Oasis – nekrunisani kraljevi britpop scene

Oduševljeni zvukom “Kamenih Ruža” i vođeni željom da postanu novi “Bitlsi”, nekolicina mladića iz Mančestera početkom 90-ih godina formira bend. Ništa neobično. Tih godina, ne samo u Mančesteru, nego i u celoj Engleskoj, svi su imali bend i svi su sanjali iste snove. Groznica britpopa tresla je sve. Ali zašto su baš oni “iskočili”? Neki kažu da odgovor leži u autorskoj genijalnosti Noela, neki kažu da je za to zaslužan Liam, poslednji veliki engleski frontmen, a ima i onih koji tvrde da je ritam sekcija kriva za sve (smeh).

Ovo je priča o njima, nekrunisanim kraljevima britpop scene i junacima poslednje velike priče engleskog rock and roll-a.

Priča o “Oasis”-u počinje bez braće Galager.  Basista Pol Makgvigan, zajedno sa Pol Artursom (gitara), Tonijem Makarolom (bubnjevi) i Kris Hatonom (vokal) osniva bend “The Rain”. Nezadovoljan Krisovim pevanjem, Makgvigan u grupu zove svog prijatelja Liama Galagera, koji je i kumovao novom imenu benda “Oasis”. Nakon što ih je čuo na jednom nastupu, tadašnji roudi menadžer benda “Inspiral Carpets”, a stariji brat Liama, Noel Galager, pristupa bendu. Nakon serije singlova, u leto 1994. godine izdaju svoj album prvenac nazvan “Definitely Maybe”. Kada je objavljen postao je najbrže prodavani debitantski album u Velikoj Britaniji (u prvoj nedelji prodato je 86 000 primeraka). Rekord su 2006. godine oborili momci iz benda “Arctic Monkeys” sa svojim albumom prvencom, a potom su veće prodaje svojim prvencima zabeležile i Liona Luis i Suzan Bojl. Prožet jezgrovitim tekstovima, obogaćen prljavim gitarskim rifovima i začinjen specifičnim Liamovim pevanjem, ovaj album bio je pravi odgovor na depresivni grunge koji je carovao sa “druge strane bare”. Najveću pažnju privkle su pesme “Rock ‘n’ Roll Star”, “Live Forever”, “Cigarettes & Alcohol”, “Supersonic” i “Slide Away”. Omot albuma je prepun zanimljivih detalja, a dva najviše privlače pažnju. Prvi je fotografija legendarnog igrača Mančester Junajteda Džordža Besta. Otkud ona ovde kad svi u bendu navijaju za “Građane”? Pa, ne baš svi. “Crna ovca” je gitarista Pol Arturs, veliki navijač “Crvenih đavola”. Naravno, ostali članovi nisu ostali dužni Polu, pa se na omotu našla i fotografija Rodnija Marša, jednog od najvećih igrača u istoriji Mančester Sitija.

Samo godinu dana kasnije izbacuju svoj drugi album naslovljen sa“(What’s the Story) Morning Glory?”. Remek-delo je reč koja najbolje opisuje ovaj uradak “Oasis”-a. Uostalom, kako drugačije i opisati album koji sadrži pesme kao što su „Hello“, “Don’t Look Back In Anger”, “Some Might Say”, “Champagne Supernova”, ili onu bezvremensku akustičnu rok baladu “Wonderwall” . Album je prodat u oko 22 miliona primeraka širom sveta, platinast je u mnogim zemljama (samo 14  puta u Velikoj Britaniji), bio je najprodavaniji album u Britaniji dve godine za redom (1995. i 1996. godine), a mnogi ugledni portali i časopisi ga svrstavaju u sam vrh liste najboljih albuma svih vremena.

1997. godine objavljen je album “Be Here Now” koji nije dočekan hvalospevima kritičara kao prethodna dva, ali je fino prošao kod publike, pre svega zahvaljujući pesmama “Stand By Me” i “Don’t Go Away”. Usledilo je zatim objavljivanje kompilacije b-strane singlova “The Masterplan” i odlazak Pola Artursa iz benda. Od tada kola kreću na dole. Album “Standing On The Shoulder Of Giants” (2000.) nije vredan ni pomena. Ništa bolji nisu ni albumi “Heathen Chemistry” (2002.), “Don’t Believe The Truth” (2005.) i “Dig Out Your Soul” (2008.). Na prstima jedne ruke mogu se nabrojati pesme s ovih albuma koje podsećaju na stari, dobri “Oasis”. Oasis se polako gasio, a konačni krah dogodio se 2009. godine u Parizu pri kraju svetske turneje, kada se bend konačno i raspao.

Naš današnji hit dana je pesma „Slide Away“ sa albuma „Definitely Maybe“. Da li ste znali da je to prva njihova pesma na kojoj se čuje gitara  Džoni Mara („The Smiths“) koju je ovaj poklonio Noelu, nakon što ju je kupio od Pit Taunsenda, legendarnog gitariste grupe „The Who“ ? To je sve samo ne obična gitara, tako je bar tvrdio Noel, ističući da se pesma „Slide Away“ sama napisala kada je opalio prvi akord.

“Oasis” spada u one bendove koje ili obožavaš ili beskrajno mrziš. Neki u njima vide Bogove, na sva usta hvale njihove emotivne himne popraćene iskonskim rokerskim štihom, a drugima pak smeta njivova nadobudnost, jeftini tekstovi i pozajmljeni rifovi na bregovićevski način. Da nije tako, “Oasis” verovatno nikada ne bi ni postao najveći engleski bend u poslednjih 20 godina.

 

tekst: Stefan Dragosavac