Milvol – sami protiv svih

Kotrljanje lopte, nama svima drago, prema nekim zapisima vuče korene čak nekoliko vekova unazad, međutim fudbal onakvim kakvim ga poznajemo danas postoji par decenija više od jednog veka. A bolji primer kako je sve išlo tokom godina možda i ne postoji. Poput malo skrivene prašnjave knjige u ćošku police u biblioteci koja krije priču kako je radnička klasa oblikovala nama dragu igru.

Fudbal i radnička klasa su dva usko povezana i skoro nerazdvojna pojma. A tokom industrijske revolucije krajem 18. i početkom 19. veka, deo Londona koji se razvijao ubrzano i za koji je najviše bila vezivana radnička klasa je bio istočni deo Londona. Predeo istočno od zidina tvrđave u centru Londona i severno od Temze rastao je zahvaljujući preradi vune i kože,a zatim rečnoj trgovini preko Temze. Industrija je bila premeštena u taj deo grada zbog vetra koji je duvao niz Temzu i tako smrad od industrijskog zagađenja se nije osećao u celom gradu već samo u istočnom delu Londona. Kako je odmicalo vreme tako je trgovina postajala obimnija i taj deo grad postao je poznat po svojim novoizgrađenim dokovima.

Radnička klasa je zabavu i razonodu od svakodnevnog sumornog sivila i prljavih dokova, kako to obično biva, tražila u fudbalu. Tako su radnici fabrike “J.T. Morton“ koja je bila zadužena za snabdevanje brodova konzervama hrane, 1885. godine osnovali klub pod imenom Milvol Rovers. Kompanija je glavno sedište imala u Aberdinu u Škotskoj i svoju prvu fabriku van Škotske je otvorila u Milvolu, jednom od krajeva Ostrva Pasa (eng. Isle of Dogs), u Istočnom Londonu. Sam naziv jednog od najvećih meandara Temze, Ostrvo Pasa, nema jasnu istoriju porekla njegovog imena pa tako postoji više teorija kako je dobio ime. Jedna od popularnijih priča je da su tu bili čuvani lovački psi kralja Edvarda III, dok druga priča govori da se taj deo prvobitno zvao Ostrvo Pataka (eng. Isle of Ducks) i da se vremenom taj naziv iskrivio i prerastao u Ostrvo Pasa. Kako god bilo, naziv nije zvučao ni malo prijateljski.

Pošto su radnici koji su osnovali klub mahom bili iz okoline Dandija u Škotskoj, obeležja Milvola vuku korene odatle, plava i bela boja od zastave Sent Endrjua dok lav potiče s kraljevskog barjaka Škotske. Prvu utakmicu, Milvol Roversi su odigrali protiv još jednog lokalnog kluba, Filbruka, na obližnjoj livadi a Milvol je ubedljivo poražen rezultatom 5-0. Ipak pouke su izvučene iz poraza pa su narednih 12 utakmica ostajali neporaženi.

Prvih par godina svoje utakmice su igrali na raznim lokacijama i kada su 1889.godine prešli na Atletik Graund, iz svog imena izbacuju sufiks Rovers i umesto njega dodaju Atletik. Narednih nekoliko godina Milvol Atletik igrao je na tom stadionu razna takmičenja od Južne Fudbalske lige (eng. Southern Football League) preko FA kupa do čijeg su polufinala stigli 1900. godine. U to vreme, uopšte nije bilo neuobičajno da se na Milvolovim utakmicama skupi i po 30 hiljada ljudi što je bila neverovatna brojka s obzirom da putnički saobraćaj nije bio toliko razvijen.

Već 1901. godine, svega 16 godina nakon osnivanja, bili su primorani da pređu na četvrti stadion u svojoj istoriji. Okolnosti su zahtevale da pređu na obližnji Nort Grinvič stadion jer je lokalna kompanija iz Milvola htela da pretvori stadion na kom su do tad igrali u stovarište građevinskog materijala. Sve se dalje nastavilo po starom, veliki broj ljudi se skupljao da gleda Milvol, a oni su ponovo stigli do polufinala FA kupa 1903. godine i zbog tih uspešnih izleta u FA kupu i čestog „skidanja skalpova“ većim klubovima i lava u grbu, nadimak Milvola postaje „Lavovi“ koji će postati popularniji od dotadašnjeg „Dokeri“. Zatim su bili šampioni Zapadne Fudbalske lige 1908. i 1909. i tako nastavili trend uspeha u ligaškim takmičenjima pošto su prethodno osvajali Južnu Fudbalsku ligu prve 2 sezone od njenog osnivanja. Međutim, Milvol i dalje nije bio član jedinstvene fudbalske lige koja je formirana pre više od deceniju i proći će još neko vreme pre nego što postanu njen punopravni član.

Usled ograničenog prostora za razvoj i ekspanziju stadiona, klub ponovo menja stadion 1910. ali ovaj put na duži period. Odabrano mesto za novi stadion bilo je sa druge strane Temze, u jugoistočnom Londonu. Za tadašnjih 10 hiljada funti stvorena je popularna ’Jazbina’. Kraj se nije preterano razlikovao onom iz kojeg su došli. Stadion je od prvobitnog mesta na kom je klub osnovan bio udaljen svega par kilometara. Naselje u blizini novog stadiona bio je Pekam,a ako ste gledali Mućke, sada vam je  jasno zašto porodica Troter navija za Milvol i jasno vam je u kakav kraj se klub preselio.

Bez obzira na promenu lokacije klub je zadržao navijače, mahom radnike na dokovima i prikupio je simpatije stanovnika iz nove okoline. S novim stadionom došao je i moto kluba “Ne plašimo se nijednog neprijatelja, gde god da odemo”;pritom mislivši pre svega na novoformirano rivalstvo sa lokalnim Vest Hemom. Prvi susret se odigrao 9. decembra 1899.godine na kojem je Milvol slavio rezultatom 2-1.  Pošto su Vest Hem takođe osnovali dokeri, zaposleni za drugu kompaniju, nastanak derbija između ta dva kluba bio je neizbežan a tuče neminovnost pri čemu je prva zabeležena čak 1906. godine pri gostovanju Milvola na Apton parku! Period pre Prvog svetskog rata je bio najintenzivniji što se tiče rivalstva između dva kluba i sastali su se čak 60 puta u svim takmičenjima u samo 16 godina! U tom periodu Milvol je 1903.godine zabeležio i najubedljiviju pobedu rezultatom 7-1 i generalno je bio uspešniji klub. Prvi svetski rat je prekinuo česte okršaje između dva kluba i nakon toga veoma retko su igrali u istom rangu.

Po završetku Prvog svetskog rata, Milvol postaje jedan od osnivača Treće divizije i izbacuje Atletik iz svog imena. Jazbina nastavlja da gradi zastrašujuću reputaciju i postaje poznata po strastvenoj publici. Na svim drugim stadionima publika je uglavnom lepe poteze protivničkog tima uglavnom umela da nagradi aplauzom i odobravanjem dok se na Jazbini prolamao ’Urlik Milvola’ koji je delovao zastrašujuće. Zbog takve frenetične podrške, često se govorilo da već od početka Milvol vodi 1-0.

Period izmešu dva svetska rata je važio za relativno uspešan period za Milvol. Klub je polako napredovao, izborio je plasman u Drugu diviziju u sezoni ’27/’28 kao šampion i usput je postigao neverovatnih 87 golova kod kuće što je i dalje rekord treće lige u Engleskoj. Devet godina kasnije su stigli da trećeg polufinala FA kupa u svojoj istoriji i na putu dotle postavili su rekordnu posetu na Jazbini od malo preko 48 hiljada ljudi, što je i dalje najveća poseta Milvola kod kuće. Krajem 30-ih, Milvol je jurišao na Prvu Diviziju ali samo nedelju dana od početka sezone ’39/’40 u kojoj se očekivalo promocija u najviši rang po prvi put, izbio je Drugi svetski rat koji će znatno oštetiti Milvol, više nego većinu klubova u Engleskoj.

Pre rata, Milvol je važio za jedan od većih i bogatijih klubova u zemlji, ali žrtve koje je odneo rat su ostavile duboki trag na klub. Većina igrača je poginula ili bila ranjena a Jazbina je bila poprilično oštećena prilikom bombardovanja Londona od strane Luftvafea. Međutim najveću štetu je pretrpela od neugašenog opuška cigarete zbog kojeg je izgorela čitava tribina i Milvol je bio prinuđen da igra svoje utakmice na stadionima lokalnih rivala poput Čarltona, Kristal Palasa i Vest Hema.

Od jednog od najvećih kandidata za člana Prve Divizije pre rata, Milvol je nakon rata ispao u treću diviziju i krajem 50-ih je čak ispao u četvrti rang i postao jedan od osnivača Četvrte Divizije. Par sezona su se šetali između trećeg i četvrtog ranga ali onda su ’65 ostvarili promociju u treći rang i od tada se nisu vraćali u Diviziju četiri.

Nakon pune dve decenije tumaranja i pokušaja da se vrate na pravi put, klub je napokon uspeo i ulazio je u svoj najživopisniji period. Neverovatan niz od 59 utakmica kod kuće bez poraza između ’64 –’67 i strastvena, pomalo ozloglašena publika, vraćale su Milvol na fudbalsku mapu Engleske.

U stvaranju skoro trogodišnjeg niza nepobedivosti učestvovala su 2 menadžera – Bili Grej, bivše krilo Čelsija i Notingem Foresta i Beni Fenton,bivši igrač Vest Hema, Milvola i Čarltona. Grej će otići sredinom ’66 a Fenton će nastaviti njegov niz sve do januara ’67 kada će Milvol izgubiti od Plimuta. Naravno publika na Jazbini bila je razjarena, gađali su igrače Plimuta svim i svačim i kamenovali im autobus a klub je zbog takvog divljanja navijača bio kažnjen.

Bili Grej kao i Beni Fenton, bili su ljudi koji su držali do svojih principa. Grej nije dozvoljavao igračima da psuju dok je Fenton insistirao na tome da „ko ne želi da se ponaša po fer pleju, ni ja ne želim da ga imam u timu.“ Grej je otišao upravo zbog tih striktnih pravila i neslaganja s igračima a i slabe podrške navijača kojima se nisu baš preterano sviđala ta pravila. Fenton s druge strane se zadržao poprilično dugo i ostavio dubok trag u klub, posebno s jednom generacijom kojoj je višedecenijski san navijača „Lavova“ izmakao za dlaku. Ta ’71 godina je u mnogočemu obeležila istoriju Milvola.

Kako se ekonomija oporavljala od Drugog svetskog rata, trgovina se razvijala i tehnologija napredovala, tako su dokovi koji su bili vezivani za Milvol i njegove verne navijače polako zasterevali i propadali. Nemogućnost da se dokovi prošire za sve glomaznije brodove prouzrokovali su njihovo zatvaranje 1971.godine što je dovelo do velike stope nezaposlenosti i još većeg siromaštva u istočnom Londonu. Te iste godine kada je jedan od glavnih simbola Milvola otišao u istoriju, rodila se čuvena „generacija ’71“ kojoj je Prva divizija izmakla samo za jedan bod. Odlaskom jednog simbola u istoriju, rođen je drugi simbol koji se vezuje za Milvol – huliganizam.

Milvol je tih godina igrao možda bolje nego ikad do tad. Ono što je Fenton sklapao polako godinama, dolazilo je do izražaja. Igrači kao što su Hari Krips, Denis Barner, Derek Pousi, Beri Kičener,Brajan King i drugi, su već duže vremena igrali zajedno i veoma dobro su se poznavali. Nažalost, promocija je izmakla za jedan bod. Uspešniji je bio Birmingem koji je igrao par dana kasnije nakon što je Milvol odigrao svoju poslednju utakmicu. Gostovali su Lejton Orijentu i samo njihov poraz bi doneo Milvolu toliko željenu promociju, prvu u istoriji kluba. Čak je i desetak navijača Milvola upalo na Brizbejn roud u nadi da će utakmica biti odložena zbog njihovog utrčavanja na teren ali uzalud. Birmingem je poveo i tu prednost je do kraja utakmice znao i da odbrani.

To je bio krajnje srceparajući trenutak za navijače Milvola kojima su makar igre kluba donosile radost u tim teškim trenucima. Koliko je Milvol značio ljudima koji su radili na dokovima dovoljno govori činjenica da je tadašnji direktor kluba Bil Nilan imao flotu brodova od kojih je pola nosilo ime po slavnim igračima Milvola dok je čak jedan brod nosio ime „Promocija“, ali ipak te godine nije bilo suđeno.

Nakon uzbudljive sezone ’71/’72 u kojoj je viši rang izmakao, sledeće nisu bili ni blizu promocije i tokom celih 70-ih beležili su ispodprosečne rezultate a opet su bili na naslovnim stranicama svih novina. Kako? Zbog navijača naravno.

Kraj u kojem su odrastali navijači Milvola, terao ih je da očvrsnu od ranih nogu i jednostavno nije bilo moguće opstati ukoliko si bio mekušac. Većina sinova pomagala je očevima na dokovima da bi zaradili koju funtu više i doneli malo više hrane na sto. Zatvaranjem dokova, nastali su problemi. Upravo zbog toga, starije pristalice Milvola od pre rata, su gledale na te generacije kao žrtve nesrećnih okolnosti puštene niz vodu, bez razumevanja od strane nadležnih.

Obično se sredina 60-ih uzima kao početak nastajanja fenomena huliganizma iako su neredi pratili fudbal maltene od kako se igra. Počelo je ubacivanjem kovanica na teren ili utrčavanjem na teren, što se gledalo na kao bezazlene ispade koji se lako regulišu. Kada je sudija napadnut pri jednom utračvanju navijača na teren, Milvol je drastično kažnjen i naređeno je da se podigne metalna ograda koja će odvajati navijače od terena. Međutim kako su godine odmicale tako su mahom mlađi navijači shvatili da pravljenje incidenata lak način za skretanje pažnje i okupiranje naslovnih stranica novina i tako su gradili reputaciju. Tuče između navijača na stadionu i izvan njega postajala su učestala pojava. Neretko kada bi išli na gostovanje, navijači Milvola bi se podelili i jedni bi otišli u svoj sektor dok bi drugi upali u sektor gde se nalaze protivnički navijači i tukli bi se dok ih policija ne rastavi. Upadali su čak i na stadione lokalnih rivala na njihove utakmice iako ne igra Milvol, čisto da bi napravili pometnju. Svojim ispadima poprilično su praznili kasu kluba, kazne su stizale na redovnom mesečnom nivou a neretko se dešavalo da fudbalska asocijacija izda nalog za zatvaranje popularne „Jazbine“, ponekad na nekoliko nedelja.

Firma huligana Milvola koja je harala 70-ih i 80-ih, prvobitno je bila poznata kao F-Troop, dok kasnije menja svoj ime u Milvol Bušvokers. Kao i sve firme osnovni cilj im je bio da se zezaju, popiju enormne količine piva i da prate Milvol. Međutim neretko je zezanje i peckanje prerastalo u tuču sa drugim firmama. Nekad planski, nekad spontano. Tenzija je uvek bila prisutna, svi su hteli da dokažu kako su jači i tvrđi od drugih, ali navijači Milvola su u tome prednjačili. I ako su njihove brojke na utakmicama retko prelazile više od 200 ljudi, vremenom su stekli toliko ozloglašenu reputaciju da su često gostujući navijači izbegavali gostovanja u Jazbini. A oni koji bi odlučili da se pojave nisu najbolje prolazili.

U izgradnji te reputacije nisu imali udela samo navijači, već pre svega mediji, posebno novine. Slobodno možemo reći ozloglašeni „The Sun“ je podgrevao tenzije senzacionalističkim naslovima koji su pumpali reputaciju a u prvom planu su bili upravo Milvol Bušvokersi čiji nijedan incident nije mogao proći neprimićeno iako su pratili mahom drugoligaški klub.

Bez obzira na ispade najvatrenijih pristalica Milvola, klub je važio za jedan od najboljih u zemlji što se tiče komunikacije na relaciji uprava-navijači. Uprava se trudila da suzbije nerede i štetu tako što su među prvima iznajmljivali vozove za navijače u kojima bi bili isključivo oni kako bi se izbegli bilo kakvi sukobi. Trudili su se da vrate publiku na stadion pošto je na utakmice Milvola 70-ih dolazio mali broj ljudi u odnosu na prethodne godine. U to vreme mahom su na utakmice dolazili tinejdžeri i ljudi u svojim 20-im za razliku od doba pre rata kada nije bila neoubičajna scena da i cela porodica dođe na stadion. Tome su stremili u Milvolu i to su želeli da pokažu Britaniji, zbog čega su prihvatili s oduševljenjem poziv Bi-Bi-Sija da urade dokumentarac o huliganizmu baš o njihovom klubu. Nadali su se da će biti predstavljeni u lepšem svetlu i prikazati kako su naslovi iz novina preuveličani.

Nažalost, dokumentarni program „Panorama“ je bio potpuna suprotnost onome čemu su se nadali. Momci jesu predstavljeni kao i svi drugi ali dovedeni su u neposrednu vezu sa  desničarskom političkom partijom “Nacionalni Front” koja nije bila blagonaklona prema imigrantima koji su dolazili u sve većem broju, mahom iz bivših kolonija Velike Britanije. Smatrali su da imigranti oduzimaju radna mesta belcima koji su tu bili starosedeoci i navijače su videli kao idealne nove članove preko kojih bi propagirali rasizam.

Pored toga što su ih gledali kao nasilnike sada je cela država na njih gledala kao na rasiste, što je dosta štetilo ugledu kluba. Klub je bio na lošem glasu i teško se nosio s predrasudama i etiketama koji su im nalepljene. Većina momaka koji su bili članovi firme nisu bili toliko rasistički nastrojeni, iako su pravili probleme. Međutim zbog nekolicine koja jeste bila rasistički orijentisana i bliska „Nacionalnom Frontu“ i zbog toga što su većinu firme činili mahom belci, etiketa rasista je ostala da ih prati dugi niz godina.

Zbog svih tih okolnosti, poseta na Jazbini je tih godina u odnosu na slavnije početke bila poprilično mizerna, uprkos svim naporima rukovodstva da se to promeni. Niti je imalo šta da se vidi u fudbalskom smislu a i konstantni navijački sukobi nisu bili baš magnet za publiku. Samim tim nije bilo previše novca od prodaje ulaznica, što je značilo manje sredstava kojima se raspolaže i nemogućnost održavanja stadiona. Jazbina je stvarno počinjala da u potpunosti opravdava svoj nadimak. Stadion je izgledao potpuno zapušteno, a najbolji opis stadiona u to doba dao je Imon Danfi, bivši igrač Milvola – „Gostujuća svlačionica je poput tamnice, nema svetla, nema prozora. Kupatila su očajna. Onda izađete i suočite se sa njima – Lavovima. Zatim nagrnu na vas i većina timova na kraju digne ruke. Mada kad provedeš neko vreme tu, priraste ti za srce. Jazbina je jedan od naših najvećih aduta.“

Bez obzira na veliku povezanost sa Jazbinom svima kojima je Milvol bio blizak srcu, njeni dani su polako bili odbrojani. Već duže vreme u planu bila je izgradnja novog stadiona ali nedostatak novca za takav poduhvat je primoravao odlaganje te ideje. U planu je bio da se izgradi stadion na kojem će biti isključivo sedenje bez stajanja, kapaciteta od oko 20 hiljada mesta, pod pretpostavkom da će se tako pobeći od ozloglašene reputacije i da će tako biti manje incidenata.

Jedan od događaja koji je pokrenuo lavinu negativnih komentara i bio jedan od glavnih okidača da državni vrh krene u ozbiljnu borbu protiv huliganizma na Ostrvu a samim tim u ubrza pitanje oko novog stadiona,  bio je susret u četvrtfinalu FA kupa ’85 između domaćeg Lutona i Milvola na Kenilvort Roudu. Prolazak Lutona u polufinale rezultatom 1-0 ostao je u senci konstantnih prekida utakmice i sukoba navijača među kojima su bili umešane i Čelsijeva i Vest Hemova firma (Hedhantersi i Inter Siti Firma). Na kraju utakmice razjareni navijači Milvola su uleteli na teren i pokušali su da dođu do igrača Lutona. Bilo je preko 80 povređenih od čega 31 policajac. Dva meseca nakon toga dogodio se Hejsel što je nateralo tadašnju premijerku Margaret Tačer da oformi takozvani „Ratni kabinet“ koji će se uhvatiti u koštac sa huliganizmom. Jedna od glavnih ideja „Gvozdene Dame“ bila je da svi stadioni moraju biti isključivo za sedenje, bez stajanja.

Međutim proćiće skoro decenija pre nego što se Milvol zvanično preselio na drugu lokaciju, novu Jazbinu. U međuvremenu pred sam kraj svojeg postojanja, Jazbina je doživela ono što su čekale generacije navijača Milvola od samog osnivanja kluba – Prvu Diviziju. Na temeljima ekipe koju je napravio Džordž Grejem u periodu ’83-’86, Milvol je polako kupio plodove. Promocija je pre svega došlo zahvaljujući ubitačnom spoju u samom špicu – Tedi Šeringem i Toni Kaskarino, koji su u sezoni ’87/’88 postigli 47 golova zajedno u svim takmičenjima od čega 42 u ligi.

U prvoj sezoni u najvišem rangu Milvol je završio na solidnom 10. mestu, pritom što u prvom delu sezonu do Boksing Deja, konstantno su bili blizu vrha a u jednom trenutku u oktobru nakon 6 kola su bili na prvom mestu. Te sezone Milvol je takođe prvi put prenošen uživo na TV-u, a navijači su za tu priliku spremili transparent „Dovoljno dugo vam je bilo potrebno da pronađete Jazbinu!“ Međutim u drugoj sezoni su završili ubedljivo poslednji, čak 18 bodova izvan sigurne zone a ubitačni duo Šeringem-Kaskarino se rastao pošto Kaskarino nije želeo nazad u niži rang, pa je nakon ispadanja napustio Milvol.  Takođe nakon ispadanja počela je i izgradnja novog, modernijeg stadiona – nove Jazbine.

Nakon kratkog boravka u najvišem rangu, Milvol nije uspeo da napravi ekspresan povratak u Prvu Diviziju uprkos neverovatnoj sezoni Tedija Šeringema u kojoj je postigao 33 gola i pokušao gotovo sam da vrati Milvol nazad. Bez obzira na to, njegove partije su mu ipak zaradile povratak u Prvu Diviziju u transferu vrednom 2 miliona funti u Notingem Forest. Oslabljen odlaskom bitnih igrača bez dostojnih zamena, ostali su još neko vreme u drugom rangu. Milvol je tako svoju poslednju utakmicu na Jazbini odigrao ’93 u Diviziji Jedan, drugom rangu takmičenja iza novoformirane Premijer Lige. Zemljište na kojem je bila Jazbina prodato je za 6.5m funti na kojem će biti izgrađen stambeni kompleks, a Milvol je krenuo da ispisuje sledeću stranicu svoje istorije.

Novi stadion odmah je prozvan „Nova Jazbina“ a udaljen je od stare Jazbine svega stotinak metara. Nije bio tako zastrašujući poput starog koji je ulivao strah u kosti, posebno u noćnom terminu odigravanja utakmica. Slabo osvetljeni prilazi starom stadionu, stara kaldrma i ostaci tramvajskih šina ispod železničkog mosta sa gomilom metalnog otpada okolo i soliterima u pozadini koji su ličili na stražarske kule – nije mogao da vas ne obuzme utisak da je taj prizor idealan za snimanje nekog horor filma o Džeku Trboseku. Međutim novi stadion iako nije imao tu zastrašujuću auru, ipak je doneo neka poboljšanja. Bio je prvi stadion u Engleskoj, isključivo za sedenje, koji je bio odrađen prema bezbedonosnim propisima donesenim nakon nesreće na Hilsborou. Ujedno to je bio prvi stadion izgrađen u Londonu još od kraja Drugog svetskog rata. Ipak, promene u rezultatima nije bilo.

Čak štaviše, Milvol je ’96 ispao u treći rang takmičenja uz ozbiljne finansijske probleme iako je te iste sezone u januaru bio na prvom mestu! Klub je neko vreme bio pred bankrotom ali takva situacija se ubrzo rasčistila i klub je mogao da nastavi da relativno normalno funkcioniše. Dve godine kasnije došao je i novi vlasnik koji je u početku želeo neke drastične promene koje nisu bile baš popularne kod navijača, poput menjanja boje gostujućih dresova u skroz sivo i izbacivanje lava iz grba, ali na svu sreću do toga nije došlo.

Kada je došao novi vlasnik, došao je i igrač koji će ostaviti svoje ime zabeleženo zlatnim slovima zauvek u istoriji Milvola – Nil „Bombaš“ Heris. Nadimak je dobio zbog partija koje pružao iz sezone u sezonu za Milvol, pokupivši titulu najboljeg strelca ekipe u prve 3 sezone, a 4 puta ukupno u narednih 6 sezona. Inspiracija za takav nadimak bio je britanski maršal ratnog vazduhoplovstva tokom Drugog svetskog rata, Ser Artur “Bombaš” Heris.

Nil je bio ljubimac navijača pre svega zbog dobrih partija koje je pružao i golova koje je davao, što je uzrokovalo povratak u Čempionšip početkom ovog milenijuma. Ali nakon povratka u Čempionšip, Nilu je 2001. dijagnostifikovan rak testisa. Zahvaljujući borbenom karakteru, „Bombaš“ je uspeo da se izbori i ponovo zaigra fudbal svega godinu dana kasnije i tako je stekao kultni status kod navijača „Lavova“.

U poslednjoj njegovoj sezoni za Milvol tokom prvog boravka tamo, uspeli su čak da stignu do prvog finala FA kupa u istoriji kluba, mada je te sezone napad uglavnom predvodio jedan drugi as, Tim Kejhil. Milvol je poražen u finalu od Mančester Junajteda rezultatom 3-0, ali uz nesrećne okolnosti jer za finale im nije bilo dostupno čak 16 igrača zbog suspenzija i povreda. Koliko je igrački kadar bio okrnjen, najbolje oslikava činjenica da je najmlađi igrač ikad u finalu FA kupa, zaigrao upravo tog 22. maja 2004. za Milvol. Kurtis Veston je imao samo 17 godina i 119 dana kada je ušao kao izmena pred kraj utakmice.

Uprkos porazu, Milvol je ispisao još jednu stranicu svoje istorije tako što su se kvalifikovali za UEFA kup pošto je Mančester Junajted već bio obezbedio Ligu Šampiona. Lavovi se nisu proslavili u Evropi i ispali su odmah od Ferencvaroša ukupnim rezultatom 4-2 i ispustili  priliku da se nađu u grupnoj fazi nekog evropskog takmičenja.

Od tog trenutka kreće ponovni pad i Milvol uskoro ponovo završava u trećem rangu takmičenja, samo 2 sezone nakon finala FA kupa i konstantne borbe za vrh i promociju u Premijer ligu. Pune 4 sezone su se zadržali u trećem rangu a promociju je donela talija u vidu povratnika Nila Herisa. U istoj sezoni kada je Milvol ostvario promociju u Čempionšip, Nil Heris je oborio rekord Tedija Šeringema i postao najbolji strelac u istoriji kluba.

Narednih nekoliko godina obeležiće povremeni susreti sa Vest Hemom i ponovno tumaranje između rangova koje i dalje traje. Naboj, žar i tenziju koji nose susreti između ta dva rivala retko se mogu naći igde drugde na Ostrvu, posebno zato što ti susreti su veoma retki jer klubovi su samo 12 sezona igrali u istom rangu od Prvog svetskog rata. Selidbom Vest Hema na Olimpijski stadion, razdaljina između njihovih stadiona se smanjila tako da nema sumnje da će prepucavanje postati još jače.

Trenutni menadžer kluba je legendarni Nil Heris, koji ih je već doveo u Čempionšip i za prvu sezonu u njemu igraju iznad svih očekivanja!

Ulaze u još jednu sezonu u kojoj će morati da opravdaju svoj nadimak i nastave svoju borbu sami protiv svih, baš kako kaže njihova čuvena pesma – „Niko nas ne voli, nije nas briga!“

Nama ostaje samo da im poželimo sreću i da uskoro češće gledamo derbi istočnog Londona, borbu za ponos i prevlast nad dokovima Temze!

 

When i was just a little boy,

I asked my mother what it would be,

Will it be Arsenal, will it be Spurs,

Here’s what she said to me,

 

Oh Millwall, Millwall, Millwall…