me jesam li došao autom ili busom- odgovorio sam busom, jer auto ovde nemam. Dodao sam kako ne bih hteo ni uzeti rent-a-car jer Britanci voze ”krivom” stranom puta. Gospodin Rori se nasmejao i rekao da zna i da ga je jednom to koštalo glave. Bio je na letovanju u Francuskoj te je imao auto od kuće, ali je to veče popio koju pintu i smetnuo s uma da se u Francuskoj vozi po desnoj strani. Kaže da ne zna kako je izbegao sudar.

I tako smo uz smeh došli do prekrasnog terena Siti Graunda. Tačno ispred nas bio je ”Brajan Klof Stend”. Veličanstveno! Uslikao sam stadion koliko sam mogao, a onda me gospodin Rori namestio za slikanje. Osmeh od uha do uha, bio sam apsolutno presrećan.

Gospodin Rori je rekao kako svakog vikenda ovde bude 15 hiljada ljudi, a često i više. On na stadionu radi 18 godina, zamislite koliko je lica taj čovek video samo na utakmicama Notingem Foresta! Najsmešnije je što on ni ne voli fudbal, ceni ga, ali nije fan, naime čovek voli hokej na ledu! Malo sam ga upoznao sa situacijom u fudbalu u okvirima bivše Juge. Nije mogao verovati… Tu moje upoznavanje sa Siti Graundom nije bilo gotovo, iako sam mislio da jeste. Čuvar Rori rekao je: ”Normalno ovo ne radim, ali vidim da znaš dosta i da si zainteresovan, ‘ajde da ti pokažem još jednu stvar.” Pa šta još?! Ušli smo u klupske prostorije nakon što je Rori ukucao pin za ulazak. Prošli smo kroz klupske kuloare pune sjajnih suvenira i došli do riznice trofeja. ”Hajde, šta čekaš? Uslikaj to pa idemo.” Primetio sam da tu nisi bili oni najveći trofeji u istoriji Foresta. Mislio sam, ne mogu baš sve videti, da bi Rori kao da me je čuo dodao: ”A sad idemo videti one prave!” Čovek me uveo u direktorsku ložu Notingem Foresta!!! Tamo su bili pravi trofeji, dva trofeja Kupa šampiona, trofej prvaka Engleske, cela kolekcija! Video sam i sliku direktora, gospodina Al Hasavija, a pri izlasku i listu svih kapitena u istoriji Foresta. Ogromna imena bila su na listi, nema smisla nabrajati ih – pa Forest je ogroman klub!

Ja u šoku, smejem se kao malo dete pri izlasku i zahvaljivao sam se jedno deset minuta osoblju na ljubaznosti. Ipak sam dobio poštenu turu po klupskoj istoriji potpuno besplatno. Oduševilo me koliko su i oni bili srećni što nekog s ovih prostora oduševljavaju ovakve stvari. Pozdravio sam se s dragim ljudima i pičio sam prema drugoj strani mosta – na Medou Lejn!

10 minuta peške udaljen je dom kluba kojim se ovdašnji ljudi toliko ponose, iako nastupa u Ligi 2. Isprva nisam našao recepciju pa sam okinuo par fotki gurajući mobilni kroz ogradu. Nije ispalo loše, ali hteo sam probati doći na teren. Znao sam – teško, koje su šanse da u razmaku od pola sata budete na terenu dvostrukog prvaka Evrope i malo kasnije najstarijeg fudbalskog kluba na svetu. Ipak, išao sam probati. Na recepciji me dočekala žena i bio sam prilično direktan: ”Postoje li šanse da me neko odvede na teren, samo na par minuta?” Usput sam dodao i otkud dolazim, na što se gospođa iznenadila, i to poprilično. Odgovorila je: ”Evo, ići ću ja s tobom ako me neko zameni na recepciji.” Nikoga nije bilo u pozadini i mislio sam šteta ništa od travnjaka, ali nisu ni ove fotke loše. Gospođa pri povratku ipak kaže: ”Ajde ići ću ja s tobom, ali moramo se brzo vratiti.” Ja opet ne verujem… Kročio sam na teren Nots Kauntija, teren najstarijeg kluba na svetu, što je i ova gospođa nekoliko puta naglasila, a ja sam rekao da to znam- što joj se svidelo.

4. liga, a imaju ovakav stadion… Briljantno.

Bili smo na terenu tek par minuta, ali dovoljno za par kvalitetnih slika. Zahvalio sam se jedno trista puta i pozdravio ljubaznu gospođu.

Nastavio sam šetnju po prekrasnom Notingemu uz misli: Hej, pa ti si bio na stadionu dvostrukog evropskog šampiona i stadionu najstarijeg fudbalskog kluba na svetu u istom danu- i to besplatno!

Šta mi preostaje nego hvalisanje pred ostatkom ekipe? 🙂

D.J.

0

0