Engleski fudbal u Opsajdu (3.epizoda)

opsajd

Kad mi neko kaže 1995, kao majku da mi je opsovao. Godina Bljeska, Oluje, propasti, bede, strepnje… Danas je se sećam po naknadnoj pameti i svemu onome što učitavam u sve te proklete dane, a kad se zaista zapitam čega se, kao tada osmogodišjnak, lepoga od te godine sećam, ostaje mi opet samo sport, i to ovim redom: titula košarkaša u Atini, Petica na HTV, Premijer liga i NBA na BK i učenje slova, više iz stripova, Tempa i Super Sporta, nego iz bukvara i čitanke.

Završio sam prvi razred osnovne škole sa odličnim uspehom i religiozno sam pratio sva dešavanja u sportu. Znao sam napamet timove Zvezde, Partizana, Vojvodine, znao fudbalere Bečeja, pratio i hrvatsku ligu na HTV, a pamtim i da je pred samu Novu godinu na SRT bio prenosi ili reportaža sa finala Kupa Republike Srpske, gde se sećam prepunog stadiona u Banjaluci i samo pojedinih segmenata tekme Borca i Rudara.

Ovo se ubilo za diverziju, paranoisao je ćale gledajući na TV-u gomilu sveta na tribinama.

Naravno, odmah sam pitao: Šta je diverzija?, jer sam od stranih reči vladao samo fudbalskom terminologijom, od standradnih naziva za sve pozicije na terenu i opsajda, pa do finfera za peterac i uzvika durihtuj za daj oštar pas u desno, te sam mislio da je i to naziv neke akcije za koju matori uočava da može da se odigra.

Diverzija je zlo, može neko da pobije sav ovaj narod, rekao je ćale, a ja sam se zgorzio.

Što neko nekog da ubije na utakmici?, opet sam pitao, a ćale je dao svoj standardni zaključak o homobalkanikusima svih vrsta: Zato što smo govna jedna obična.

Pa šta su svi došli, ako može neko da ih ubije?, pitao sam, u potpunosti ne shvatajući šta se dešava, a Veso je dao odgovor zbog kog se i danas sećam cele ove scene: Pa željan narod fudbala!

To mi je tada bilo toliko snažna rečenica, da sam ostao zbunjen i zaćutao, što je za osmogodišnjeg mene bio stvarno formativni trenutak: inače su mi lepili usta onim širokim smeđim selotejpom dok traje Dnevnik, jer sam non-stop nešto  zapitkivao i davao svoja balava viđenja situacija na frontovima i stavova međunarodne zajednice o svemu, dok baba Anđelka ne kaže: Drž’te ga, pa me oblepe sa dva kruga trake oko usta, da čuju da li da se pakujemo na traktor i bežimo u Srbiju, ili dolaze Rusi da nas spasavaju. Tada sam valjda shvatio koliko je fudbal nasušna potreba svih normalnih ljudi i koliko je bitno da se lopta kotrlja, postižu golovi, slave pobede, dogovaraju remiji i boluje zbog poraza.

Ćirilicu sam naučio u školi, uz Politikin Zabavnik i iz Tempa koji se prebacio na to pismo, a latinicu me osnove naučio ćale, a onda je preuzela na novosadskoj Futoškoj pijaci kupovana, već pročitana i  najčešće poluraspala Zlatna Serija, Lunov Magnus Strip i, najviše od svih, tada novi, a meni zauvek najbolji sportski časopis svih vremena, beogradski Super Sport.

Dok je Tempo srljao u bulevarsku štampu u kojoj 50% tekstova nije imalo veze sa mojim dečačkim mozgom u razvoju i predstvaljalo je moje domaće sportske idole kao obične ljude devedesetih, gde se pisalo šta piju, jedu, koja kola voze, gde izlaze i koju muziku slušaju, te kakve devojke vole – a šta to mene od mojih osam godina briga, jel te – Super Sport je objavljivao prevode iz engleske štampe, gde sam mogao da pročitam i napamet naučim romansirane biografije Gaze, Faulera, Gigsa, da čitam aktuelnosti i zanimljivosti, da naučim nešto i time se pred ocem pohvalim. Super Sport je predstavljao najveće fudbalske klubove sveta, pisao o istoriji NBA lige, davao istorijate i detaljne preglede svih bitnih evropskih fudbalskih liga i imao Serijal fudbalskih velemajstora, u kome je Miloš Topalović abecedno predstavlajo u svakom broju najbolje fudbalere sveta iz prošlosti i u datom trenutku, uz kompletan statističku učinak svih njih od početka karijere, te kratke kometare i fleš-zanimljivosti. Tempo se u našoj kući kupovao jer se oduvek kupuje, a Super Sport sam ja lično od svog džeparca kupovao i čitao sa zanimanjem kakvo više nikada ni jedno pisano štivo u meni neće pobuditi.

Te 1995, desila se i TV revolucija, jer su dva novinara učinila genijalne stvari:  Aca Stojanović, koji tada nije još uvek bio Aca Informacija, nego Aca Englez, prenosio je na novoosnovanoj beogradskoj televiziji Braća Karić Premijer ligu i bio narator sažetaka mečeva i najave za iste, a još važniju stvar napravio je Božo Sušec  442 kilometra dalje odatle,  u Zagrebu, gde je osmislio i realizovao prvi serijal Petice.

Petica je trajala do sredine dvehiljaditih i svakog ponedeljka u 20:50 prikovala bi mene i ćaleta, kasnije i mog mlađeg brata, uz televizor. Sat, sat i po, nekada sa gostima koji iznose svoja zapažanja (seru  i lupetaju, kako je to objasnio moj otac), nekada uz Šesti element, Hrvate u Evropi i dodatke iz drugih evropskih liga, donosila je iz studija na Prisavlju evropski fudbal u naše domove.

Pet najačih liga: Premijer, Bundesliga, Kalčo, Primera i Division 1, u našoj kući, servirani na gotovs, u vreme pre interneta, dok nismo imali ni teletekst na televizoru – a i danas moj matori na teletekstu gleda vesti, tabele, rezlultate i parove narednog kola, i uvek kad ga vidim kako kuca te po tri brojke na daljinskom, skontam da može internet da mu popuši, jer on ima teletekst i jebe mu se tačno.

Ne znamo unapred rezultate, gledamo sažetke, čekamo da vidimo ko je šta uradio od naših, navijamo u svakoj ligi za po jedan klub, da li za neko iznenađenje poput tada Blekburna, ili za Milan jer je tamo Dejo, Valensiju zbog Mijata, Sampdoriju zbog Mihe i tada i Juge… Svetlo u sobi  obavezno ugašeno, sva pažnja na ekran, ženama pristup u dnevnu zabranjen:  babe, tetka, maćeha sede u kujni i čekaju da nama završi emisija i da se ide na spavanje.

Da mogu danas  nečemu u životu da posvetim sat i po pažnje kao Petici tih godina, ja bih bio taj što je izmislio bitkoin ili bih skontao hladnu fuziju, i ne bih radio u Novom Sadu, nego bi me odavno odvela NASA ili CERN da proučavaju moj fantastični mozak.

Sutradan, u školi, Petica među dečacima glavna tema, i svi sve popamtili, ali kako oni to hoće, pa se svađamo da li je gol za Mančester dao Kančelskis i kako se uopšte njegovo ime izgovara, i da li sudije guraju u Italiji stalno Juventus ili Milan (a jesu i uvek će, i to oba tima).

alvaro-rekoba

Bogotac

Istovremeno, BK je otkupila prava na prenos NBA Lige i elitnog engleskog  fudbala, i svoj isprva eksperimentalni, a kasnije limitirani signal uvela u sva domaćinstva kojima je stalo da gledaju pravi fudbal i basket, a ne TV Ligu šampiona iz vremena sankcija i prenos derbija kola Bečej – Hajduk Rodić MB uz komentar Milojka Pantića ili Zvonka Mihajlovskog na RTSu.

Ja sam na BK gledao Kremenka i sport i zbog toga mi je to bila omiljena televizija. Još omiljenijom činilo ju je to što sam je gledao samo svakog drugog vikenda, kada bih dolazio kod keve u Novi Sad, pošto na riblju kost, a bogami ni na bubanj od veš mašine, u Dalju nismo mogli da uhvatimo tada signal Braće Karić.

Kao sad da gledam: sedim u kevinom iznajmljenom stanu u Pariske komune, jedem ’leba paštete, pijem jogurt iz staklene šače za Bečejsko pivo i gledam Liverpulove buduće Spajs Bosje u nikad lepšim crvenim adidas dresovima sa Carlsberg reklamom, Fergijev Mančester Junajted koji pokušava da odbrani duplu krunu u Umbro opremi i sa natpisom Sharp na grudima, ali i sjajni Njukasl Kevina Kigena, za koji u bolesno lepoj asics opremi sa plavom zvezdom posred grudi i reklamom za lokalno pivo igra grbavi Piter Birdsli. Arsenal tad nosi najk, na grudima im piše JVC, a na terenu je i Pol Merson, zavisnik od pića, droge i kocke; Everton ima ludog Dankana Fergusona, a Sautempton Mata Le Tisijea i Grobelara na golu. U Totenhemu rešeta Jirgen Klinsman, a vozi staru folksvagen bubu – video sam to u Super sportu; Notingem ima Stena Kolimora, a Blekburn vodi Keni Dalgliš, dok golove kao na traci daju Širer i Saton.

Najviše sam voleo da pogledam tekmu za vikend, pa da se pravim pred ćaletom da ja nešto predviđam kad se u pregledu u Petici u ponedeljak prikaže taj snimak, a ja skontam situaciju nakon koje pada gol. Znam da me je matori provalio, jer sam se žalio milion puta da mi jedini u mom razredu ne ’vatamo BK i da ne mogu zato da gledam Engleze i NBA, i umeo sam i da se ispalim jer bih zaboravio kojim su redosledom golovi padali, ali sam obožavao samu činjenicu da ja baratam sa više informacija o bilo kom segmentu fudbala od moga oca.

Saće tata past go, gledaj!, viknuo bih ja preko glasa Bože Sušeca ili njegovih kolega koji su bili naratori sažetka, kada bi se Širer stuštio da pokupi pas sa boka negde u šesnaestercu, ail bih zaboravio da je, pre nego što se zatrči da proslavi sa uvis podignutom desnom rukom,  par puta Alan posalo loptu nebu pod oblake.

Kad pomešam situaciju, ćale se smije, kad pogodim, kaže Pa ti s’ ovo već gledo, šta me zajebavaš!, i onda se smijemo obadvojica, i bole nas tačno dupeta što je napolju u stvarnom svetu 1995. godina i što se oko nas ceo naš krajiški svet ruši, jer mi sedimo u mraku naše dnevne sobe i gledamo Peticu, a ,,U engleskom elitnom razredu, palo je tijekom ovoga vikenda pregršt preljepih zgoditaka“…

 

Srđan Orsić

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on RedditShare on TumblrEmail this to someone

Leave a Reply