Engleski fudbal u Opsajdu (1. epizoda)

opsajd

Kad sam bio klinac, fudbal je za mene bio religija. Ili sam ga igrao, ili gledao na TV, ili čitao i mislio o njemu. U igranju, nisam nikada daleko odmakao. U gledanju, jesam, do nivoa kliničke opsesije koja traje do današnjeg dana, i kojoj se kraj ni ne nazire.  O razmišljanju i čitanju o fudbalu, stigao sam do toga da imam neizdrživu potrebu da, svakoga dana, bar poneku svoju misao o fudbalu podelim sa nekim. Danas, malo mi je da o njemu pričam, moram o njemu i da pišem.

Napravio sam svojevremeno stranicu na fejsbuku pod imenom Opsajd, i do sada ta moja razmišljanja prati oko 17 000 ljudi, što je sasvim dovoljno okolofudbalske interakcije za moje dnevene potrebe, pa više ne opterećujem svoju neposrednu okolinu toliko mojim teorijama i pričama o najlepšoj sporednoj stvari na svetu.

Preko svoje stranice, upoznao sam i momke sa ubedljivo najbolje fudbalske stranice kod nas, sa Engleskog fudbala. Shvatio sam, već posle nekoliko viđanja i razgovora sa njima, da fudbal shvatamo gotovo identično, a danas, nakon nekoliko organizovanih druženja ekipe koja se oko stranice okupila, da mi je odlazak u Rock & Fork bar jednom mesečno i gledanje Premijer lige u najboljem društvu terapija neophodna da preživim to što se svakoga dana ne igra bar po kolo Čempionšipa ili runda FA kupa.

okupljanje

Ipak, onaj od koga sam i nasledio ovu nogometnu patologiju, moj ćale, i dalje je moj omiljeni sagovornik, i naš odnos prevashodno i postoji kroz priču o fudbalu kao osnovu svega ostalog. Od pozicije ćale priča, ja slušam, do momenta da danas ponekad čak i pravim beleške o fudbalskim temama koje moramo zajedno da prođemo kad se vidimo ili čujemo, naši fudbalski divani svakako su ono što predstavlja moju najveću i najčvršču vezu sa muškim roditeljem.

Zbog mog matorog volim fudbal, on je tu ljubav nasledio od svog oca, ovaj opet od svog i ako išta u životu želim, to je da jednoga dana imam sina koji bi voleo fudbal na način na koji ga naša porodica voli poslednja dva veka.

Neka od prvih celih, nedomaštanih sećanja u životu vezana su mi za fudbal. Npr, pamtim kada mi je matori objašnjavao, dok smo se spremali da gledamo Svetsko prvenstvo u SAD 1994, da je nogomet naša reč za fudbal, ali da ga mi i još pola sveta ne zovemo na našem jeziku, nego njegovim originalnim imenom, jer poštujemo Engleze koji su ga izmislili i krstili. Isto tako kažemo i opsajd umesto zaleđe i golman ’mesto vratar, jer to tako ceo svet zove i šta ima koji moj mi da se vazdan nešto izdvajamo i kurobecamo, završio je svoje filologisanje matori, a ja sam sedeo otvorenih usta.

Englezi izmislili fudbal, ej! Kako je meni to tad zazvučalo! Pa to mora da su najpametniji ljudi na svetu, ti Englezi, kad su fudbal izmislili! (Od tada, pa do danas, ja kad hoću da nečemu dam na značaju, kažem za to da je izmislilo fudbal, npr. Zarićev vajat je izmislio fudbal za sve ostale roštilje u Novom Sadu – nije plaćena reklama, nego konstatacija, a i pišem ovaj tekst na prazan stomak, pa mi se motaju veliki pileći bataci po glavi).

Šta si zinio ti?, pitao me ćale, nesvestan da ja ne mogu da provarim ideju da je fudbal, nešto tako prirodno, smislio čovek neki, ti neki ljudi, Englezi.

Kako, tata, izmislili fudbal?, pitao sam, a Veselin je skontao o čemu je reč, i objasnio sedmogodišnjem potomku da ga nisu baš izmislili, seli pa smislili, da se on oduvek igra, jer je to skroz normalno, ali da su napisali pravila, odredili sve tačno, da ne može da igra ko kako ’oće , već da ima red neki, sistem, sve jasno i tačno.

E, tu je klica anglofilije u meni. Valjda sam tada zavoleo Englesku, jer sam od malih nogu voleo red, voleo fudbal, a oni fudbal doveli u red. To je to, doktore, tu je sve počelo, jednog dana ću objašnjavati nekom psihologu.

Znam da sam onda od oca slušao o tradiciiji fudbala u Engleskoj, o klubovima koji se vole i mrze više od veka, o Bazbijevim bebama i Šenkliju i Klafu, o FA kupu i finalu na Vembliju, o reprezentaciji u belim dresovima i navijačima koji di god da odu, sve prebiju i naprave sranje. Englezi su ti Liverpul, Mančester, Notingem, najbolji klubovi na svetu, oni imaju stadione lepše od Marakane, kod njih je fudbal praznik!

klof-senkli

Pa kad igraju Englezi?, pitao sam sav usplahiren oca, jedva čekajući da vidim na delu te Engleze, jer smo, kako rekoh, čekali da Mundijal 1994. počne.

Igraju kad i mi, odgovorio je ćale.

A? Pa s kim oni ratuju?, pitao sam ja, znajući da nas nema jer je kod nas rat, a da smo, kako je to moj ćale izračunao, šesti na svetu od prošlog prvenstva, jer smo izgubili od Argentine, koja je izgubila finale od Njemačke.

Ne ratuju zvanično ni sa kim, kazao je Veso, a nema ih jer nisu prošli kvalifikacije, sjebala ih Norveška i Holandija.

Pa za kog onda mi navijamo, kad nema ni nas, ni Engleza?, pitao sam, jer smo mi morali svaki meč da navijamo za nekog: Ja bih pred svaki meč pitao prvo ko igra?, a zatim i za koga navijamo?, a ćale bi mi uvek objasnio da navijamo danas za Milan protiv Barse u finalu Lige šampiona,  jer je tamo naš Dejo i jer je Barsa favorit, ili da navijamo u finalu Kupa kupova te godine za Arsenal, jer je tamo igr’o Pižon i jer je Parma mnogo jača, a Arsenalu pehar više znači. Objasnio bi mi matori ukratko i istoriju tih klubova, ko su najveći igrači danas, ko kroz istoriju, ko je od naših igro tamo i da li se ikada i jedan jugoslovenski klub sastao sa tim klubovima u Evropi i kako je tada prošao.

engleska

Mi navijamo na ovom prvenstvu za Brazil, jer smo mi evropski Brazilci, rekao je ćale, a ja sam mudro konstatovao: Brazil je odličan klub, na šta je ćale prasnuo u glasan smeh i viknuo moju maćehu: Bojana, od’ ovo da čuješ! Dakle!, pre nego što mi je detaljno objasnio razliku između prvenstva sveta, evropskih klupskih takmičenja i nacionalnih šampionata.

 

Srđan Orsić

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on RedditShare on TumblrEmail this to someone

Leave a Reply