Englezi na EP: stav navijača

Ukoliko vas je izlaz engleske reprezentacije sa EP-a začudio, najverovatnije ne pratite fudbal dovoljno dugo.

Englezi sad se može reći već decenijama tavore na završnicama velikih takmičenja i to je sada već daleko od neke slučajnosti.

Ipak ovaj izlaz je nekako možda najčudniji, Alen Širer je već požurio da tvrdi da je utakmica protiv Islanda “najgori meč u istoriji reprezentacije” itd – zato je zgodno da sa izlaskom iz ovogodišnjeg prvenstva damo neki površni presek stanja u engleskom fudbalu, a kroz to i nekih generalnih trendova u savremenom fudbalu.

alan-širer

‘Match of the Day’ ekipa

Postoji nekoliko faktora svakog neuspeha, tako i ovaj najsvežiji engleski možemo da analiziramo na taj način.

  1.  sumanut i bezosećajan pritisak (tradicionalan već) engleskih medija na fudbalsku reprezentaciju
  2.  fudbalska kultura engleskih superstarova koja je već od 90-ih orijentisana na playboy životni stil koji nema preteran ili ikakav osećaj odgovornosti prema reprezentativnim takmičenjima
  3.  kultura sumanute favorizacije igrača sa imenima ili tipovanih ‘zvezdica’ koje imaju garantovano mesto bez obzira na formu
  4.  odsustvo ikakve moderne engleske vizije kako fudbal treba da se igra i potpuno zanemarivanje pitanja ‘timskog duha’ ekipe
  5. samim tim, odsustvo iole kompetentnog trenera sa engleskim državljanstvom

Naravno, sve ovo kad pročitamo može automatski da se uporedi sa domaćom fudbalskom situacijom koja nam je i više nego poznata. Istini za volju, engleski fudbalski savez je kao domaći fudbalski savez puta 10, shodno rasponu u novcu i moći.

Krenimo onda redom.

Biti sportski, fudbalski radnik u Engleskoj nije nimalo lako, posebno ne od prodora velikog novca negde tamo početkom ’90-ih koji od dobrog dela fudbalera Premijer lige pravi multimilionere koji od jednog ugovora mogu da reše u velikoj meri životno pitanje. Ovaj fenomen je bio dobro istraživan od sportske štampe na Ostrvu i njima se ne treba preterano sada baviti. Ja se sećam, konkretno, primera mojih prvih dodira sa engleskom ligom tamo sredinom devedesetih gde je tada mladi Aca Stojanović, radeći na BK TV, tadašnjeg fudbalera Džejmija Rednapa predstavio kao Džejmija ‘Ženskih Srca Lomilica’ Rednapa. Uopšte, ko se seća cele te sumanuto nadarene generacije Liverpula (Fauler, Rednap, Mekmanaman, Kolimor..), seća se da su im trofeji izmicali upravo jer Roj Evans nije mogao da obuzda tu ergelu mladih, dobro plaćenih pastuva koji su ubrzano postajali finansijske i medijske zvezde, dobivši nepopularan nadimak  ‘Spice Boys’. Fenomen Dejvida Bekama je tom mentalitetu dao samo globalnu notu.

spajs-bojs

‘Spice boys’

Već krajem devedesetih, engleski fudbaleri bili su medijske zvezde prvog reda, u rangu sa muzičarima i političarima i jednom kada se dođe do te tačke, jako je teško vraćati kolut procesa nazad i uvoditi disciplinu i konstantnost ponašanja. O ovome čak upotrebljivo svedoči nedavno pojavljivanje nepopularnog fudbalera Kežmana u nepopularnoj emisiji novinara Marića koji je o svom iskustvu u Engleskoj pričao prilično artikulisano i zanimljivo, a ako idemo malo dalje čak i besede Đanija Ćurčića iz birmingemskih dana mogu da budu prilično korisne.

U vrlo teškoj atmosferi, mediji se prema tim ljudima odnose prilično surovo, od dizanja u zvezde bez posebnih osnova do jurenja delova iz privatnog života npr. ko je koga prevario sa kim, ko ima koliko ljubavnica, najskuplja kola, ko koga sluša u timu itd. Veliki deo tajne uspeha Aleksa Fergusona je gvozdena disciplina svlačionice kojom je on zatirao u korenu bilo kakvu naznaku ovih pojava, skoro tiranskim odnosom prema igračima.

U toj atmosferi, u engleskim medijima postoji čudna mešavina engleske nadmenosti (“mi smo izmislili fudbal, normalno da je svet naš”) koja sa jedne strane stvara atmosferu “lako ćemo” i u isto vreme atmosfere potpune kataklizme ukoliko se ne uzme neka medalja, po mogućstvu da bude zlatna jer ponosna engleska nacija nije ništa drugo zaslužila. Prirodno, u okruženjima gde preovladava takav odnos prema nekom cilju, emocije mogu da budu sve, samo ne ohrabrujuće i motivišuće.

Atmosfera u kojoj prvo preplatiš i nahvališ igrača, onda ga okuražiš pohvalama baziranim ni na kakvim rezultatima (najčešće), a onda ga pokosiš kada oscilira u nastupima je u zadnjih 25 godina spalila mnoge engleske talente, od Stiva Mekmanamana do najsvežijih primera ljudi kao što su, recimo, Sterling i Okslejd-Čembrlen, a između ih je još makar 15-ak.

teo-volkot

Sećate li se ‘slučaja Volkot’ na SP 2006.?

Naravno, svi smo primetili sumanute, prepumpane cene domaćih, engleskih igrača u Premijer ligi. Skoro je stvar prestiža koliko će ko dati za “novo englesko čudo”, tako da primeri raznih Kerola i Sterlinga ne treba da čude, taj trend će se samo nastaviti. Takođe, nije neki Henderson kriv što je proglašen za naslednika Džerarda, pa nije on sam sebe proglasio, kao što neće ni sam sebe pokositi jednog dana kada, najverovatnije, ne bude bio dovoljan za taj kalup koji mu je unapred spremljen.

Engleska medijska mašinerija neumitno melje tu naciju, to se prilično dobro vidi u svetu fudbalskog novinarstva i u pokrivanju detalja privatnog života tih zvezda i zvezdica. Logično, ako sve ovo imamo u vidu, nije nikakva tajna da engleski nacionalni tim reprezentativna okupljanja više gleda kao ekskurzije poludelih dečaka nego na ozbiljne kampanje.Takođe, nije teško ni razumeti odsustvo timske hemije među ljudima koji se između sebe hvale prevarenim ženama, satovima, kolima itd. Kultura varanja žena i verenica u modernoj istoriji engleskih fudbalskih zvezda je fenomen bez presedana. Tu je, svakako, paradigmatičan primer Džona Terija i celog njegovog poimanja života maltene. Dešan je zbog skandala između Benzeme i Valbuene odstranio iz tima obojicu, bez ulaska u to ko je kako kriv. Džon Teri je zadržao kapitensku traku u klubu a Fabio Kapelo je praktično otišao sa mesta selektora jer ga je odstranio iz tima u vezi incidenta sa Antonom Ferdinandom, Terijevo ime postalo veće od bilo čega i van kritike, da bi mu se kasnije vratila i kapitenska traka. Primera manjeg radi, da li možete da zamislite Antonija Kontea kako u tim dovodi, recimo Balotelija u korist Gracijana Pelea? No, upravo u takvim situacijama, jedan Teo Volkot može da zarađuje 200.000 eura nedeljno (140.000 sa porezom) i da bude automatski pozvan na EP, a jedan Deni Drinkvoter može u životnoj sezoni i da ne ode na to EP.

deni-drinkvoter

Oko njega se podigla najveća prašina

Tu logično dolazimo do pitanja favorizacije medijskih zvezda i ‘talenata’.

Engleski fudbalski savez već odavno nije u stanju da selekcije za takmičenja vrši strogo u svom stručnom štabu, po principu ‘ni po babu, ni po stričevima’. Princip zasluge i pozitivnog primera tu odavno više ne igra skoro nikakvu igru i sastavi se skoro par meseci unapred prave po medijsko-menadžerskim lobijima za pritisak, po zvučnosti imena. Činjenica da Drinkvoter i Nobl nisu pozvani da je Kejhil igrao pre Stounsa, činjenica da je Runi zauzimao mesto nekom u sredini samo da bi igrao, pozivanje Vilšira (??), činjenica da Hart ima automatizovano prvo mesto na golu su činjenice predobro poznate i iz domaćih fudbalskih dešavanja, gde u svoje vreme mesta u reprezentaciji nije bilo ni za Ramba Petkovića ili Milinka Pantića. Ili kad je neki Siniša Mihajlović odbio 2000-e naredbu Boškova da igra levog beka i odlučio da bude nekakav ‘libero’ na početku XXI veka protiv Klajverta, zaista tih primera je bezbroj.

Engleski fudbalski sistem je potpuno van kompasa kad je u pitanju ovaj gornji ešalon 6 ili 7 bogatih klubova plus menadžersko-medijska mašina koja stoji iznad ešalona i diktira dobar deo procesa. Rupu u tom sistemu, oštećenom dodatno odlaskom Aleksa Fergusona, iskoristio je Lester i, eto šoka, pokazao da se fudbal, makar još uvek, ne igra u novinama i u ugovorima o kupoprodaji igrača i prava.

U tom pritisku da se svakoj zvezdi (i njenom klubu iza nje) udovolji, Runi je bio nekakav veznjak bez svrhe i namene (iako je čovek zreo ne za jednu, već za dve klupe), Kejn je bio Frančesko Toti, Staridž je glumio desnog polušpica, Lalana levog itd, a sredina je pala na Dajera i Alija, pa šta oni urade – urade. Naravno, to ne može da bude išta drugo do katastrofa, a posebno ne postavljanje Roja Hodžsona na mesto ‘šefa struke’.

Pritom, kao ljubitelj engleskog fudbala, ne pada mi na pamet da tvrdim da je engleska reprezentacija značajno slabija od svojih konkurenata za medalje. Ovi igrači su sposobni da pariraju Nemačkoj, Italiji, Španiji, ali njihov fudbalski savez nije. Nisam spreman da tvrdim da Kejn, Ali, Dajer, Staridž, Lalana (recimo) ne znaju fudbal, to je sumanuto. Ali sam spreman da tvrdim da ako dođeš na takmičenje bez spremne formacije, bez ideje o startnih 11, sa sklepanim timom gde su barem 2 mesta unapred zauzeta (?!) bez obzira na to kako nosioci tih mesta igraju – da, osrednja organizovana ekipa kao Island će te ispržiti. Niko ne može da definiše šta je taktički hteo Hodžson sem da je nekako stavio neka 4 čoveka pozadi, a sve od odbrambene linije napred ko se kako snađe.

roj-hodžson

“Sistem vam ništa neće osvojiti, fudbaleri su ti koji dobijaju utakmice”, Roj Hodžson 2016.

I upravo tu je problem koji se tiče i većine pogrešnih pogleda na fudbalsku igru, a i na kolektivne sportove uopšte.

Rezultate ne postižu individue, već timovi, ne pojedinci već organizacija. Tu nimalo ne treba da čudi špansko trajno oslanjanje na Barselonu i delimično Real, nemačko na Bajern i malkice na Borusiju, italijansko na Juventus. Možda je Hodžson to planirao sa svojim ‘totenhemskim’ jezgrom, ali to jezgro nije dovoljno razvijeno da bi se na njega oslonilo nakon 10 meseci.

Napraviti dobru turnirsku ekipu koja treba da izdominira u 6, 7, 8 utakmica je, naravno, pakleno težak posao i svaki pravi selektor će se truditi da nađe (ako je ikako moguće) nekakav mali podsistem koji će biti oslonac u ograničenom periodu. Priče koje možemo da čujemo od posetioca na stranici u maniru “ma šta ovaj, trebao je onaj”, “ovaj je bolji od onog”, “kako oni misle išta ako im ogra ovaj”, zaista padaju u vodu pred samo 2 najskorija fudbalska uspeha, Lestera u Premijer ligi i Čilea na Kopa Americi. U tom slučaju neki Vels i neki Island nisu trebali na prvom mestu ni da dođu na EP, ostavljajući Srbiju, Dansku i Holandiju iza sebe. No, na sreću, ne igraju pojedinci na papiru, već igra sistem koji osmisli trener, svaki tim je samo realizacija taktičke ideje i motivacionog učinka čoveka koji iza njega stoji. Koga će ikad motivisati Roj Hodžson, na primer?

Ni u jednoj fudbalskoj zemlji na svetu ljudi kao Hari Rednap, Roj Hodžson, Brendan Rodžers ili Stiv Meklaren ne bi mogli da budu smatrani ‘gornjom klasom’ trenera, ali eto, sticajem raznih okolnosti, mogu u kolevci fudbala. Za nas koji pratimo fudbal na Ostrvu bitno je da taj i takav tip ljudi i trenera što brže odlaze sa scene, tako da upliv stranih trenera u ambicioznije klubove ne treba nimalo da čudi. Edi Houvu želimo svi, nadam se, od srca sve najbolje i da u toj mašineriji ne potone kao Geri Monk, Martin ONil, pa čak delimično i Dejvid Mojes, iako znam da se mnogi neće složiti sa tim.

Kad sve ovo imamo u vidu, čini se da će Englezi sasvim dugo pamtiti i prizivati Venejblsov ‘uspeh’ iz 1996-e.

 

Hteo bih da se zahvalim adminima stranice “Engleski fudbal” ukoliko se ovaj tekst objavi i na do sada učinjenom trudu 🙂

 

D.D. (31), simpatizer Liverpula iz Beograda

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on RedditShare on TumblrEmail this to someone

2 komentara

Leave a Reply