Aleksandar Kolarov – Noći od kojih bi se Zemlja tresla

Plejers Tribjun je medijska platforma koju je 2014. godine osmislio Derek Džeter, bivši bejzbol igrač, nakon što je završio 19 godina dugu karijeru u Njujork Jenkijima. Ideja je da profesionalni sportisti tu pišu priče iz svojih karijera i tako prenosa iskustva iz prvog lica. Neka od imena čije priče možete pročitati su Kobi Brajant, Karmelo Entoni, Pol Pirs, Gregori Van Der Vil i mnogi drugi sportisti, ali pretežno zvezde u sportovima popularnim u Americi- hokej, američki fudbal, bejzbol i košarka.

Uživajte!

kolarov-2Postoji specifičan zvuk… Mogu i danas da je čujem kada sklopim oči. Nisu to sirene koje smo slušali tih dana.

Bilo je drugačije – poput zapomaganja. Nešto kao iz filma. Zvučalo je zastrašujuće.

Moji drugovi i ja smo okrenuli bicikle i brzo se vratili kući.

Bili smo samo nekoliko blokova od naše ulice kada smo začuli novi zvuk, jaku eksploziju, pogledali smo u nebo…i videli avion kako pada na zemlju.

Plamen je izlazio iz njega. I crni dim. Preleteo je oblake, drveće, i potom nestao.

Bio je to vojni avion, pogođen iznad Beograda, nedaleko od moje kuće.

To je bio život u Srbiji kasnih ’90ih.

Došao sam kući i sedeo u sobi nekoliko sati pokušavajući da shvatim to što sam upravo video.

Rat nije trajao dugo. Kada je počeo, bio sam srećan zapravo, jer nisam imao pojma šta se dešava. Sve što sam znao jeste da je škola otkazana. Mogao sam provoditi sve vreme sa drugovima i igrajući fudbal.

Sećam se noći kada je pala prva bomba. Imao sam 14 godina. Moj brat, Nikola, i ja sedeli smo sa majkom u dnevnoj sobi. Ona je gledala špansku sapunicu, nije propuštala epizodu. Imali smo samo jedan TV pa smo sedeli sa snjom, u tišini, zbunjeni u ono što gledamo.

Kapija od ulaza je počela da se trese. Neprestano. Nisam imao pojma šta se dešava.

Kasnije smo videli na televiziji: Beograd je te noći bombardovan.

bombardovanje

Nismo napuštali našu kuću prva dva dana. Pokušavali smo da zaspimo uprkos detonacijama, zvuku aviona koji su nas nadletali, noćnim morama.

Sećam se, za mene tako mladog, bila je to prilično konfuzna situacija. Zapravo, niko u našem mestu nije znao šta da radi.  To je malo mesto u Vojvodini, svi se poznajemo. Kako je vreme prolazilo, prodavnice su nastavile sa radom, svi smo nekako nastavili sa dotadašnjim tokom života.

Šta nam je drugo preostajalo? Ali, opet…bilo je baš čudno. Nedostajala mi je škola. Imao sam previše slobodnog vremena, nisam nikad mislio da će mi to smetati.

Moj tata je radio u prodavnici, majka u lokalnoj firmi pa smo brat i ja imali celu kuću samo za sebe.

Dane smo provodili u dvorištu, s loptom i drvenom ogradom koja je imala ulogu mreže.

Nije bilo sjajno, ali pamtim jednu stvar. U gornjem levom uglu, kada pogodiš jako čuo bi se neobično jak zvuk. To nam je bilo smešno jer bi se u tom slučaju i komšije oglašavale drekom  ’Oni prokleti klinci opet udaraju loptu!’

 

Svaki put kada namestim loptu cilj mi je bio da posle toga čujem komšije.

Tako sam znao da sam dobro šutirao.

I svaki put ispočetka…zalet, leva noga, idemo, gornji levi! Šut!

Želeo sam da budem kao Siniša Mihajlović. On je itekako umeo da šutira.

Igrao je za Crvenu Zvezdu, veliki klub iz Beograda. Bili su legende nad legendama. Osvojili su Kup Šampiona pre nego što je takmičenje preraslo u Ligu Šampiona, 1991.

Imao sam tek 6 godina, ali bio je to neverovatan događaj za ovo podneblje. U to vreme već je počelo da se ’kuva’ na političkoj sceni i živeti u našem gradu…nije bilo lako. Videti tako nešto, na najvećem turniru na svetu, naši igrači, ljudi poput nas koji su ostvarili takav uspeh – bilo je nešto veliko!

 

Kako smo brat i ja odrastali, i rat postajao sve razumljiviji za nas, shvatli smo fudbal kao priliku koju ne smemo propustiti. Gurali smo jedan drugog, borili se. Takmičili se, možda i previše.

Sećam se jednog dana, bili smo sami kod kuće i svađali se ko je jači od nas dvojice. Dečaci to često rade. Došli smo na ideju da se svako zaleti sa drugog kraja sobe, skočimo u duel i vidimo ko će koga oboriti.

Kada to sad kažem, ovako naglas…zvuči prilično glupo. Ali bili smo klinci. I to je deo odrastanja.

Namestili smo se na dva kraja sobe, nešto kao u filmovima sa Džon Vejnom. 12 koraka.

Zatrčali jedan na drugog…ja sam ga prosto uništio.

Leteo je kroz vazduh i čim je pao počeo je da viče:

’Zovi tatu!’

’Dobro de, nije ti ništa, ustani!’

’ZOVI TATU!’

Tata je došao, lagali smo naravno. Rekli smo da je Nikola pao. Nije prošlo.

Tata ga je odveo u bolnicu i ispostavilo se da je slomio ključnu kost.

Bilo je zanimljivo objašnjavati medicinskom osoblju kako se to desilo.

Te bitke su me učinile jačim.

U fudbalu, želeo sam da budem sve bolji i bolji.

Videvši šta je Zvezda uradilia ’91, videvši moju zemlju u očaju…želeo sam više!

Želja me nikad nije napuštala!

Kada sam igrao za Čukarički 2004., tim iz Beograda, postoji jedan momenat koji dobro pamtim i danas. Igrao sam za juniorski  tim na turniru u Holandij i ostavrili smo veliku, neočekivanu pobedu.

Posle toga, prekomandovali su mene i još 5 fudbalera u prvi tim. Tim je jurio ulazak u Superligu, imali su već 23 igrača, tako da  trener nije bio srećan i već na prvom treningu nas je poslao na trčanje.

Rekao je: ’Idite u šumu, kad istrčite 5 krugova možete se vratiti.’

Bili su to dugi krugovi! Sećam se koliko smo umorni bili, koliko je bilo pretoplo.

Posle 4 kruga jedan od momaka je predložio da stanemo, jer ionako niko ne gleda. Ostali su se složili, a ja to nisam mogao da razumem.

Nisam došao dovde da ne bih ispoštovao zahteve. Želeo sam da napredujem.

Istračao sam krug najjače što sam mogao. Završio sam bez da je iko video. Skoro sam se onesvetio.

Nisam trčao zbog trenera ili saigrača. Trčao sam zbog sebe.

Takav sam.

Ako se ikad bude snimao film o meni, molim vas stavite ovu scenu.

Nekoliko godina kasnije, 2007., otišao sam u Lacio.

Tada sam prvi put mogao da finansijski pomognem svojoj porodici, a to mi je bilo sve na svetu.

Nisam o transferu mislio kao o velikom uspehu, iskreno, za mene je to bio tek početak.

Borio sam se da od rezerve postanem važan član ekipe.

U Rimu sam naučio puno i zaslužio poziv u reprezentaciju.

Sećam se obećanja majci kada sam imao 12 godina. Rekao sam joj da jednog dana želim da igram u Premijer ligi, u Engleskoj. Znao sam, bez obzira na sve, jednog dana ću i to ostvariti.

Stara narodna - dok Klišiju ne smrkne Kolarovu ne svane

Prilika je stigla iz Mančester sitija.

Gradili su nešto veliko, a Premijer liga je bila vrhunac svega.

Bila je to pre svega prilika za napredak.

Leto pre transfera igrao sam za Srbiju na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi.

Ne smatarm se sebičnim igračem, ali po prvi put sam tada osetio koliko više igram igram za tim nego za sebe. Osećao sam se kao vojnik.

Imao sam odgovornost prema zastavi, dresu, ljudima kod kuće.

Znao sam koliko smo ponosan narod. Znam odakle nam taj ponos.

Srbi su prošli ono što neki narodi ne mogu ni da zamisle, tako da kada imamo priliku da se pokažemo svetu…daćemo najbolje od sebe, biti ono što jesmo! Borci!

Nismo ostvarili željeni rezultat, ali pobedu nad Nemačkom nikad neću zaboraviti. To nam je bila potvrda da smo fudbalska nacija, da nam to pripada.

Taj turnir mi je dao dosta samopouzdanja za period u Mančesteru.

Biti Građanin je jedan od mojih najlepših perioda u životu.

Dve Premijer lige, FA kup, dva Liga kupa – neću to zaboraviti.

I naravno, najbolji momenat.

Svi znaju kada čuju…

’Agueroooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooo!!’

Uvek ćemo imati to.

Iskreno, još uvek Siti doživljavam kao svoj klub. Pre nekoliko meseci kada je Siti bio već blizu titule, Džeko  i ja smo gledali u autobusu Mančester junajted – VBA, na putu s naše utakmice.

Junajted je izgubio, što je bilo čudno jer je VBA bio poslednji na tabeli 🙂 Mančester je opet bio plav.

Bio je to lep momenat za nas.

Sećaću se navijača zauvek, imaju posebno mesto u mom srcu.

Sada sam ponovo u Rimu. Pomalo se osećam kao 2010.

Kolarov-roma

Spremam se da igram za Srbiju na Svetskom prvenstvu, sa mojom ženom, Vesnom, i dvoje dece.

Moji roditelji i dalje živi u Srbiji i neće dolaziti u Rusiju jer…pa ja im ne dopuštam.

Moja majka je gledala 4 utakmice na kojima sam igrao i sve sam izgubio tako da je njoj to zabranjeno.

Moj otac bude nervozan i popuši 5 cigara za vreme utakmice tako da će i on kod kuće gledati.

Ali ja ću biti tamo, i Srbija će biti tamo.

kolarov-1

Sećam se tuge kada smo ispali u grupi pre 8 godina, ne želim ponovo to da osetim.

Na ruci sada nosim kapitensku traku i osećam veću odgovornost, biti lider kakav sam sanjao da budem.

Mislim da imamo šanse jer nam niko ne pridaje dovoljno pažnje.

Sigurno nemate pojma šta da očekujete od nas, zar ne?!

Mi volimo kad je tako.

Sigurno ne znate koliko je kreativan Sregej Milinković-Savić, koliko je talentovan Dušan Tadić, i to je u redu. Daćemo sve od sebe da vam pokažemo. Predugo smo čekali šansu za to.

Mnogo fudbalera iz ovog tima se seća rata, bombi, sirena, znamo koliko je naša zemlja propatila da bi bili ovde. Iz toga se rodila sloboda, prilika i generacija fudbalera.

Svi smo deo toga i svi se sećamo.

Sada ćemo iskoristiti našu šansu!

srbija

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on RedditShare on TumblrEmail this to someone

Leave a Reply