Evropsko prvenstvo ili kako smo proveli vreme između dve ligaške sezone

Svi više volimo klupski fudbal. Ne moramo da se lažemo, postoji milion opravdanja za to. Posebno kod nas u Srbiji, nema nas na velikim takmičenjima pa euforija ne dostiže maksimum. Reprezentativni fudbal nam služi za popunjavanje termina. Ovog leta nije iskoristio priliku da se nametne.

Evropsko prvenstvo je bilo loše. Mnogi kažu i najgore ikada, ali ja neću, jer nisam gledao mnoga prethodna. Previše timova, previše timova u drugoj fazi i nekoliko očajnih trenera na ključnim selektorskim pozicijama.

Prvi put smo gledali format sa 24 tima, sistem u kom je trećeplasirani Portugal sa tri remija prošao dalje i gde je ispao samo onaj ko je baš želeo da ispadne. Čelnici UEFA su prezadovoljni, ali ja mislim da oni nisu gledali prvenstvo. Para je bilo više nego ikad, kvaliteta nije bilo uopšte. Na prste jedne ruke bih mogao da nabrojim utakmice grupne faze koje su bile zanimljive za gledanje. Hrvatska pobeda nad Španijom, italijansko objašnjavanje Belgijancima da fudbal ne igraju imena, duel Švedske i Irske gde su ovi drugi prikazali odličnu partiju i remi trećeg kola grupne faze u kom su se sastali Portugal i Balaš Džudžak. Možda je bila još neka, nemojte mi uzeti za zlo ako sam zaboravio.

Francuzi su se mučili i rotirali, Nemci su najbolji meč odigrali u poslednjem kolu grupne faze, Španci su pokazali na kojim pozicijama su tanki, Englezi su bili Englezi… Plasman u grupama nam je doneo zanimljiv raspored za nokaut fazu. Žreb možemo da podelimo na dva dela, gronju (A) polovinu i donju (B) polovinu. Na papiru, činilo se da je donja polovina mnogo jača.

U tom delu su dva velika tima vrlo brzo morala kući. Španiji je pokazano da vreme teče i da nešto mora da se menja a borbeni Island je i protiv Hodžsonove ekipe nastavio svoju simpatičnu priču. Gornja polovina je bila neizvesnija, Velšani i Portugalci su prošli minimalnim rezultatom a Poljaci su tek na penale izbacili Švajcarsku, čiji je nastup na turniru obeležio Šaćirijev gol sa tog meča.

Stvari su se razvijale dobro, posebno ako ste simpatisali ekipu Nemačke ili Francuske. Sve oči su bile uprte u njihov polufinalni duel u kom je Nemačka imala posed lopte koji nije materijalizovala a Francuska raspoloženog Grizmana, upravo ono što će im zafaliti u finalu. Dok su se favoriti borili međusobno na drugoj strani je Portugal ostvarivao snove Kristijana Ronalda i rušio snove nikada boljih Velšana.

Portugal je zaslužio titulu. Sada o razlozima za ovu tvrdnju. Kada u jednoj reprezentaciji imate nedodirljivog Kristijana koji praktično sam određuje ulogu saigračima, Nanija čija je karijera pre nekoliko godina doživela zenit i Kvarežmu koji fudbal nikada nije shvatao ozbiljno, morate da učinite nešto spektakularno. Jedini meč u kom su Portugalci ”igrali za raju i zanemarili taktiku” je bio goleada koju je Fernando Santoš veoma ozbiljno shvatio. Reprezentacija Portugala je jedan od najboljih sklopova trener-igrački kvalitet na ovom prvenstvu. Naciju koja fudbal gleda kao igru i zabavu je Santoš naučio da igra odbranu, što je fenomenalno prezentovao u sistemu 4-1-3-2, gde su sva četiri vezna igrača mogla da kreiraju defanzivni blok. Tri vezane titule Španije, pa i ona brazilska za Nemce nisu imale ovakav uticaj trenera. Santoš je prikazao kako fudbal ne mora da bude lep za oko da bi bilo uživanje gledati ga i na tome mu svaka čast. Mene je uspeo prijatno da iznenadi.

Njemu su društvo pravili Antonio Konte i Martin O’Nil (Republika Irska), ljudi za koje smo znali da svoj posao obavljaju dobro i koji su prikazali kako iz limitiranih sastava mogu da izvuku odlične rezultate. Pošto smo Kontea dočekali ostaje nam da se nadamo da ćemo i O’Nila ponovo gledati u Premijer ligi.

Njihova suprotnost su bili Dešam, Vilmots, Del Boske,…Dok španskom selektoru zameram zbog igrača koje (ni)je vodio, njegove ostale kolege su ovde zbog načina na koji su njihovi timovi igrali. Belgija je jedno od najvećih razočarenja turnira jer toliko talentovana ekipa nije pokazala ni polovinu svojih mogućnosti. Francuzi su se šlepali, prolazili na razne načine, imali pomoć sudija i nisu uspeli da osvoje titulu. Krivac za to je Dešam.

Ovo je jedno od retkih takmičenja na čijem kraju sam bio saglasan sa stručnim izborom, nemam krupnih zamerki na tim izabran za najbolji na turniru. Stekao sam utisak da konačno u ovakvoj anketi, a one su me često nervirale, nije bilo nikoga samo zbog njegovog imena. Odličan posao komisije!

Za kraj, izdvojiću tri prijatna i tri neprijatna iznenađenja, uz kratka objašnjenja zašto su na listi.

Pozitivno:

1) Portugal – Postali su šampioni kada im niko nije davao šanse. Možete da se hvatate za rečenicu Draga Džajića ”Nije bilo lepo za oko, nije to fudbal”. Možete i da pitate Džaju kako se osvajaju trofeji u Bariju, čvrstinom ili lepotom. Ja sam u ovom slučaju pristalica izreke da cilj opravdava sredstvo pa ne bih da umanjujem uspeh Santoša, Ronalda i tima koji im je pomogao na tom putu.

2) Džošua Kimih i Renato Sančez – Svaki navijač Bajerna je očekivao da EP u Francuskoj bude mesto na kom će eksplodirati Koman. Umesto toga su dobili Kimiha, veoma kvalitetnog univerzalca čije ofanzivne sposobnosti prevazilaze Lama. Sančezu još uvek određujemo godište, ali ako stvarno ima tek 18, mi ćemo 15 godina uživati. Momak je pokazao zavidnu snagu, nije se plašio ničega i čak je i pokušavao da povuče svoj tim kada nije išlo

3) Navijači Severne Irske – Mnogi su u Francusku išli da se tuku, Irci su išli da pevaju. Pevali su stalno, uglavnom Vilu Grigu. Bili su najbolja navijačka grupa i njihovi snimci su preplavili internet. Rezultati su pratili njihovu podršku, prošli su grupu i ovim turnirom su sigurno zadovoljni.

Negativno:

1) Prvenstvo sa 24 tima – Mnogo je. Razumem i TV prava i ulaznice, ali je mnogo! Početni deo turnira je bio dosadan, sve je predugo trajalo i nikada nismo stigli do vrhunca. Nešto kao loš seks samo još gore jer ćemo četiri godine čekati na sledeći.

2) Pol Pogba – Ovim stavljam sebe na crnu listu navijača Mančester Junajteda. Moje je mišljenje da taj momak ne vredi 120 miliona. Počeo je EP kao ”desetka”, završio ga kao centralni vezni i nije uspeo da me ubedi. Šta sve možete da kupite za 120 miliona? Kantea, Kabaja, Matuidija i Pajea zajedno, verovatno.

3) Selektor Severne Irske – Čovek je mesto na listi zaslužio zbog svega navedenog u prethodnom nabrajanju pod tačkom 3. Irci su pevali, Vil Grig se zagrevao ali nije dobio ni minut da debituje na velikom turniru.

Bilo je teško izdržati prethodnih mesec dana. Uspeli smo zajedno, najteži period godine je iza nas i sada ćemo uživati u fudbalu. Onom pravom fudbalu, u kom možemo da izaberemo tim za koji navijamo.

 

tekst: Dušan Ninković