Mirandinja – prvi Brazilac u Engleskoj

Prenosimo vam intervju koji je Mirandinja dao za sajt thesetpieces.com.

Upoznajemo Mirandinju na vetrovit prolećni dan u Brazilu u Sosiedad Esportiv Sanžoanenše multi-sport klubu. Nalazimo se u uspavanom gradu Sao Žoao da Boa Vista, 200 km severno od Sao Paula.

Intervju je napravio Džošua Lo, a uz Mirandinju su bili žena i sin, na verandi klupskog restorana. Mirandinja je pokazao prema statui iza njega. ‘Vidiš ovo? Prva dva brazilska kapitena koji su bili prvaci sveta, Belini i Mauro Ramos, započeli su karijere ovde. Statua je posvećena njima.’

Čini se kao prikladno mesto da se napravi intervju s čovekom koji je sam napisao deo istorije brazilskog fudbala kad je prešao iz Palmeirasa u Njukasl u leto 1987. Postao je prvi igrač iz ‘zemlje fudbala’ koji je obukao dres nekog engleskog tima. U domovini je i dalje slavan zbog vremena provedenog u Engleskoj jer je utabao put mnogim igračima. Svog vremena priseća se s osmehom na licu.

Mirandinjin put, međutim, započeo je u drugom, mnogo drugačijem Severoistoku. Započeo je u pakleno vrućem i grozno siromašnom Severoistoku Brazila. Rođen je u Fortalezi, u naselju Aerolandia- ”jednom od najsiromašnijih i najskromnijih delova grada”. Odrastao je uz sedmoro braće i sestara. Otac je bio sakupljač soli nakon isušivanja mora, uz mizernu platu.

O poslu svog oca rekao je: ”Osim male plate koju su primali radnici u toj industriji, pola godine, u kišnom delu godine, nema posla. U tim periodima bilo je stvarno teško preživljavati. Otac je kupovao  ribu na plažama i preprodavao ju. Sva deca su pomagala. Ja sam prodavao stvari na semaforima, prodavao sam i limune, grožđe, prao sam aute, sve kako bih pomogao porodici.

Tada je Mirandinja već imao plan kako izvući porodicu iz siromaštva. ”To je bila sudbina, došao sam igrati fudbal. Fudbal je bio moj spas. Bio sam siromašan, iz skromne porodice, moji otac i majka bili su polupismeni. U glavi mi je bilo samo jedno – igrati fudbal da im pomognem. To me uvek pokretalo. Morao sam postizati golove. Još kao dečak uvek sam znao maknuti sve s puta da i sjurio bih se prema golu.

Prvu pravu priliku dobio je u U21 timu lokalnog kluba Feroviario. Posle toga prešao je u Ponte Pretu u blizini Sao Paula. Tamo je debitovao zabivši gol protiv reprezentacije Tunisa u ”pripremama za Svetsko Prvenstvo u Argentini 1978”. U sledećim godinama igrao je za veće klubove poput Botafoga, Nautika, Resifea i giganta iz Sao Paula- Palmeirasa, koji je tada bio aktualni prvak Brazila.

Palmeiras je bio njegova sudbina i doneo mu priliku koja će definisati njegovu karijeru. Dobar prijatelj i veliki navijač Palmeirasa- Humberto Silva, išao je u Englesku na razmenu studenata. Porodica  kod koje je Silva živeo poznavala je Beva Vokera. On je bio agent Najdžela Mensela i bliski prijatelj Njukaslove legende Malkolma MekDonalda.

”Prijatelj je počeo uzimati stvari od mene poput novina, časopisa ili VHS kazeta koje je njegov otac složio i predao Bevu Vokeru. On ih je pokazao Malkolmu MekDonaldu. Super Mek bio je vidno impresionisan viđenim materijalom i privukao je pažnju Njukasla na Brazilca.

Sudbina je opet bila čudna. ”1987. prvi put sam izabran u brazilsku reprezentaciju i to za Stenli Rous Kup u Engleskoj. Potigao sam gol u remiju protiv Engleske. Pobedili smo Škote 2-0, a ja sam u oba susreta bio igrač utakmice.”

”Mogli su me videti uživo; svi su bili tamo. Malkolm MekDonald, Kevin Kigen i tadašnji menadžer Vili MekFol koji je bio sjajan čovek. Nakon te dve utakmice sve je bilo službeno i ponudili su mi ugovor.

Klub s Tajnsajda platio je Palmeirasu 575 hiljada funti za Mirandinju. Transfer se okončao bez ijednog agenta ili skauta, danas je apsolutno nezamislivo da u dogovoru ne učestvuje Gospodin 10%.

Prvih par meseci u novoj okolini bili su teški za Mirandinju. Morao se priviknuti na hladno vreme i jezik. Priseća se prve utakmice koja je bila protiv Norič Sitija. U ovom trenutku Mirandinja prelazi na engleski jezik, da bolje opiše prvu utakmicu. ”Bilo je mnogo, mnogo hladno. Smrzavao sam se. Izvinjavam  se zbog ovoga: bilo je jebeno ledeno.”

Učenje engleskog i privikavanje na Džordijevsku zimu koja je bila nalik na tundru nisu bili najteži izazovi. ”Najtežio deo bila je hrana. Na početku je bilo bolno; nema pasulja, nema riže, osećao sam se izgubljeno. Krompiri i samo krompiri. Šargarepa, kukuruz i brokoli…”

Nakon nekog vremena ohrabrio sam se i počeo naručivati rižu u hotelima. Svidelo se to mnogim igračima; ”Saigrači su polako krenuli mojim stopama i počeli jesti rižu. Na kraju se svidelo svima te je riža postala nezaobilazni deo obroka pre utakmice.”

Hrana je dobar deo razgovora između Džošue i Mirandinje. U očima mu se moglo videti da je imao još interesantnih sličnih priča koje su mu prirasle srcu.

Nakon prve utakmice protiv Noriča, prvi put je probao slavno englesko jelo: ”Fish and chips” (riba i krompirići). Autobus je stao je pored restorana blizu stadiona i Derek Rajt- klupski fizioterapeut ušao je unutra po hranu. ”Dosta dugo smo čekali i Gaza me pogledao i rekao mi: ”Mira, Mira dođi malo.”. Humberto mi je preveo šta je Gaza rekao, a išlo je otprilike ovako: ”Mira, idi do šefa i reci mu: ”Gospodine Vili, jebeno sam gladan.” Naučio sam savršeno tu rečenicu na engleskom i došao sam do menadžera: ”Mr. Willie, I’m fucking starving”. Svi su umirali od smeha. To mi je bila prva lekcija engleskog od Gaze.”

Prva od mnogih? ”Nossa Senhora”, rekao je pre nego što je opet krenuo na engleskom (”Gospo” op. a) . ”Učio me samo pogrešne  stvari. Samo loše reči, proste reči i još prostih reči.” Gledao je uokolo, i mislio ih ponoviti, ali je Džošuin i Mirin razgovor slušao Mirin sin.

Prijateljstvo s problematičnom zvezdom razvijalo se tokom prve sezone. ”Gaza mi je dobar prijatelj. Uvek smo bili zajedno. Gotovo svaki dan posle treninga išao bih kući i malo kasnije čulo bi se zvono. Uvek bi to bio Gaza koji je hteo da jede brazilsku hranu. Jeo je sve, a pogotovo farofe s crnim pasuljem. To bi jeo dok mu ne bi bilo zlo.”

Ali, tabloidi su prenosili priče o stalnim svađama između njih dvojice. ”Izgradili smo rivalstvo kako bismo pridobili pažnju medija, ali smo stalno išli zajedno u restorane. To smo namerno napravili. Provodili smo puno vremena zajedno i često se družili. To su bila sjajna vremena.”

Čak i nakon što je Gaza prešao u Totenhem na kraju Mirandinjine pve sezone u Njukaslu, dvojac je ostao blizak. ”Kad sam odlazio iz Engleske, gaza nam je poklonio psa, kao poklon za moju kći.”

Njegova kći, koja je rođena u Njukaslu, zove se Sara- po princezi Sari Ferguson. Imali smo i psa, ženku, i Gaza je hteo da se pas zove po njemu- Gaza. ”Ali Gaza, pas je žensko.” ”Ne, daj psu moje ime.” Ne, ne, ne, ne Gaza. Na kraju smo je nazvali Beli (Belly), po Gazinom drugaru koji ga je stalno vozio. On se zvao Debeli Džim, ali smo ga zvali Debeli Beli (Fat Belly).”

Mirandinjina prva sezona bila je relativno uspešna, uprkos periodu adaptacije. Zabio je 13 golova, uključujući 2 na Old Trafordu, te je delio prvo mesto na klupskoj listi strelaca. Na kraju sezone čak je bio izabran u tim engleske fudbalske lige. ”Igrao sam sa svim tim zverima engleskog fudbala. Tamo su bili Piter Šilton, Geri Stivens, Stjuart Pirs, Teri Bučer. To je bila engleska reprezentacija, ja i Ozi Ardiljes. Imali smo još Džona Barnsa, Pitera Birdslija i Gerija Linekera. Zajedno smo igrali (kao tim engleske fudbalske lige op.a.) protiv irskih 11 u Dablinu i bilo je 1-1.

Druga sezona, međutim, nije bila ni približno dobra kao prva. Njegov drug i glavni asistent prodat je u Totenhem, a Vili MekFol, menadžer koji je vodio glavnu reč njegovom dolasku, dobio je otkaz u oktobru. Dobio je otkaz iako su slavili 2-1 na Enfildu zahvaljujući golu iz penala u 92. minutu koji je postigao baš brazilski napadač.

Mirandinja se dobro seća tog trenutka. ”Bilo je to ispred Kopa. Samo sam stavio loptu na belu tačku, potrčao i taman kad sam trebao šutirati, Brus Gobelar bacio se u desno. Zato sam jednostavno poslao loptu u sredinu i sjurio se prema Liverpulovim navijačima. Nisu bili ljuti, aplaudirali su mi. Jedna od najlepših sećanja iz Engleske je to ljubav između navijača i igrača čak i ako igraš za protivnički tim. Ako igraš dobru utakmicu i ponašaš se kako treba, to je stvarno lepo.

Ipak, utakmica na Enfildu nije bila dovoljna za ostanak menadžera na klupi i Njukasl dovodi Džima Smita iz KPR-a kao zamenu. Smit nije verovao Brazilcu pa Mira nema puno lepih sećanja iz druge sezone. Opisuje Smita kao ”agresivnog, nasilnog i prokletog” menadžera.

Smit je sa sobom doveo dosta novih i igrača i tako pretvorio MekFolovu ekipu koja je kontrolisala utakmice u direktnu i nesofisticiranu ekipu. Mirandinja je rekao da je Smit ”ubio Njukasl”. Njegove motivacione veštine takođe su bile nepoznate čoveku iz Fortaleze.

Nedelju dana pre domaće utakmice s Liverpulom, Smit je poslao Mirandinju da trenira s rezervama. Onda, na dan utakmice: ”Sve je promenio i stavio me u tim. Postigao sam jedan gol i imao još jedan šut koji se vrteo po TV-u cele godine. Pogodio sam stativu, otišla je iza Brusa Gobelara, pogodila drugu stativu i odbila se u njegove ruke. Kasnije je Smit rekao da je to bila strategija s kojom me hteo motivisati. Ludost. Kako me možeš ostaviti da mislim kako neću igrati celu nedelju i onda promeniš mišljenje u zadnjem minutu?”

Njukasl je ispao iz lige, bili su zadnji na tabeli i to 9 bodova od sigurne zone. Tada se Mirandinja dogovorio s Palmeirasom za pozajmicu. To je opisao kao ”najveću grešku u karijeri”. Iako se nadao da će se jednog dana vratiti u klub i grad koji su mu toliko prirasli srcu, povratak se nikada nije desio. I danas sanja o povratku u Tajnsajd.

U aprilu prošle godine je imao priliku svratiti u posetu. Bio je u Njukaslu par dana i otvorio prvi brazilski restoran u gradu. Dok je bio tamo, bio je pozvan na utakmicu Njukasl- Mančester Siti, dok se njegov klub ponovo borio za opstanak.

”Išao sam samo pogledati utakmicu, ali je bilo organizivano iznenađenje. Kad sam stigao poveli su me u sve lože te sam sa svima razmenio par reči. Na poluvremenu su me odveli na teren da se pozdravim s navijačima. 55,000 ljudi pevalo je moju malu pesmu.”

Džošua ga je pitao da je ponovi. Mira je duboko uzdahnuo, izgledao kao da nije baš najsrećniji što mora pevati. Ipak, pesma je išla ovako: “We’ve got Mirandinha, he’s not from Argentina. He’s from Brazil, he’s fucking brill.” Nakon što smo se obojica nasmejali, izgledao kao da se malo rastužio. ”Bio je to specijalan momenat za mene. Nikad nisam dobio takav doček u svojoj zemlji. Organizovali su iznenađenje za mene, sigurno je da su me pogodile emocije.”

Otkad je napustio Njukasl 1989. Mirandinja je igrao ili trenirao po celom svetu. Bio je u Japanu, Maleziji, Saudijskoj Arabiji, brazilskoj Amazoniji i Sudanu, ali u ovom intervjuu hteo je pričati isključivo o vremenu na Severoistoku Engleske.

On je prvi Brazilac koji je zaigrao u engleskoj Prvoj Diviziji i mnogo se ponosi tim postignućem. Zahvalnosti i ljubav koju gaji prema Njukaslu i Džordijevcima oseti se u svakoj njegovoj reči.