Bred Guzan – iskustvo jednog Jenkija u Premijer Ligi

Plejers Tribjun je medijska platforma koju je 2014.godine osmislio Derek Džeter, bivši bejzbol igrač, nakon što je završio 19 godina dugu karijeru u Njujork Jenkijima. Ideja je da profesionalni sportisti tu pišu priče iz svojih karijera i tako prenosa iskustva iz prvog lica. Neka od imena čije priče možete pročitati su Kobi Brajant, Karmelo Entoni, Pol Pirs, Gregori Van Der Vil i mnogi drugi sportisti, ali pretežno zvezde u sportovima popularnim u Americi- hokej, američki fudbal, bejzbol i košarka.

Mi vam u celosti prenosimo priču Breda Guzana, golmana Aston Vile.

Obavezno je pročitajte, fantastična je.

…

 

Bile su stotine Vilinih navijača koji su utrčali na teren, mašući svojim bordo-plavim šalovima i zastavama. Kada sam našao put do svlačionice, osvrnuo sam se i video odrasle muškarce kako skaču gore-dole, grleći se i plačući. Ceo stadion, 40 hiljada ljudi, jednoglasno je pevalo:

Que sera sera,

Whatever will be will be,

We’re going to Wem-bel-ey,

Que sera sera …

Buka je bila neverovatna. Dlake na vratu su mi se naježile. Kada sam silazio u tunel, konačno sam shvatio.

O, Bože. Idem na Vembli. Igraćemo protiv Mančester Junajteda ili Mančester Sitija u finalu Liga Kupa.

U svlačionici, saigrači su skakali i vikali “Vembli, druže! Vembli!” A ja sam mislio Jа sam samo dete iz Ilinoisa. Da li se ovo stvarno dešava? Ovo je ludo.

Hajde da se vratimo na sekundu. Znam da su Amerikanci imali groznicu Svetskog Prvenstva prošlog leta, ali vi možda niste upoznati gde ja zarađujem za život. U Engleskoj Premijer Ligi postoji turnir koji se zove Liga Kup. Ako ga osvojite, dobićete čast igranja u Ligi Evrope, da ne spominjemo slavu – vaše ime će biti pevano u pabovima do kraja vašeg života.  92 tima iz svih krajeva Engleske i Velsa uđu u takmičenje. Zbog toga što se turnir održava u toku regularne premijerligaške sezone, menadžeri se obično odlučuju da u prvi tim stave rezervnog golmana.

2010. u Vili bio sam zamena mom američkom kolegi i ponosnom ćelavcu Bredu Fridelu, pa sam branio u svim mečevima Liga Kupa. U osmini finala protiv Sanderlenda, odbranio sam 4 penala, a naši gostojući navijači , koji su se vozili 200 milja da bi nas podržali tog vlažnog utorka uveče, pevali su Gu-zan, Gu-zan i USA, USA , sa starim dobrim Brumi akcentom.

Nismo osvojili kup od 1996. i kako smo napredovali kroz faze uzbuđenje u gradu je postajalo ludo. U Americi, mogu da odem u nabavku i niko me neće primetiti. U Engleskoj, ne mogu da odem na večeru sa ženom, a da se neko ne pojavi, govoreći “Guz, da li možemo da se slikamo” (ako su u pitanju Vilini navijači) ili “Odbij, Guzan” (ako su u pitanju navijači Birmingema). Kažu za  Birmingem da je “drugi grad”, ali ponekad izgleda veoma malo ako ste fudbaler. To je grad radničke klase koja vredno radi i strast je na veoma visokom nivou. Naši stadioni su udaljeni samo tri milje. Uzmite Kabse i Vajt Sokse i onda pomnožite tu strast sa 10. Navijači Kabsa i Soksa mogu da popiju pivo zajedno pre utakmice. Ako ušetate u pab navijača Birmingem Sitija u dresu Vile, nećete dobiti srdačnu dobrodošlicu. I sve ide prema početku utakmice.

Pa, kada smo prošli u finale, to je izazvalo delirijum u Vilinom delu grada. 30 hiljada naših navijača je planiralo put na hodočašće u London, na Vembli. Nakon polufinala, odmah sam pozvao porodicu i rekao im da dolete. Nikada nisu gledali moj meč u Engleskoj i jednostavno su morali da budu tu.

Onda se desilo nešto što je verovatno definisalo moju karijeru. Nedelju dana pre finala, na treningu sam načuo da se ne zna koji će golman da brani u finalu. Ovo je posebno bilo teško zato što smo Bred Fridel i ja bili bliski na terenu i van njega, a sada smo se, u suštini, takmičili da zaigramo u jednoj od najvećih utakmica u našim karijerama.

U hotelu, dan pre utakmice, saigrači su me ispitivali: “Hej, braniš li ti ili Friedel?” Nisam imao pojma. Naš tadašnji menadžer, Martin O’Nil, najčešće je objavljivao početni sastav, sat vremena pre početka utakmice. Ako nisi golman, to nije toliko bitno, jer otprilike znaš ko započinje utakmicu na osnovu treninga. Ako si golman, nikako ne možeš znati.

Pričao sam s Bredom tog jutra i rekao je: “Iskreno Guz, ne znam što će se dogoditi. Šef mi nije ništa rekao.”

U hotelu smo se pripremali gledajući video-snimke slobodnih udaraca i kornera i ništa se nije dalo naslutiti. Ušli smo u autobus za Vembli, te i dalje nismo ništa znali. U jednu ruku razmišljam o svojoj porodici koja me došla gledati na Vembli. U drugu ruku pokušavam si vizualizovati moguće situacije na utakmici- šta će Vejn Runi  napraviti ako dobije loptu na rubu 16-erca? Gde će se ogromni Nemanja Vidić nalaziti kod kornera?

Mentalna strana pripreme u Premijer Ligi je apsolutno ključna, jer je igra toliko neverovatno brza. Kad sam započeo karijeru u MLS-u, naučio sam da trebaš biti dva koraka ispred lopte. U Premijer Ligi, moraš biti četiri ispred! Nikako ne želim prikazati MLS kao lošu ligu. To je mlada liga koja je napravila veliki napredak, ali razliku primetiš čim staneš na teren u Engleskoj. Ovde i prvotimci i rezervni igrači šalju loptu uokolo i dodaju vrhunski precizne pasove.

Ako niste 100% fokusirani, igrači svetske klase će vas osramotiti. Kao da to nije dovoljno, kao golman- prvi ili drugi, vaš je posao da pazite na maksimalnu koncentraciju svih igrača pre izlaska kroz tunel. Pošto sam Amerikanac u Engleskoj, šala je da uvijek galamim. “Samo budi tiho, Guz! Smiri se!” Kada sedite tamo i slušate jeku 90,000 navijača koji pevaju i skaču, lako je izgubiti koncentraciju.

Golman mora biti lider u svlačionici i podsećati saigrače iz odbrane na navike suparnika. “Terajte ga na levu nogu! Ispratite udarce i čistite odbijance, momci!”. To smo Bred i ja radili dok smo čekali svoju sudbinu. U jednom trenutku smo se samo pogledali, klimnuli glavom i rekli: “OK, ‘ajmo ovo napraviti!”

Konačno, pomoćnik je došao u sobu.

“Hej Guz, menadžer te želi videti u svojoj kancelariji”, rekao mi je.

Čim sam seo na stolicu, znao sam da neću braniti.

Naš menadžer Martin O’Nil je bio dobar čovek. Imao je težak posao. Bilo je 30 hiljada navijača Vile na Vembliju tog dana isčekujući , za njih, najveći meč u poslednje dve decenije.

“Iskreno, ovo mi je jedna od najtežih odluka u životu do sad,” rekao je. “Ali ipak biram iskustvo. Žao mi je Guz.”

Sad, pazite, to se dešava sat vremena pre početka finala. Moja porodica je bila na tribinama i čekala da me vidi kako igram najvažniju utakmicu moje karijere do tad. Doselio sam se u Birmingem sa mojom ženom – bez prijatelja, bez porodice – da bih bio zamena. Znao sam da je to dogovor. Ali takođe, ja sam doveo tim do ovog trenutka. Mogao sam reagovati na dva načina.

1. Iznervirati se, uleteti u svlačionicu i napraviti haos.
2. Poneti se kao profesionalac.

Izabrao sam drugu opciju. “Šefe, slušaj, stvarno ne znam šta da kažem” rekao sam Martinu. “Ne slažem se s tim, ali poštujem tvoju odluku. Ti si glavni.”

Duboko sam udahnuo, vratio se u svlačionicu i učinio sam sve što je bilo u mojoj moći da se uverim da je ekipa potpuno spremna. Izašao sam na teren a 90,000  ljudi je pevalo iz sveg glasa, mahnuo sam svojoj porodici i zatim sam seo na klupu. Sve vreme sam govorio sebi, “Samo budi spreman”.

Izgubili smo 2:1. Bred je imao nekoliko sjajnih odbrana.

Sada, pet godina kasnije, Frids je otišao iz Aston Vile a Tim Hauard je uzeo predah od nacionalnog tima SAD-a tako da napokon imam svoju šansu kao pravi prvi golman. Umesto pitanja da li će me pozvati ili ne (za reprezentaciju prim. aut.), pitaju me o pritisku koji snosim s obzirom da sam novi prvi golman.

Iskreno, teško je pričati o tome pošto je biti golman jako komplikovana situacija. Tim (Hauard) je neverovatan. To je čovek kojeg je zvao predsednik nakon što je imao 25 odbrana protiv Belgije na Svetskom Prventsvu. Sedeći na klupi na Svetskom Prvenstvu u Brazilu, bio sam podjednako uzbuđen kao bilo ko drugi gledajući ga kako to izvodi. Ali da vam sad kažem da nisam želeo da budem taj koji će biti među stativama protiv Belgije da li biste mi stvarno poverovali?  Kao golman, morate biti takvi ili jednostavno nećete uspeti.

Interesantna rasprava se povela nakon Svetskog Prvenstva u Brazilu u vezi toga da li igrači rođeni u Americi bi trebalo da igraju u MLS-u ili u Evropi. Šta će od toga odvesti reprezentaciju SAD-a na viši nivo?

Kao Amerikanac koji je u Evropi već sedam godina, mogu vam reći da život nije tako glamurozan kako ljudi zamišljaju. Pritisak prilikom izlaska na Stamford Bridž ili Old Traford, dok navijači viču nezamislive stvari sa svega par metara udaljenosti može biti veoma težak. Čujete priče kako su neki momci imali poteškoća u prilagođavanju. Ali da sam izašao iz kancelarije Martina O’Nila s poluspakovanim torbama, razočarao bih 14-godišnjeg sebe takvom odlukom.

Uvek ću se sećati tog osećanja dok drugari iz srednje škole govore, “Hej,danas ima utakmica Lige Šampiona” i onda svi pokušavamo da izračunamo vremensku razliku u odnosu na Evropu, zatim sprint do kuće iz školskog autobusa nakon škole da bi uhvatio poslednjih 10 minuta utakmice na ESPN-u. Uvek ću se sećati tog osećanja dok gledam navijače Liverpula kako pevaju “You’ll never walk alone” i drže svoje šalove podignute, sve je to izgledalo kao jako daleka stvar.

Sad sam u prilici da izađem iz tunela na Enfild i lično to čujem. U prilici sam da stanem na gol ispred Kopa i čujem sve moguće uvrede koje ne mogu da čujem preko TV-a. Ozbiljno, prvi put kada sam nastupio za Aston Vilu kao izmena, Fridel je dobio crveni karton a ja sam morao da uđem u igru nezagrejan i da pokušam da odbranim penal Stivenu Džerardu dok mi je Kop bio iza leđa. Nije se završilo dobro.

Koliko god može biti teško živeti u inostranstvu i koliko god može biti teško proći pored štanda za novine u Birmingemu nakon poraza, to iskustvo ne bih menjao ni za šta.

Želim veliku pozornicu. Želim pritisak. Želim biti među stativama.