Džermejn Dženas – Božićna priča

Džermejn Dženas je nama najpoznatiji po svojim partijama u Njukaslu, Totenhemu, nešto manje u KPR-u, a jeste li znali da je on iz Notingema i da je ponikao u Forestu?

Dženas se za BBC prisetio kako su izgledale Božićne žurke u vreme kada je on bio na vrhuncu forme, što u suštini i nije bilo tako davno. Ovo su 3 njegove priče. Uživajte.

Žurka na Sent Džejms Parku

’Najbolja žurka bila je 2002. kada sam bio u Njukaslu, a menadžer je bio Ser Bobi Robson. Svi igrači su izašli u grad, ja sam bio Supermen, Karl Kort Betmen a Kiron Dajer Ostin Pauers! Ubrzo smo saznali da na stadionu svi direktori imaju svoju zabavu – svi sa suprugama i u smokinzima!

Rešili smo da upadnemo! Pozvali smo taksi, popeli se na stadion i pravac na vrata! Scena gde smo se razmahali u tim kostimima na takvoj gala večeri je izgledala pomalo nadrealno, a onda sam video Bobija Robsona. Seli smo sa njim, rekao nam je da popijemo jedno i da se gubimo odatle.

Niko nam to nije uzeo za zlo, čak se i Bobi sutradan smejao i rekao da smo njegova ’noćna mora’.

Uvek je verovao u građenje timskog duha, a ovo je bio jedan od načina. Sećam se, kada sam potpisao sa Njukaslom sedeo sam u sali sa njim i predsednikom Fredi Šeperdom, a Bobi je rekao Šeperdovom sinu da me to veče povede u izlazak i pokaže grad. Nisu svi menadžeri takvi, doduše dosta toga se i promenilo u poslednjih nekoliko godina. Božićne zabave su postale pakao za klubove, uvek su tu paparaci željni nekih pijanih/glupih fotki, a i socijalne mreže sada tome doprinose.’

Ne tako tajna žurka u dresu Totenhema

’Jedini put kad smo nagrabusili zbog Božićne žurke je bilo 2009. godine u Totenhemu kada smo otišli u izlazak – u Dablin! Niko nije brinuo i svi smo uživali, samo što nismo rekli menadžeru Hariju Rednapu. Znali smo da će nas odbiti, pa smo otišli, ionako nam je bio slobodan dan. Da bismo izbegli da budemo primećeni uzeli smo privatni avion, kola sa vozačima – i pravac pab!

Osećali smo se kao tajni agenti, osvrćući se da li nas je neko skontao. Gde nam je bila pamet, kako niko da ne primeti celu ekipu Totenhema u pabu u Dablinu ?!

Novinari su nas otkrili, pozvali Harija i pitali da li nas je pustio na žurku večeras. Hari je rekao NE, ne znajući da je žurka u toku! Nakon što se sve otkrilo, on se osećao glupim a mi smo bili krivi za to.

Robi Kin je bio kapiten, i lafčina kakav jeste, preuzeo je komplet krivicu na sebe i rekao je da je ideja bila njegova!

Žao mi je što nema više takvih žurki, jer čak i kada stvari ispadnu loše ekipa se zbliži i jača se timski duh. Nekoliko puta se desilo da igrači koju su želeli da napuste klub, posle ovih žurki odluče da ostanu. Kada je Sted Malbrank došao u klub 2006. bio je vrlo ćutljiv, tek na Božićnoj žurci smo skapirali da je šaljivdžija.’

Moj prvi fudbalski Božić – čišćenje kopački

’Ovaj Božić ’ne radim’ i to nakon dugo vremena! Kada si pandit na TV-u ne moraš da brineš o utakmici, moje je samo da gledam i komentarišem kako to drugi rade. Realnost fudbalera na Božić je da ako nisi na utakmici ili treningu onda si u hotelu. Raspored je gust i moraš paziti šta jedeš, piješ i stalno ti je u glavi da je tekma sutra. Kao profesionalac moraš to shvatiti na vreme.

Kada sam imao 15 godina i igrao za Notingem Forest U17, liga je imala pauzu za vreme praznika. Momci iz Velsa, Škotske i Irske otišli su svojim kućama na odmor nekoliko nedelja. Ja sam živeo u Notingemu i mislio sam da to važi i za mene. Nije važilo.

Rekli su mi da dođem na Badnje veče na teren, dobio sam zadatak da trčim (nešto slično Kuperovom testu, 8 krugova za 12 minuta). Kada sam završio menadžer mlađih kategorija Pol Hart me pohvalio i rekao da se vidimo sutra! Bio sam u neverici, to je u stvari značilo da ću čistiti kopačke prvotimcima na Božićno jutro!

Došao sam ujutru, bili smo samo ekonom, ja i kofa sa vodom.

Pol Hart je nekoliko puta ovakvim merama gradio moj karakter, a ja bih svaki put došao kući negodujući.  Majka mi je rekla da on to radi jer mi želi dobro, želi da izvuče najbolje iz mene.

U to vreme nisam na to tako gledao, samo sam bio kivan što su svi moji saigrači na raspustu a ja moram da čistim kopačke. Za mene je to bila kazna.

Sada sam dosta stariji i znam koliko je to bilo važno za mene, učio me da budem odgovoran.’