Bred Fridel – koliko daleko smo otišli

Plejers Tribjun je medijska platforma koju je 2014. godine osmislio Derek Džeter, bivši bejzbol igrač, nakon što je završio 19 godina dugu karijeru u Njujork Jenkijima. Ideja je da profesionalni sportisti tu pišu priče iz svojih karijera i tako prenosa iskustva iz prvog lica. Neka od imena čije priče možete pročitati su Kobi Brajant, Karmelo Entoni, Pol Pirs, Gregori Van Der Vil i mnogi drugi sportisti, ali pretežno zvezde u sportovima popularnim u Americi- hokej, američki fudbal, bejzbol i košarka.

Već smo vam preneli priču Breda Guzana, Klaudia Ranijerija a sada je na redu Bred Fridel.

Obavezno pročitajte, fantastična je.

 

Imao sam 10 godina i otac je poveo celu familiju sa sobom u London na poslovni put. Dok smo bili tamo uspeo je nabaviti karte za utakmicu Vest Hem- Liverpul na Vembliju.

Da, 10-godišnjak, klinac iz Ohaja koji ide na Vembli. Vembli. Brzo sam shvatio da ovo nije niti malo slično utakmici Klivlend Braunsa u rodnom gradu.

Ovo nije samo igra – ovo je religija. Navijači koji su većinu jutra i prepodneva proveli u pabovima izlaze na ulicu na svom putu prema stadionu, marširaju zajedno kao armija. Ima klicanja, bodrenja, pevanja, i da, ima malo i tučnjave.

Imam 10 godina i stojim 90 minuta bez prestanka, pevam zajedno sa ostalih 80 hiljada ljudi.

Preplave vas emocije. To je inspirišuće. Čak je bilo i malo strašno. Ali, kad je sve bilo gotovo, imam 10 godina, i od tog trenutka, znam da jednog dana želim igrati na tom terenu. U Engleskoj Premijer Ligi. Za mene, stvarno nije bilo nijednog drugog sna. Tada još nije bilo profesionalne lige u SAD-u. Opcije su bile limitirane i za svaku budućnost u sportu, morao sam napraviti sve da uspem ‘preko bare’.

Kad smo se vratili s putovanja, hteo sam da igram fudbal koliko je god to bilo moguće. Takođe sam odlučio pratiti Liverpul što više, možete samo zamisliti koliko je to bilo teško u ranim 80-im na srednjem zapadu. Pretplatio sam se na Soccer Digest i odbrojavao sam dane do svakog novog izdanja časopisa. Postojali su i katalozi koji su prodavali fudbalsku opremu i kao svaki klinac, listao bi dresove koje sam hteo kupiti. Tad sam već počeo da branim i želio sam sam dugu trenereku i rukavice – onakve kakve nose golmani iz Evrope.

Jedva da je ikad bilo prenosa utakmica na televiziji – naravno da je nezamislivo bilo da Amerika ugosti turnir poput Kopa Amerike. Pa mi jedva da smo mogli gledati fudbal na TV-u. Da li sam tada pomišljao da ću biti stručni sukomentator na Fox Sportu za Kopa Ameriku? Nema šanse. Tada nije bilo dece koje su toliko volela fudbal kao ja. Morao sam se oslanjati na bilo šta kako bi bio u toku sa svetom fudbala. To je zavisilo o mom ocu i mom treneru. Otac je putovao zbog posla i donosio mi je novine i dresove. Jednom je bio dres Engleske, sledeći put možda Holandije ili Liverpula. Trener mi je bio Španac, pa sam ga molio za sve informacije u vezi La Lige. Kao Liverpulovac, ipak sam mnogo više voleo Reja Klemensa i Brusa Gobelara. Iz nekog razloga, Bajern je bio ekipa o kojoj se puno pričalo, zato bi sedeo pred TV-om i pokušao naučiti što više od Žan-Maria Pfafa i Tonija Šumahera. Brus i Žan-Mari su bili briljantni golmani, ali su im stilovi bili pomalo ekscentrični, odlučio sam se za Rejev pristup- skroman i konstantan.

Ali, koliko god teško bilo pratiti utakmice i dobiti vesti, s vremenom sam shvatio – negde kad sam počeo da branim za UCLA 1990 – da će igranje u Premijer Ligi biti skoro pa nemoguće. Kad promisliš, ali stvarno dobro promisliš, stvarno nema objašnjenja zašto su likovi poput mene ili Džoa-Maksa Mura ili Majka Lepera ili Klaudija Rejne imali karijere u Evropi kakve smo imali.

Ono čime se ponosimo, ono što smo imali je želja. Želja za ostvarenjem snova, bez obzira na sve. To, a i bili smo samo mladi i dovoljno ludi za napuštanje ‘zone komfora’ te ostaviti sve što imamo za sobom.

I to je bilo mnogo više od prilagodbe na različite vremenske zone. Odsedali bi u groznim mestima, igrali bi na groznim terenima. Na primer, video sam kako kolju ovcu pred vlastitim očima na fudbalskom terenu dok su mi navijači vikali da razmažem krv po čelu.

Bilo je to vreme mog života.

Nije postojao ni jedan drugi san. Nije bilo profesionalne lige u Americi i morao sam napraviti sve šta mogu da igram u Evropi.

Iako je postojao interes za mene iz Premijer Lige, nisam mogao dobiti radnu dozvolu za UK. Morao sam ići negde drugde u Evropi – barem dok ne skupim dovoljno nastupa za reprezentaciju. Pravilo je bilo da treba igrati 75% utakmica nacionalnog tima u periodu od zadnje 2 godine. Imao sam sreće jer je moj prvi klub bio Brondbi, danski klub iz Kopenhagena. Nemam puno toga reći o tome osim šta mislim da su Danci izrazito dobri ljudi.

Ali otkud da počnem s Istanbulom, tamo sam išao posle – igrati za Galatasaraj.

Kao prvo, igrao se sjajan fudbal. Bilo je brzo i napeto te sam postao bolji golman. Osvojili smo Kup Turske i kvalifikovali se za Ligu Šampiona. Van terena je bilo prosto neverovatno. Za dete iz Bej Vilidža iz Ohaja, odlazak u muslimansku zemlju bilo je nešto sasvim novo.

To me dovodi do priče o ovci.

Igrali smo tekmu neposredno posle kraja Ramazana i navijači su držali ovcu. Na listi stvari koje nikako ne očekuješ da vidiš na fudbalskom terenu, poprilično sam siguran da je ovca na vrhu. Nisam imao pojma šta će se desit. Bilo je puno vike, a onda su navijači prerezali grkljan ovci – ravno pred nama. Krv posvuda. Umakali su ruke u krvi i mazali je na čelo za dobru sreću – poručili su nam da i mi to napravimo.

Mnogi Amerikanci to ne bi smatrali normalnim, ali je bilo fantastčno učestvovati u tako nečemu. Imao sam saigrače koji su za vreme Ramazana postili dok ne padne mrak. Bili smo na treningu i kad se čuo znak za molitvu, otišli bi moliti se i samo se vratili na teren. Jednom kad naučiš kako stvari idu, nije velika stvar, možda bi bila u Americi. Ali, kad živiš u takvim mestima, uvidiš da su ti ljudi jako dobri. Bilo je odlično. Bilo je to upoznavanje drugih kultura – fenomenalna stvar za videti.

Ali nije bilo lako.

Na prste ruke mogao si nabrojati američke igrače koji igraju u Evropi, bili smo usamljeni. Nisam imao mobilni tada, pa nisam mogao biti u kontaktu sa familijom previše. Većinu vremena nisam ni mogao pričati sa kolegama iz tima jer nisam znao jezik. U Galatasaraju, nakon odlaska škotskog menadžera Grejema Sunesa, svaki razgovor u svlačionici bio je na turskom. Svaki trening bio je na turskom. Prema tome, imao sam dva izbora: naučiti turski ili ne razumeti ni reč šta drugi govore. Zato sam uzeo lekcije turskog 3 puta nedeljno.

Nakon toga, i nakon godinu igranja za Kolambus Kru, dobio sam poziv. Konačno sam dobio radnu dozvolu u UK, bio sam na putu za Liverpul, igraću na Enfildu! Bio sam igrač Liverpula. Službeno.

Iako sam sanjao o igranju u Premijer Ligi godinama, mnogo ljudi nas, iskreno govoreći, nije htelo videti tamo. Mediji, navijači, čak i neki igrači nisu hteli prihvatiti činjenicu da Amerikanci znaju igrati. Bili smo građani drugog reda. Doduše, siguran sam da je bilo bolje da golmani igraju za njih jer su bili udaljeniji od igre.

Morali smo se boriti i rukama i nogama za sve. Baš sve. Status, prepoznavanje, ugovore i prihvatanje od saigrača, navijača i novinara. Za sve smo se morali izboriti. Moglo se to osetiti prilikom ulaska u svlačionicu – ti si autsajder. Nisi automatski onaj lik koji je u svačijem krugu drugara. Dobio bi nižu ocenu za sopstvenu igru u novinama jer si Amerikanac. Ako američki igrač odigra malo bolje od engleskog, Englez bi i dalje igrao. Ako je Amerikanac bolji, onda će tek možda igrati.

Bukvalno, sve šta smo imali bili su rezultati. Svake nedelje, morao si biti bolji. Ne znam tačno kad, ali ljudi su se promenili. Mnogo puta bi momci igrali na treningu: Britanci protiv stranaca. U jednom času, za vreme mog igranja u Blekburnu, pripremio sam se za igranje u timu stranaca. Tada me jedan engleski igrač povukao za dres.

‘’Ma daj, Bred! Ti si u našem timu. Ionako si jedan od nas.’’

Zatim, kad sam dobio britanski pasoš, počelo se govoriti svašta. ‘’Hej, pa Bred bi mogao braniti za Englesku.’’ Ljudi bi zaboravili da ste Amerikanac, valjda.

Naše igre u Evropi pomogle su razvitku igre u SAD-u. Iskreno, nismo tada o tome razmišljali. Hteli smo samo da igramo na visokom nivou. Kad sam bio mlađi, čak i nije bilo profesionalne lige. U dresu reprezentacije trebalo je igrati što bolje jer tada su se svi skauti skupljali. Tek 1994. godine, nakon što je Amerika bila domaćin Svetskog Prvenstva, je Američki Fudbalski Savez odlučio osnovati MLS (Major League Soccer).

Svaki put kad bi se vratio kući video se napredak. Baš svaki put, osećaj je bio drukčiji. Igrali smo kvalifikacije za SP 1998. u Vošingtonu, protiv Jamajke. Ulaskom na teren, čovek bi pomislio da se igra u Kingstonu. Tada smo morali igrati u Kaliforniji, samo da ljudi dođu. I oni koji bi došli bili su meksiški Amerikanci koji su došli navijati za Meksiko.

Nakon SP-a 2002., kad smo ušli u četvrtfinale, dogodila se najveća promena. Prvi put smo imali osećaj kao da igramo u Americi. U Evropi, sve više igrača počelo je potpisivati ugovore. Bred Guzan i Majkl Bredli su mi se pridružili u Aston Vili, a Klint Dempsi i DeAndre Jedlin u Totenhemu, pre odlaska u penziju. Količina američkog talenta koji sada nastupa u inostranstvu je nešto nezamislivo u odnosu na vreme kad smo tek započinjali karijere.

Za mene, najveći pokazatelj napretka igre je svetsko priznavanje američkih igrača odnosno uloge koji oni imaju u timovima širom sveta. Nemamo samo MLS, imamo i razvojni program za našu reprezentaciju. Naravno, još treba poboljšati stvari – bolji treneri, bolje akademije. Danas čak mogu i otvoreni pričati o šansama U19 igrača o igranju negde u Evropi, u Južnoj Americi ili profesionalno u Americi. To više nisu snovi, nego realnost.

Biti domaćin velikog turnira poput Kopa Amerike takođe više nije san. Tu je SP, a nakon njega su dva podjednaka takmičenja – Europsko Prvenstvo i Kopa Amerika. Najbolji deo? Više ne moramo da se žalimo na navijače u Americi.

Naravno da i dalje ima ljudi – navijača, stručnjaka, koga god – koji misle da kad rezultat ili utakmica u MLS-u nije dobra, svet se raspada. Promena se ne događa preko noći. Stvari će se nastaviti razvijati. Znam to zbog utakmice Argentine i SAD-a.

Znam šta mislite. Kako može 4-0 poraz da bude dobra stvar za nas? Kao prvo, imamo američki tim s puno talenta, tim koji nije stao 90 minuta, nije se predao 90 minuta. Tim koji je igrao protiv najbolje rangirane ekipa na svetu. Tim koji se borio za polufinale Kopa Amerike. Znamo koliko dobar moraš da budeš da dobiješ Argentinu. I dalje je dalek put do uspeha. Ali kad uzmeš u obzir očekivanja navijača pre turnira, nismo bili nimalo loši.

Osim toga, nije poenta bila u rezultatu.

Važno je da danas imam 45 godina i idem na stadione u Filadelfiju i Hjuston gledati Lea Mesija, Luisa Suareza, Aleksisa Sančeza, Huana Kvadrada i Hamesa Rodrigeza kako se takmiče. I to ne u prijateljskim tekmama, nego za pravo, i to u Americi. Stvarno neverovatno.

Na tim stadionima ima puno dece koji vide Mesija kako zabija sjajan slobodan udarac u rašlje. Tad klinci pomisle: ‘’Hej, možda ću ja to moći jednog dana.’’ Na terenu su još mnogi američki igrači koji igraju u ligama širom sveta. I oni igraju protiv ljudi koji sada dolaze u SAD igrati fudbal na profesionalnoj razini.

To je to, to je fantastično. Nakon što tome dođe kraj, nadam se da će biti još koji 10-ogodišnji momak koji će da shvati što želi i može – a to je da igra fudbal!