Džesi Lingard – obećavam da ovakvu priču još niste čuli

Plejers Tribjun je medijska platforma koju je 2014. godine osmislio Derek Džeter, bivši bejzbol igrač, nakon što je završio 19 godina dugu karijeru u Njujork Jenkijima. Ideja je da profesionalni sportisti tu pišu priče iz svojih karijera i tako prenosa iskustva iz prvog lica. Neka od imena čije priče možete pročitati su Kobi Brajant, Karmelo Entoni, Pol Pirs, Gregori Van Der Vil i mnogi drugi sportisti, ali pretežno zvezde u sportovima popularnim u Americi- hokej, američki fudbal, bejzbol i košarka.

Bili smo prožvakani. Govorim o PRAVOM fenu. Slušajte, znam da svi govore o fen tretmanima Ser Aleksa. Čuo sam sve priče iz tog vremena. Legendarne su. Ali nikad niste videli zver dok niste videli mog dedu kako radi ono što radi.

To je bio drugi nivo, prijatelju.

Bilo je tu u moje vreme u akedemiji Mančester Junajteda. Mislim da smo imali 11 godina ili tako nešto. Igrali smo kod Stouka. Znate, padala je kiša i to sve, bio je to jedan od onih dana. Nismo igrali dobro, svakakve stvari su se dešavale i pojavile su se neke emocije. Smešna stvar je bila da su Stoukovi i Junajtedovi roditelji sedeli zajedno jedni s drugima.

Jedan Stouk ćale vikao je na sudiju zbog nečega, a ja sam samo čuo svog dedu kako se kreće derati na njega: ‘Oi, sedi dolje, sedi sine’

Morate razumeti, moj deda je prava stara škola. Nije bio čovek koji je volio fudbal previše. U njegovim mlađim danima, bio je igrač ragbija i dizač tegova za Veliku Britaniju. Nije baš ušao u fudbal dok se ja nisam rodio i krenuo udarati loptu, onu malu bubamaru koja praktično lebdi. Imamo slike kad sam imao 14 meseci s tom loptom. Još sam bio u pelenama. Jedva sam hodao. Ali sam pogađao rašlje na smeđoj sofi u dnevnoj sobi.

Uvek smo bili ja i moj deda. Svaki dan. On i moja baba su pomogli vaspitati me. Čak sam znao spavati na madracu na gornjem katu u njihovoj sobi.

Moj deda nije znao baš mnogo o fudbalu, ali video je da sam ja to voleo, pa je krenuo i on. Kad sam imao četiri godine, kupio je stare fudbalske kazete i iz nekog razloga bile su iz Japana. Sam pogled na to… Zamislite, veliki, jaki Englez sjedi ispred televizora svakog jutra sa svojim čajem, gleda japanske fudbalske treninge, i vodi bilješke. Nakon vrtića, vodio me u park i učio neki novi dribling. Ali bio sam toliko mali da mi je lopta bukvalno bila do kolena. Tako da sam morao da skačem preko lopte da bi mogao izvesti to- skakutao sam levo i desno.

Mislim da smo bili napolju skoro svaki dan.

Bio je veoma strastven. Hteo mi je pomoći. Ali bili smo u delu zemlje gde se igrao ragbi ligi, u Voringtonu, pa nisam mogao znati koliko sam dobar. (postoji Rugby Union, to je onaj klasični, a Rugby League je neka verzija, uglavnom manje kontakta ima). On to ovako priča, odveo me do Junajtedove akademije na probu kad sam imao sedam godina i jedan od trenera ga je odveo sa strane i rekao mu: ‘Gde ste ga držali do sada?’

Od tog dana, kad sam stigao u akademiju, nekako je to postao NAŠ san, znate? Ne dođete do tamo sami, briga me ko god da jeste. Trebate ljude za podršku. I on me podržavao baš svakog dana.

Uglavnom nazad na moju priču. Bili smo u Stouku, imali problema s kišom, a on se dere na ćaleta iz Stouka, baš ga je doveo u red. Tenzije su bile visoke i bili smo na terenu gubili glavu. Mislim da smo izgubili s par golova, a kad si u Junajtedu to je velika stvar. Čak i kad imaš 11 godina. Čuo se zvižduk, odlazimo s terena i očekujemo svašta od trenera na vožnji prema kući.

Ali nismo čak ni stigli do svlačionice.

Moja deda ulazi na teren, krene: ‘Vi svi! Oi! Dođi tu!’

Gledamo ga kao: ?!?!?!

On pokazuje prstom, dere se. ‘Sramota! Prava sramota ovde danas! Neverovatno! Pogledajte se u ogledalo momci. Razočarali ste svoje familije. Razočarali ste sebe! Razočarali ste grb. Niste zaslužili nositi ovaj dres! NISTE ZASLUŽILI NOSITI OVAJ DRES!’

Hahahahahaha.

Nismo znali da li da se smejemo ili plačemo.

Mislim da je dobio suspenziju od četiri utakmice jer je krenuo i na roditelje Stoukove dece i nakon toga je postao legenda. Verujem da je to mislio iz ljubavi, znate šta mislim? On je jednostavno poseban lik.

Bez njega, nema šanse da bih bio tu gde jesam. Morate razmisliti o šansama.

Kad sam prvo došao u akademiju, naletio sam na Ser Aleksa u hodniku jednog dana i slikao sam se s njim. Prava slika. Kodak. Bio sam presrećan. Čuvali smo sliku u kući i moj deda bi ju izvadio i govorio: ‘Evo ga. Glavni čovek. Igraćeš za njega jednog dana.’

Glavni čovek (main man). Uvek ga je tako zvao.

Morate da čujete to s njegovim naglaskom. The ‘meyne mun’.

Problem je bio to što sam bio jako, jako mali. Nisam mogao nabaciti masu. Jeo sam mekis (McDonalds) i svejedno sam bio baš mršav. Moj deda bi uvek govorio: ‘Kad dolaziš sa mnom u baštu? Moraš da dobiješ mišiće’

Cementirao je ceo vrt i sagradio je drvenu šupu koja je bila kao njegova teretana. Bilo je to sirovo, ne bi bilo dobro za Instagram, čoveče. Nema muzike, nema radija. Samo gvozdeni tegovi iz stare škole. Dedlift, benč pres. Ono osnovno.

Zapravo, tamo je jedna keramička ploča iznad vrata. Ima malog, rozog flamenga na sebi i piše: DOBRO DOŠLI.

To je delo moje bake. Ali osim toga, sirovo je.

Sećam se kad sam imao devet godina, ušao sam u kancelariju Tonija Vilana i rekao: ‘Gospodine, mogu li početi da dižem tegove? Moj deda želi znati.’

Toni je samo rekao: ‘Ne sine, ne možeš.’

Rekao sam: ‘Oh, kako to?’

Rekao je: ‘Jer imaš devet godina.’

Uvek sam znao da će to što sam mali biti problem. Čak i kad sam bio stariji, i dalje sam plivao u dresu. Ima slika mene s Najk Kupa, i brat se uvek smeje kad je vidi.

Igrali smo protiv Rome.

Imao sam 15 godina, a izgledao sam kao da imam 10.

Italijanski momci su imali 15 godina, a izgledali kao da imaju 25.

Sećam se kad sam izlazio i video te dečake s bradama, i mislim ‘auuu’. Morate da nađete tu sliku. Izgledam kao ono dete-maskota koje je ušlo na teren samo da se zabavi.

Smešno je da smo dobili tu utakmicu. Puno smo pobeđivali tada, igrao sam dobro, ali nisam narastao. Kad sam imao 16 godina, moji saigrači su dobili pro ugovore, ali ja nisam dobio ponudu. Bio sam slomljen. Iskreno, mislim da ne bih dogurao do ovde da nije bilo Ser Aleksa. Da nije bilo glavnog čoveka. Jednog dana, imao je sastanak sa mnom i mojom familijom. Seli smo u njegovu kancelariju i rekao je: ‘Tebi će trebati malo više vremena, Džesi. Verujemo u tebe. Ali moraćeš biti strpljiv. Nećeš biti spreman za prvu ekipu dok ne navršiš 22 ili 23 godine.’

Ne mogu da vam opišem koliko je veliko bilo to za mene i moju familiju. Mislili bi da sam bio razočaran, ali kad vam tolika legenda kao Ser Aleks kaže da veruje u vas, to znači sve. Nije se morao sastati s nama, i nije mi to morao reći.

Ali zato je on Ser Aleks, i zato je Man Junajted- Man Junajted.

Nikad neću da zaboravim jedan dan, bio sam u akademiji i dalje, i hodam hodnici po Keringtonu. Mislim si možda sam imao loš dan, iskreno, nešto sam bio zamišljen. I samo hodan po hodniku i odjednom osetim da me neko pogodio patikom u glavu.

Udarac

Pravi udarac.

Okrenem se: ‘Jebeni…tko je to uradio?’

Bio je Ser Aleks, sa smeškom na licu.

Rekao je: ‘Kako se ponašaš, dečače?’

Znao je šta znači uraditi tako nešto. Tako znate da ste mu dragi, kad se malo zeza s vama.

Bio sam u odlično raspoloženju sledećih par dana. Glavni čovek. Jednog dana ću da igram za njega.

Nikad neću da zaboravim taj dan kad je Ser Aleks pozvao mene i Pogbu i rekao nam da ćemo da budemo na klupi u gostima protiv Njukasla. Imali smo 18, 19 godina. Sećam se da sam gledao po svlačionici i video sve te legende kako se pripremaju, navlače čarape. Skols, Runi, Rio, Gigsi.

Ja i Pogs smo zauzeli svoje mesto na klupi i znate, navikli smo igrati tekme rezervi pred 200 ljudi. Ovo je 50,000. Sećam se da sam gledao ona ogromna stakla na tribinama i treslo se. Pogledam Pogsa i pomislim: ‘Moj Bože, ako me šef stavi u igru, upišaću se.’

Srećom po mene, ostali smo na klupi tog dana. Ali to je bio toliko veliki momenat za mene. Samo biti tako bačen u vatru, dobiti priliku nositi dres za Ser Aleksa, to je bilo ogromno za moju veru u sebe.

Istina je da verovatno nisam bio spreman. Vidim to sada. Ser Aleks je bio potpuno u pravu o onome što mi je rekao na onom sastanku pre nekoliko godina. Ne znam kako je to mogao videti, ali bio je u pravu. Morao sam provesti sledeće tri godine tako da uzmem sve što mogu. Bio sam na pozajmici u Lesteru, Birmingemu, Brajtonu. Mislim da su ta iskustva bila potrebna. Kad dođeš na vrh, ljudi vide ono lepo, glamur, ali ne vide sve što je bilo potrebno da se to ostvari. Ne vide vas kako živite u Mariotu u Lesteru, a za večeru je svako veče posluga, bez familije, sa sumnjama u sebe, i razmišljanjima hoće li nešto biti od vas.

Smešno je, ima ljudi koji me kritikuju jer se uvek smejem na terenu. Ali nikad neću da prestanem biti to što jesam. Nikad neću da prestanem uživati u fudbalu. Nikad neću maknuti osmeh s lica kad pređem preko one linije, jer znam što znači nositi ovaj dres. Znam koliko sam srećan da radim ovo što radim u životu, predstavljam ovaj grb, nikad neću da prestanem, ni jednog minuta.

Zato što je moglo otići na drugu stranu. Lako. Kad sam konačno debitovao u Junajtedovom dresu protiv Svonsija, još 2014., to je trebala biti moja velika isplata za sav rad, svu bol, sve godine od kuće. Moja cela familija bila je na tribinama Old Traforda. Imao sam 22 godine, kao što je Ser Aleks predvideo.

To je to. Uspeli smo.

Onda sam povredio koleno nakon 20 minuta.

Čuo sam da je iskočilo, znao sam odmah. Sećam se da sam video brata nakon utakmice, imao je suze u očima. Znao je što to znači. Nije to bila samo povreda. Bilo je do tajming. Značilo je sve.

Bio sam van stroja 6 meseci. Nisam trenirao. Nisam hodao. Nisam mogao ništa. Ležao sam na kauču i gledao Junajted na Match of the Day, slomljen. Bila je to verovatno najniža tačka u mom životu. Bio sam stvarno u depresiji. Bilo je to samo dno. Bukvalno sam si čupao kosu od frustracije. Ali tada sam imao mnogo vremena da razmišljam o životu, i shvatim da sve može da ode tako brzo, shvatate što mislim? Iako naporno radiš, imaš talent, ništa nije garantovano.

Trebalo je da dotaknem samo dno da stvarno krenem ceniti priliku koju svi imamo kad navučemo dres Junajteda. Sve može da nestane veoma brzo

Prošlo je 14 meseci dok nisam opet imao priliku obući Junajtedov dres.

Nisam se prestao smešiti od tada.

Žao mi je ako vam se to ne sviđa. Neću se promeniti.

Svi imamo različite puteve u ovoj igri. Toliko je stvari koje ne vidite. Znate što je potpuno ludo? Sedeo sam u tom Mariotu, 2012., jeo hotelski pomfri, a jedva da sam igrao za Lester. U isto vreme u svlačionici su ste imali Džejmija Vardija i Herija Kejna, i oni su prolazili kroz iste probleme. Svi smo pokušavali doći do nastupa u Čempionšipu.

Šest godina kasnije svi smo bili u polufinalu Svetskog Prvenstva, predstavljali Englesku.

Kako to objasniti?

Znate, zadnje leto u Rusiji je verovatno najzabavnije koje sam ikao imao. Možda zvuči čudno kad to kažem zbog svog pritiska Svetskog Prvenstva, ali iskreno, smejao sam se svakog dana. S Geretom Sautgejtom i njegovim osobljem i njegovim kaputom, bili smo okruženi samo pozitivnim stvarima. Bili smo ekstremno dobro pripremljeni. Pogledajte samo na naše prekide i penale. Bili smo utrenirani. Ali opet smo se mogli izraziti i biti slobodni. Bili smo kao familija, a zajebancija je bila za 10/10 s tim momcima. To su stvarno, smešni, smešni ljudi.

Kijeran Tripijer… TRIPS… ZEZANJE

DeniVelbek … VELBZ … ZEZANJE

Markus Rašford … BINS (BEANS)… NEMA ZEZANJA

(To je šala.)

S Velbzom… Ne mogu to ni objasniti. Ne mora da kaže ni jednu reč. Samo će stajati na mestu, sa svojim facama i nasmejavati vas.

Sećat ću se svake tekme sa SP-a, ali jedno sećanje koje ću imati do groba jer Ruski rolerkoster. Skoro se upišam kad pomislim na to.

Bili smo izolirani u svom kampu i osoblje bi organizovalo te neke dane da se malo zabavimo. Jednom smo išli u tematski park- CELA ekipa. Poput onih dana dok si klinac sa prijateljima, baš pravo zezanje. Stojimo u redu za taj rolerkoster i izgledalo je mnogo strašno. I bila je velika truba koja označava početak vožnje.

Baš poput onih ogromnih fabričkih truba. Samo da vas upozori da krećemo.

I dođemo među prve na red i odemo do svojih sedala i imali su one velike metalne pojase koji se spuste automatski i zavežu vas.

Ali iz nekog razloga, Velbzov pojas nije dobro seo.

Sedeo je tačno iza mene i na prvu je bila samo šala: ‘Haha, yo, moja stvarčica nije kliknula. Reci tipu. Gde je tip?’

Ali nakon par sekundi, svi su se zavezali i on krene da paničari malo: ‘Yo, idi po tipa. Oi!’

Odjednom, iz ničega, velika TRUBA se oglasi.

BBBLLLLRRRRRRNNNNNT!!

I Velbz VRIŠTI:“Yooooooooooooooooooo! YOOOOOOOOOOOO! YOOOOOOOOOOOOOOOOOO!!!!!!!!!!!!!!!!!”

Bukvalno je ustao i iskočio s vožnje.

Ispalo je da je truba za nešto drugo, jer se ništa nije desilo. Vožnja je ostala na mestu, a Velbz je trčao okolo, paničario, vrištao. Radnici u parku su nas samo gledali: ‘Jadno.’

Ahhhhh, pišali smo od smeha.

Njegova faca. Mislio je da je gotov. Bilo je neverovatno. To ću da pamtim zauvek.

Mislim da mi nikad nije bilo toliko zabavno igrati fudbal otkad sam bio klinac. A najbolji deo za nas je bio kad smo gledali video o tome koliko sreće smo pružili kod kuće. Bilo je smešno videti sve one ‘Vraća se kući’ fore (It’s coming home.). Naravno shvatali smo da je krenulo kao šala. Onda je i dalje bila šala, ali možda ne? Na kraju je bilo- stvarno se vraća kući.

100% smo verovali u to. Iskreno, do ovog dana, osećam da smo mogli više. I dalje sam razočaran nakon utakmice sa Hrvatskom. Nismo bili srećni samo jer smo tamo, znate? Bili smo razočarani. Ali, na kraju, ono što smo postigli prošlog leta je više od samog rezultata.

Fudbal je osvajanje trofeja. Uvek će biti. Ali nadam se da smo promenili stav ljudi u državi, bar malo. Nadam se da smo pokazali da kad se igra sa strašću i s pozitivnim stavom, s osmehom na licu, rezultati i dalje mogu doći.

Pogledajte tu ekipu, imali smo jaku puno mladih momaka. Puno igrača u koje se sumnjalo. Puno igrača kojima je dugo trebalo da dođu ovde.

Mislim da smo svima pokazali da možemo nositi ovaj dres.

Nažalost, moj deda nije mogao doći do Rusije. Ali pratio je svaku minutu od kuće i terao je moju baku da čuva sve novine. Nakon što sam dao gol protiv Paname, imali su onaj veliki dvolist s mojim slavljem i priča je spomenula kako je deda pomogao u mom vaspitanju.

I dalje ima sve novine spremljene u dnevnoj sobi. Bio sam neki dan na večeri tamo i izvukao je sve to. Listao je po tome, sećao se svih trenutaka sa SP-a i onda je rekao: ‘Vidi ovde, gle šta piše. Džesijev deda, Ken, bivši dizač tegova za Veliku Britaniju…’

Krene se smejati, i pokaže prema šupi u vrtu.

‘Bivši dizač tegova, ha? Bivši… gluposti.’

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on RedditShare on TumblrEmail this to someone

Leave a Reply