Engleski fudbal u Opsajdu (2.epizoda)

opsajd

Posle Mondijala u SAD, moje interesovanje za fudbal samo je raslo.

Te jeseni, dok sam u prvom razredu Osnovne škole Patrijarh Georgije Branković u Dalju učio iz bukvara prva slova, otac je rešio da mi sve učini zanimljivijim: poveo me je jednog dana, kad je u novembru završio sa oranjem, na naš prljavi i pretrpani tavan, gde je otvorio sanduk u kome je, između ostalog, čuvao sve brojeve Tempa koje je kupovao kao dečak i mladić i rekao samo: Ovo je sad tvoje, čitaj, ima tu svašta. Sa naramcima prašnjavih novina u rukama, sišli smo u dnevnu sobu i, dok je ženski deo ukućana psovao što dovlačimo taj krš, mi smo započeli put u prošlost fudbala i sportskog novinarstva u Jugoslaviji.

Od 1966. pa do kraja osamdesetih, matori je sve sačuvao: tu je bio gotovo svaki broj Tempa, složen po broju i godištu, čak sa nepovađenim posterima! Dok sam otvarao broj za brojem, ispadali su pred mene na posterima Kigen iz 1977, Pele u dresu Kosmosa, Željo kao prvaka SFRJ 1972… Dok sam ja gledao slike i divio se, ćale je listao Tempo i govorio: ovo je pisao Mile Kos, ovo čika Rajko Mitić, ovo Bobi Janković, ovo je slikao Volter Jadrašin… Tek godinama kasnije, shvatiću značaj svih pomenutih imena.

Kad je u premetanju naišao na brojeve časopisa iz 1978, počeo je da mi priča svoju omiljenu fudbalsku storiju: kako je Zvezda stigla do finala Kupa UEFA 1978/79.

Te sezone, on je sve domaće tekme u tom ciklusu ispratio uživo, pošto je moja tetka tada studirala u Beogradu, a on tek počinjao svoje rekreativno studiranje prava u Osijeku, prekidano u više navrata i nikad naposletku dovršeno.

Čuo sam od tada mnogo puta priču o tom pohodu, ali i danas uživam da Veselina slušam dok o tome priča jer, kad god govori o tim tekmama, on se sav zajapuri i opet sve proživljava, trza glavom na centaršuteve sa boka, hvata volejele i poluvoleje, juri po sobi sudiju Mikelotija i psuje mu sve živo lopovsko…

Siže njegove priče je ovakav:

Tim Zvezde nikad gori, puknu od Dinama u istočnom Berlinu 5-2, dobiju ih u Beogradu 4-1, prođu na gol više u gostima. U drugom kolu izbace Sporting iz Hihona, dobiju ih 1-0 u gostima, na Marakani nerešeno, Pižon za Zvezdu, autogol Borovnice za njih. U tom kolu, Arsenal izbaci Hajduka, i onda Zvezda izvuče Arsenal: 1-0 na Marakani, dao ga Cvijetin Blagojević, i onda Dule utiša Hajberi tri minuta pred kraj, 1-1, Zvezda ide dalje!

Stani, tata!, prekinuo sam ga ja u pola reči. Zvezda izbaci Arsenal?  Nije mi to bilo jasno: Arsenal što je uzeo Kup kupova te 1994, izbaci Zvezda, što igra Prvu A ligu sa Bečejem i Radničkim Jugopetrol sa Novog Beograda!?

Pa Zvezda je veći klub od Arsenala, šta si zinio?, bio je komentar moga oca.

Ja u šoku: zar nisam naučen da su Englezi najveći?

Jesu, kaže Veselin, al’ kad nema nas!

Ja nisam upamtio Bari i Tokio, imao sam tek četiri godine tad, a zbog sankcija nisam znao koliko je moćan bio naš jugoslovenski fudbal, i ćale mi je tada održao lekciju:

Kad sam ja bio manji od tebe sad, Engleska je bila prvak sveta 1966. Te godine, Mančester Junajted je imao najbolji tim svih vremena. I dođu u Beograd, i Partizan ih odere! Sledeće godine, Seltik iz Škotske prvak Evrope: mučio se jedino da izbaci u četvrtfinalu Vojvodinu, i to jer prodan Takač da se kupe reflektori.  

Opet ja prekidam oca: Škoti i Englezi se mrze, ti si mi to reko, šta njih sad pominješ?, a matori odgovara: Seltik nisu Škoti, već Irci.

seltik

Irci iz Škotse?, ponovo se ja gubim u fudbalskoj geografiji, a matori, tek zazinuo da veliča našu školu fudbala, prekida digresiju i nastavlja sa temom:  Pa da, pričaću ti drugi put, slušaj sad dalje:

Dinamo ti ladno pobedi najjači Lids svih vremena, uzme Kup velesajamskih gradova – to ti je Kup UEFA ovaj sad, Sarajevo opet igra egal sa Mančster Junajtedom u Kupu Šampiona iste godine. Na Evropskom u Rimu nagodinu, šezdesosme, u polufinalu, Džaja tras golčinu pred sam kraj, mi izbacimo svetskog prvaka! Ej!

Oduševljavao se matori, a ja slušao otvorenih usta.

A? Ma sila smo bili!, nastavlja stari, a oči mu cakle:

Slušaj dalje: Zvezda izbaci najbolji Liverpul ikad sedamdestreće, odere ih na Enfildu,to im prvi poraz u Evropi na svom stadionu! Dva čuda od gola daju Cole Janković i Bleki, pun stadion tapše, ne da igračima da odu s terena, deca engleska pirgava ona plaču, Šenkli onda iskopira Miljanov sistem, ostavi Pejsliju, i ovaj pokupi sve trofeje ikad u Evropi!

Au, jebote!, opsujem ja, a Veselin, koji me inače za to vaspitavao forhendom preko usta, se ni ne obazire, već bifla dalje iz glave:

Tukla ti je Zvezda posle i Kvins Park Rendžers  – ja tad nikad nisam ni čuo za njih, ali matori izgovara to ime sa poštovanjem, pa ćutim – a tek Partizan prije deset godina šta im je uradio!, viče ćale i maše rukama.

Šta je uradio Part… ni ne stižem da pitam do kraja, a matori priča kao da je on igrao na tom meču: Kup UEFA to bio, puknu 6-2 u Londonu, Mance da strašan gol, a onda i’ otresu u Beogradu sa 4-0! Ej, nikad niko u istoriji to nije napravio! Najbolja utakmica kupa UEFA svih vremena! Mance, Čava, Klinčarski, Zvonko Živković! Kak’i Englezi, pojeli ih, a JNA gori!

partizan

Ja tad zbunjen pitam: Pa, čekaj, pa jesmo to mi bolji onda od njih? Kad smo igrali zadnji put?

Prvo, nema više nas, nemamo od kog da budemo bolji, kad nas nema… Sjebao se ćale u minutu, i nastavio:

Zadnji smo put igrali valjda tu negde kad si se ti rodio, pojeo nas na Marakani Bobi Robson, nije znao Švabo Osim šta ga je snašlo… Dali nam golove Birdsli, Barns, pijani Toni Adams nam dao gol, 1-4 na kraju bilo, branio tad i više nikad Ravnić iz Rijeke, val’da je Katanec dao za nas gol… Posle smo igrali još i neke prijateljske, šta li, sve nerešene, al’ tad je već sve išlo u tri pičke mater’ne…

Ja se osmelim da na kraju jugonostalgičnog monologa kažem trijumfalno ocu: Poslednji, ne zadnji, sam si rek’o, noge kod konja su prednje i zadnje, kad se nabraja, kaže se prvi i poslednji.

Izvučem tu matorom osmeh, i kaže onda on: Eto, ’ajd sad, ja ti isprič’o, a ti ’vataj Tempo i na čitanje.

Gomila štampanog blaga čekala me je da se bacim na nju, ali sam tada morao ćaletu da otkrijem poražavajuću istinu:

Tata, ne moguja ovo da čitam.

Kako ne možeš, jesi lud ti, šta?, iznervira se roditelj naprečac.

Pa ne mogu, kad ne znam latinicu, priznao sam ćaletu.

Kako ne znaš, jebotesunce, prvi razred, prvo polugodište, šta učite vi?

Samo tanka-debela linija, i ono k’o talase da crtamo, za sad, pa ćemo ćirilicu onda, štampanu, pa pisanu, izneo sam ja plan i program rada kod učiteljice Ljubinke Zečev.

Au, jebem ti tak’u školu!, kritikovao je matori obrazovni sistem Republike Srpske Krajine, i rekao:

Ajde, sedaj za astal tamo,vadi olovku i bilježnicu, ja ću te naučit’, začas ćemo to, moraš ovo sve pročitat’, il’ će baba sve da položi za potpalu. 

Na tu pretnju, odmah sam doneo potreban alat i seo za sto, spreman na saradnju.

Napravivši mesta pored gomile starih sportskih časopisa, matori je uzeo drvenu plavu unicef olovku izgriženog vrha i krenuo da piše u moju školsku svesku  sa medvedićem Knindžom velika latinična štampana slova: A, E, I, O, U…

 

Srđan Orsić

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on RedditShare on TumblrEmail this to someone

Leave a Reply