Erik Kantona: Koji je smisao života?

Još jedan tekst sa Players tribune-a koji će vas oduvati!

Da vas podsetim da smo već objavljivali Kolarova, Sterlinga, Lukakua, Kejna, Artera, Rašforda, Dajera, Ronaldinja, Iheanača, Fuhsa, Mhitarjana, Nevila, Fridela, Ranijerija i Guzana. Lep spisak.

Uživajte sa Erikom.

kantona-1

Fudbal daje smisao vašem životu.

Ja stvarno verujem u to.

Ali vaš život, vaša prošlost, vaša esencija, takođe daje smisao vašem fudbalu.

Pričaću o stvarima o kojima se gotovo nikad ne raspravljam. Moram da vam ispričam priču koja me oblikovala u potpunosti. A desila se pre nego što sam ja rođen.

Moramo da se vratimo u 1939., za vreme Građanskog rata u Španiji. Moj deda s majčine strane je iz Barselone i borio se protiv diktatora Franka do samog kraja. Pred završetak rata, bio je tražen čovek, i imao je samo nekoliko minuta da pobegne pre nego Nacionalistički vojnici zauzmu grad. Morao je preći Pirineje peške da bi došao u Francusku i nije imao vremena za pozdrave. To je bio kraj. Život ili smrt.

Pre nego što je otišao, išao je naći svoju devojku i pitao: „Jesi li spremna da me pratiš?“

On je imao 28 godina. Ona 18. Morala je da ostavi svoju familiju, prijatelje, sve.

Ali rekla je: „Da, naravno.“

To je bila moja baba.

Pobegli su u izbeglički kamp u Aržle sur Mer, na francuskoj obali. Više od 100,000 španskih izbeglica su bili primljeni tamo. Zamislite da ih je Francuska poslala nazad? Ali ne, pokazali su saosećanje, baš kao što čovečanstvo i treba da pokaže prema onima koji pate. Moji deda i baba su stigli bez ičega. Morali su početi svoje živote ispočetka. Nakon nekog vremena, izbeglice su dobile priliku da rade na gradilištu brane u Sent Etijenu Cantaleu. To je život imigranata. Ideš tamo gde moraš. Radiš ono što moraš. I oni su otišli. Uspeli su preživeti i imati organizovan život.

Moja majka rođena je tamo par godina kasnije, a familija se kasnije preselila u Marsej.

Ta priča je u mojoj krvi. Mnogo je uticala na mene kao čoveka. Ali postojala je u mojoj glavi samo kao san. Nije bilo fotografija njihove patnje, samo priče. Ništa iz tog vremena da se može opipati, ništa za videti. Ali onda, 2007., poznata fotografija Roberta Kape „Meksički Kufer“, pronađena je u kući u Meksiko Sitiju. U tim starim kutijama, bilo je oko 4,500 negativa iz Španskog građanskog rata, koji su bili nestali duže od 60 godina. Kako su došle do Meksika, niko nije znao.

Bio sam mnogo znatiželjan, pa kad je bila izložba fotografija u Njujorku, otišao sam sa ženom.

Većina fotografija bile su maleni negativi. Hiljade njih. Morao sam ih gledati uz lupu. Ali nekoliko fotografija u središtu izložbe bile su ogromne. Gotovo tri metra visoke. Ljudi u njima bili su veličine kao u stvarnom životu. Osećaj je bio kao da ste ih mogli dosegnuti i dotaknuti.

Tada sam video svog dedu.

To je bilo nemoguće, zar ne?

Ali bio je tamo, kao mladić. Bio sam uveren da je to on, ali nisam mogao biti potpuno siguran jer ga nikad nisam video tako mladog. Ali kad se izložba preselila u Francusku par meseci kasnije, poveo sam svoju majku sa sobom.

I ponovo je bio tamo, kao mlad čovek.

Pitao sam: „To je stvarno on?“

Majka je odgovorila: „Da, to je on. Baš iz vremena kad su bežali preko planina.“

Bilo je to neverovatno.

kantona-deda

Zamislite da moj deda nije uspeo. Zamislite da ga moja baba nije pratila. Možda onda ne bi bilo moje majke. Možda onda ne bi bilo mene. Ipak, to je samo jedna polovina naše priče. Postoji još jedna fotografija koja je oblikovala moj život.

Pradeda i prababa s očeve strane su takođe bili imigranti. Stigli su u Francusku sa Sardinije kako bi pobegli iz siromaštva, 1911. godine. Tri godine nakon što su stigli, moj pradeda je pozvan da služi u Prvom svetskom ratu. Bio je toliko povređen od napada plinom da je zadnje godine života proveo tako da je pušio eukaliptus kako bi bolje disao.

Njegov sin, moj deda, borio se za Francusku u Drugom svetskom ratu, a kad se vratio iz rata, postao je građevinac. Na kraju je uštedeo dovoljno novaca da kupi malo zemlje u brdima pored Marseja dok je moj otac bio tinejdžer. Zemlja je obuhvatala malu pećinu. Morali su negde živeti dok deda nije izgradio kuću, i šta su onda napravili? Jednostavno. Živeli su u pećini dve godine. Jedino kad su grejali pećinu je kad su kuvali. Zvuči kao mit koji vam familija priča o „onim vremenima“, ali zapravo postoji fotografija iz zime iz 1956., gde su moji baba, deda i otac u pećini, pokriveni dekama da im bude toplo.

Moja deda je dograđivao tu pećinu iz godine u godinu. Prvo je napravio predsoblje, zatim malu terasu, a onda iznad toga dom za moje roditelje. To je kuća u kojoj sam odrastao. To sam nasledio. To je u mojoj krvi. Jedno od prvih sećanja iz detinjstva je sećanje na to kad sam nosio 10 vreća peska uzbrdo do kuće koja se i dalje gradila. Tek nakon toga su mi dopustili da igram fudbal. Tokom dana moj otac je radio na kući, a preko noći radio je kao medicinski asistent u psihijatrijskoj bolnici. Čak i taj deo moje prošlosti  ima posebno značenje.

Postoji razlog zašto je moj otac radio taj posao, baš u toj bolnici. Razlog je u tome jer je njegov kum tamo bio pacijent. Zvao se Sover i on je bio brat od mog dede. Bio je zatvorenik punih pet godina za vreme Drugog svetskog rata, i nakon traume od tog iskustva, otišao je u bolnicu Eduard Tuluz. Moj otac bio je veoma blizak sa Soverom, toliko da ga je to podstaklo da postane asistent tamo. Završio je u istoj jedinici gde je bio njegov kum, i svako veče se brinuo za njega.

To je moja familija. To je moja prošlost. To je moja duša. Živeo sam po celom svetu. U stvari, prošle godine sam kupio imanje na Sardiniji kako bih se povezao s istorijom svoje familije. Ipak, uvek ću voleti Marsej svim svojim srcem zbog svih sećanja koja su na mene uticala. To će uvek biti moj grad.

marsej

Kad me ljudi pitaju zašto sam igrao fudbal na način koji sam igrao, ovo je odgovor. Fudbal daje smisao životu, to je tačno. Ali i život daje smisao fudbalu. Gotovo nikad ne pričam o ovim ličnim  stvarima, pogotovo o ocu mog dede. To je veoma teška tema. Kad pričam o tome, kao da anđeli pričaju umesto mene. Ipak, delim ovaj deo svoje prošlosti  zbog važnog razloga.

Živimo u vremenu velikog siromaštva, ratova i migracija. Ima mnogo ljudi na svetu koji nemaju novca da kupe loptu za fudbal, ali ima i ljudi koji plaćaju po 200 evra za utakmicu Premijer Lige, ili 400 evra godišnje da gledaju na TV-u. Fudbal je jedan od životnih učitelja. Jedna od najvećih inspiracija. Ali ovakav poslovni model u fudbalu ignoriše mnogo toga čega ima u svetu.

Siromašne četvrti trebaju fudbal, onoliko koliko fudbal treba siromašne četvrti. Moramo da podržimo bolji, pozitivniji, lakše održivi fudbal, onaj koji prihvata sve, a ja ću da uradim sve što trebam da pomognem. Zato se pridružujem akciji „Common Goal“ („Zajednički Cilj“) kao njihov prvi mentor. Misija je da uzmemo 1% od svih dobiti u fudbalu i podelimo ih raznim udruženjima koja se bave fudbalom na osnovnim nivoima. Više od 60 fudbalera rešilo je da da 1% svoje plate za tu akciju. Prelepa stvar je da su to igrači iz velikih klubova, igrači iz malih klubova, muškarci i žene iz liga širom sveta.

Fudbal treba da bude za ljude. To ne treba da bude utopijska ideja. Nema razloga da se svi veliki akteri u današnjem sportu ne skupe zajedno i podrže socijalnu stranu fudbala. Svi mi, siromašni ili bogati, bili imigranti ili građani desete generacije, pronalazimo jednostavnu sreću u fudbalu. Govorimo isti jezik. Osećamo iste stvari.

Stalno me pitaju ista pitanja o karijeri.

Kako je bilo igrati za neki od onih Junajtedovih timova? Zašto si bio tako dobar?

Ljudi uvek žele neki kompleksan odgovor. Žele neku tajnu, bar mislim. Ali odgovor je veoma jednostavan. Ser Aleks Ferguson bio je majstor u jednoj stvari: svaki put kad smo izašli na teren, nakon sati i sati rada, dao nam je da budemo slobodni. Osećali smo potpunu slobodu u kretanju po terenu, u igri jer smo igrali kako smo hteli.

kantona-ferguson

Drugačije ne bih mogao da tolerišem fudbal.

Šta je fudbal ako nemate slobodu?

Zato, molim vas, dopustite mi da pitam jedno pitanje upućeno ljudima koji vode sport na globalnom nivou – fudbalerima, agentima, sponzorima i odborima…

Šta je fudbal ako nema slobode?

Šta je život ako nema slobode?

Koji je smisao života?

Mislim da se svi možemo složiti da možemo uraditi više za čovečanstvo.

Sada znate moju istoriju. Dolazim iz familije imigranata i buntovnika i vojnika i radnika. Nismo imali mnogo kad sam bio dete, ali za mene, istina o životu je da pronalazimo sreću u malim trenucima.

Možda mali familijarni piknik. Tri para čarapa zarolano u klupko i vezano vezicom za cipele. Igranje fudbala na suncu. Ležanje na travi. Divljenje svemu i ničemu.

Kad sam otišao iz fudbala s 30 godina, znate što sam uradio? Bilo je to nešto posebno za mene. Otišao sam živeti u grad iz kojeg su moji deda i baba morali pobeći 1939.

Otišao sam živeti u Barselonu…

kantona-2

Preveo: D.J.

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on RedditShare on TumblrEmail this to someone

Leave a Reply