Mersisajd derbi – prijateljski derbi

U Liverpulu nema izraženih religijskih, socijalnih niti etničkih podela. Skauzeri su deca radničke klase, vole da se druže, a imaju i jedan od najnerazumljivijih akcenata kad je u pitanju englesko govorno područje (na koji su oni vrlo ponosni). Jedino što ih deli su boje. Jedna je plava, druga je crvena. Jedni žive na Gudison Parku, a drugi na Enfildu. Jedni navijaju za Everton FC, a drugi za Liverpool FC. U daljem tekstu, radi razlikovanja pojmova Liverpula kao grada i Liverpula kao tima, kada budemo govorili o fudbalskom timu, govorićemo LFC.

Ono što je zanimljivo je da su često u pitanju pripadnici iste porodice, jer je u Liverpulu neretka situacija da dva brata navijaju za različite timove. Nije nemoguća ni situacija da čak iako vam cela familija navija za LFC, da vaše dete bude vatreni navijač Evertona. Ono po čemu je ovaj derbi poseban je što ovde nema mržnje, neprijateljstva i nasilja (“čast” izuzecima). Jedino čega ima je tipičan engleski humor, pošalice na račun “onih drugih”, malo gorčine kada izgubite od gradskih rivala, ali ništa što nekoliko piva ne može da reši.

Roj Vernon i Ron Jejts izvode svoje timove u derbiju

Everton je prvi profesionalni klub koji je osnovan u Liverpulu (1878. godine osnovan je pod nazivom St. Domingo’s, a godinu dana kasnije menjaju naziv u Everton). Njihov prvi teren je zapravo bio Enfild, današnji hram LFC-a. Nekoliko godina kasnije, zbog povećanja rente od strane vlasnika zemlje, klub se seli kilometar i po dalje od Enfilda, na Gudison park. Tako je osnovan novi Everton, kakvim ga danas poznajemo. Sa druge strane, dotadašnji vlasnik Evertona osniva LFC 1892. godine. To je bio početak onoga što će se u 20. veku nazivati prijateljskim derbijem. Sam izraz “prijateljski derbi” zaista zvuči kao oksimoron, potpuno nespojivo, i na prvi pogled nerazumljivo mnogim fudbalskim fanovima širom sveta. Ipak, liverpulski derbi je jedan od retkih koji ne podstiče nikakav oblik segregacije niti podelu među navijačima, i nije bilo čudno videti navijače oba tima kako sede jedni uz druge tokom derbija. Ne samo da nema podela, već se dešava da se ujedine protiv ‘zajedničkih neprijatelja’, a najveći je, svakako, Mančester Junajted. Tako se 1984. godine, kada su u finalu Liga Kupa na Vembliju igrali Everton i LFC, desilo da navijači oba tima putuju zajedno do Londona, u autobusima su pevali pesme Bitlsa, a na samom stadionu nije bilo striktno odvojenih delova za navijače ova dva tima. Svi zajedno su uzvikivali “Mersisajd” i “Da li nas vidite, vi iz Mančestera?”. To je bio onaj momenat kada nije bilo toliko bitno ko će odneti pobedu, jedino je bilo bitno da trofej stigne u Liverpul.

Naravno da je odnos navijača ova dva tima imao uspone i padove, u zavisnosti od nekoliko faktora. Ipak, bitno je naglasiti da svaki put kada je to bilo potrebno, podrška navijača onog drugog tima nije izostala.

Od sredine 1970-ih, dolazi do velikog pada proizvodne industrije na severu zemlje, a Liverpul gubi status značajne svetske luke. Glavni uzrok ovome je činjenica da je na vlasti bila Konzervativna partija i premijerka Margaret Tačer, čije su drastične mere doprinele tome da sever Engleske, u kom je većinski nastanjena radnička klasa, zapadne u veliku finansijsku krizu, siromaštvo i bedu. U ranim 1980-im nezaposlenost u Liverpulu je bila među najvišima u Velikoj Britaniji. Ovo je bio period kada je Liverpul bio zaista na margini, kvalitet života je znatno opao i zajedništvo među ljudima bilo je veoma izraženo, bez obzira na klupsku pripadnost. Druga velika nesreća koja je zbližila navijače ova dva tima je tragedija na Hilsborou , koja se desila 1989. godine kada je na stadionu u Šefildu 96 navijača LFC-a poginulo. Tada su svi zajedno, navijači LFC-a i Evertona odali počast žrtvama, a ceo prostor između Gudison Parka i Enfilda (Stenli park) je bio prekriven obeležjima oba tima.

Enfild i Gudison sa Stenli parkom između

Još jedan čin podrške desio se 2007. godine. Naime, nakon što je 12-ogodišnji dečak, navijač Evertona ubijen, LFC je pozvao njegove roditelje da prisustvuju meču Lige Šampiona na Enfildu (LFC – Tuluz) i to je bio jedan jedini put da se na stadionu LFC-a začula pesma „Džoni Tod “, koja je zaštitni znak Evertonovih igrača i Gudison Parka. Tek nakon ove pesme, začula se i himna LFC-a. Odnos među navijačima i samim klubovima se vremenom menjao. Od 1920-ih do 1960-ih, Everton je bio bolji tim, tako da rivalstvo nije bilo naročito izraženo. Od 1960-ih, dolaskom Bila Šenklija na mesto menadžera LFC-a i napredovanjem tima u prvi ligu, situacija se menja i tad LFC i Everton postaju suparnici u borbi za trofeje. Sezona 1985/1986 je verovatno jedna od najuzbudljivijih, jer su ova dva tima bila direktni rivali kako za osvajanje Lige, tako i za osvajanje FA Kupa. Te sezone LFC je osvojio i Ligu i Kup. Tokom 1990-ih Everton je uglavnom beležio slabije rezultate od LFC-a, tako da se ne može reći da su bili rivali u borbi za titule, ali naravno da je svaki susret između ova dva tima predstavljao praznik sporta u Liverpulu, i za svaki od tih susreta se može reći da je bio dramatičan, neizvestan, i za pamćenje. Dosadašnja statistika ide u korist LFC-a, jer od ukupno odigranih 221 susret, u 88 je pobedio LFC, a u 66 susreta Everton.

„Možeš da promeniš religiju, pol, etničku pripadnost, ali klub za koji navijaš – nikada“
Liverpul je verovatno jedini grad u kome ova fudbalska ’zakletva’ ne važi. Piter Bardsli, Stiv Mekmahon, Nik Barmbi , Abel Ksavier samo su neki od igrača koji su igrali za oba liverpulska tima. Bilo je zatišja kada su transferi u pitanju, naročito u periodu od 1960-ih do 2000-ih, što je i logično, jer je tad rivalstvo bilo najizraženije. U prvoj polovini 20. veka, kao i početkom 21. veka transferi su postali uobičajeni. Ono što je takođe vredno pomena je da većina navijača oba tima shvata da je fudbal ipak samo posao, oni očekuju od svakog igrača da svim srcem igra za tim koji ga plaća i nisu zabeleženi nikakvi veći incidenti kada igrači pređu iz jednog u drugi liverpulski tim. Zanimljivo je i da su neki od najvećih igrača oba tima, kao deca navijali za gradske rivale. Tako su Džejmi Karager, Robi Fauler, Stiv Mekmanaman, Majkl Oven i Jan Raš bili mali navijači Karamela, a igrači poput Dejva Votsona i Pitera Rida su bili navijači Crvenih. Kruže glasine da Džejmi Karager ima tetovažu Evertona na ruci, ali to nikada nije potvrđeno, i nije mu smetalo da postane legenda LFC-a.

A kako onda izgleda to prijateljsko zadirkivanje? Bil Šenkli je vrlo često imao običaj da se šali na račun Evertona, iako to nikada nisu bili zlonamerni komentari, niti su ih čelnici Evertona tako doživljavali. Govorio je da u Liverpulu postoje samo dva velika tima – prvi tim LFC-a i rezervni tim LFC-a. Kada je Alan Bol potpisao ugovor sa Evertonom, Šenkli mu je rekao „Čestitam, ako ništa drugo, igraćeš u blizini velikog kluba.“ Diksi Din, legenda Evertona, umro je 1980. godine od infarkta na sred Gudison parka, dok je gledao, ni manje ni više nego derbi između Evertona i LFC-a. Na sahrani, kada je Šenkli držao govor, rekao je da bi Din bio jako srećan kada bi video da je na njegovu sahranu došlo više ljudi nego na poslednju utakmicu Evertona. A koliko su derbiji važni, svedoči takodje Šenklijeva izjava da bi na derbi došao i mrtav, tražeći da njegov kovčeg donesu na stadion i da iseku rupu na poklopcu kovčega. Ni navijači Evertona nisu ostajali dužni. Tokom 1990-ih, prema rečima Robi Faulera, lažno su ga optuživali za upotrebu droge. Zato je Fowler 1999. godine kao odgovor na te provokacije, proslavio gol protiv Evertona tako što se sagnuo na travu pored bele linije i simulirao konzumiranje kokaina, što mu je donelo 4 meča suspenzije. Dalje, navijači Evertona vrlo često kapitena LFC-a Stiven Džerarda na utakmicama provociraju sa tribina pitanjima o tome ko je pravi otac njegove dece.

Fauler 1999. odgovara na provokacije, epilog – 4 meča suspenzije

Još jedna pošalica odnosi se na na etničku pripadnost navijača ova dva tima. Naime, LFC ima veliku podršku u Evropi, pre svega u Skandinaviji, kao i u Republici Irskoj. Zato navijači Evertona smatraju da samo pravi skauzeri podržavaju Everton, a da za LFC navijaju samo stranci. Ovo su naravno subjektivna mišljenja, a navijača oba tima ima širom sveta. Neki smatraju da bez ’krvničkog’ neprijateljstva nema ni pravog derbija, i da ne možete da budete vatreni navijač nekog tima, ako ne mrzite gradske rivale. Takav stav doprinosi velikom broju incidenata i bespotrebnog nasilja. Zabrinjavajuće je da su starije generacije navijača oba tima (one generacije koje se sećaju dobrih odnosa) primetili širenje negativne energije i sve veće agresije među mladima, te da se na stadionima dešava sve veći broj manjih incidenata počinjenih od strane mladih navijača oba tima. Ostaje činjenica da je Liverpul najuspešniji fudbalski grad u Engleskoj. Everton i LFC su ukupno osvojili 27 ligaških titula, i nikada se nije desilo da u prvoj ligi ne igra bar jedan od ova dva tima još od osnivanja Engleske fudbalske lige. Everton je jedan od osnivača Lige, a LFC je drugi najtrofejniji klub u zemlji. Everton se u prvoj ligi takmičio u više od 100 sezona, što je rekord u engleskom fudbalu.

Navijača oba tima ima u svakoj ulici, u svakoj školi, u svakoj porodici. Za koga god da navijate, uvek treba imati na umu da, bar u ovom slučaju, ovo nije rat, nego priča o sportskom rivalstvu, ali i podršci. Kako kaže jedan navijač, to su samo dva različita puta do istog mesta. Jedan put je crven, a drugi je plav.

U teškim trenucima uvek zajedno

tekst napisala Una Kostandinović

0

0