Mančester Siti – ne morate ih voleti, ali njihovu istoriju morate poštovati

U danima kada je novac u prvom planu, kada fudbal menja svoj oblik i svrhu kao po ustaljenoj navici javljaju se priče o “veštačkom klubu”, “arapskoj tvorevini”, “timu s mnogo novca, a malo istorije”. Šta je od toga tačno? Sami prosudite nakon čitanja ovog teksta.

Korene kluba kojeg danas najčešće povezujemo sa milionima i bogatim vlasnicima sa Bliskog istoka možemo tražiti u malom lokalnom crkvenom klubu osnovanog daleke 1880. godine. Zašto crkvenom? Znate ako ste pratili neke naše ranije tekstove, ali nije na odmet da obnovimo lekciju. Tokom druge polovine 19. veka širom Britanije bilo je uobičajeno da lokalne crkvene zajednice osnivaju ragbi, kriket ili fudbalske sekcije kako bi zainteresovali mlade ljude da se bave sportom. Na taj način pokušavali bi da usmere članove zajednice da rade nešto korisno, umesto da se odaju kriminalu ili alkoholizmu. Klubovi bi zatim međusobno igrali u prijateljskim utakmicama ili humanitarnim takmičenjima, a prihod od ulaznica bi najčešće ulazio u same crkvene institucije, tako da su na neki način svi imali koristi. Mnogi današnji klubovi na tlu Engleske imaju svoje preteče u crkvenim klubovima – jedan od njih je i Mančester Siti.

Te daleke 1880. godine članovi crkve iz jugoistočnog Mančestera, osnovali su fudbalski klub Sent Marks. Ideja je bila da se okupi pretežno nezaposlena, a fizički sposobna i aktivna mladež, kako bi se igrale utakmice sa lokalnim timovima.

Sam kvalitet fudbala nije bio u prvom planu, i o tome je generalno retko ko razmišljao. Rezultati idu u korist ove tvrdnje, Sent Marks je tokom prve godine postojanja dobio samo jednu utakmicu, protiv Stelajbridž Klerensa. Sve druge su izgubili, često i vrlo ubedljivim rezultatima. Korak ka iole ozbiljnoj priči mogao je da bude napravljen 1884. godine, kada je jedan od najboljih igrača kluba, Volter Ču, koji je paralelno nastupao i za tim pod imenom Bele Vu, inicirao neku vrstu fuzije između svoja dva tima. Ljubav između Bele Vua i Sent Marksa nije trajala dugo, i klubovi su posle samo godinu dana ponovo krenuli svojim, odvojenim putevima. Ipak, dogodilo se nešto značajno. I jedni i drugi poneli su nova imena, i tako napravili veliki korak ka formiranju nečega što više nije samo crkvena sekcija. Bele Vu je postao Vest Gorton Atletik, a Sent Marks – Gorton Asosiješn.

Gorton Asosiješn je u narednoj godini zaista i napravio neke velike stvari. Za početak, postali su članovi Saveza fudbalskim klubova Mančestera, čime su stekli pravo da zaigraju u čuvenom Mančester Senior Kup takmičenju. Nisu se proslavili jer su već na startu poraženi od iskusnijeg Dalton Hola sa 1-0, ali svaki početak je težak. Sezona 1884-85 pamtiće se i po prvoj timskoj fotografiji po kojoj se mogu naslutiti klupske boje. Bili su to crni dresovi sa dijagonalnom belom štraftom, nešto što nema apsolutno nikakve veze sa današnjim bojama Građana, ali predstavlja važnu stavku u identitetu svakog kluba. Postoje naznake da je Gorton imao i plavu garnituru u tim godinama, ali zvanični dokaz u vidu fotografije – nikada nije pronađen. I dok je Gorton polako gradio svoj put ka vrhu, drugi lokalni klubovi su nekako uspevali da ih preteknu i preuzmu čelne pozicije. Jedan od takvih će u narednim decenijama izrasti u ljutog gradskog rivala s kojim će tokom druge decenije 21. veka voditi velike bitke za trofeje. Radi se o Njuton Hitu, preteči slavnog Mančester junajteda. Sve do 1886. godine ljuti rival Gorton Asosiješna bio je “bivši saradnik” Vest Gorton Atletik, ali je prekretnica stigla u već pomenutom Mančester Senior Kupu. Tada je u okviru prve runde Asosiješn počistio rivala sa 5-1, ali u narednoj rundi naleteo na tada veoma snažni Njuton Hit, koji je na silovit način demonstrirao svoju snagu, slavivši sa čak 11-1! Bolan početak velikog rivalstva.

Godinu dana kasnije klub je ponovo prolazio kroz velike promene, ali su one predstavljale ključan korak ka profesionalnom statusu. Ekipa je najpre pronašla novi dom, preselivši se iz Gortona u Ardvik, naselje nadomak centra grada. Ekipa je potom i promenila ime, iz Gorton Asosiješn u Ardvik Asosiješn, a novi stadion poneo je ime Hajd Roud. I konačno, treća velika promena napravila je i konačan prelaz u svet profesionalnog fudbala, kada je klub odlučio da svog najboljeg igrača plaća 5 šilinga nedeljno.

Vratimo se na kratko rivalstvu sa Njuton Hitom. Kada je 1889. godine velika eksplozija u rudniku blizu Hajd Rouda šokirala lokalno stanovništvo, grad je organizovao meč između Ardvika i Hita, a sav prihod od ulaznica otišao je porodicama nastradalih rudara, njih 23. Bio je to jedan od retkih prijateljskih momenata ova dva tima, koja su samo dve godine kasnije igrala za trofej Mančester Senior Kupa. Ardvik je konačno slavio nad ljutim rivalom, pobedivši sa 1-0 i preuzevši primat u gradu makar na kratko. Bio je to veliki korak ka ulasku u FA i učešću u osnivanju Druge divizije u kojoj je Ardvik zaigrao u sezoni 1892/93. Ipak, sve veći broj profesionalaca i veliki troškovi putovanja uveli su klub u finansijsku krizu iz koje se mogao oporaviti samo potpunom reorganizacijom, pa je 1894. godine Ardvik otišao u istoriju i otvorio novo poglavlje koje ovih dana proslavlja 122 godine postojanja. Osnovan je Mančester Siti.

Ime novog kluba značilo je da ekipa više ne nosi obeležje jednog naselja ili dela grada, već reprezentuje grad Mančester u svom punom sjaju. Ta ideja nosila je Siti u prvim sezonama i klub je napredovao velikom brzinom, dok su mu vetar u leđa davali verni navijači, prevashodno iz istočnog, industrijskog dela grada. 1895. zabeležena je poseta od preko 30,000 gledalaca, a prosečan broj ljudi na tribinama retko je išao ispod 20,000. Da brojka nije sve svedoče i izveštaji s kraja 19. veka koji svedoče o fantastičnoj atmosferi na tribinama Hajd Rouda, začinjenoj bubnjevima i drugim navijačkim rekvizitima. Uz gromoglasnu podršku i odličan tim na terenu, Siti je na samom kraju 19. veka obezbedio svoj prvi nastup u Prvoj diviziji i najavio prve velike uspehe u godinama koje su tek kucale na vrata.

Prvi veliki rezultati Sitija došli su na krilima izuzetnih partija Bilija Meridita, do današnjeg dana jednog od najvećih imena u istoriji kluba. On je stigao na Hajd Roud kao jedna od prvih akvizicija menadžera Džošue Parlbija, koji je uložio ogroman napor kako bi ga doveo iz Nortvič Viktorije. Krilni napadač je u periodu od 1894. do 1906. odigrao 339 utakmica i postigao 129 golova, pre nego što je posle kontroverznih događaja u sezoni 1905/06 prešao u redove najljućeg rivala, Mančester junajteda. I upravo su ti događaji žestoko potresli klub koji je najpre 1904. godine osvojio prvi veliki trofej u svojoj istoriji, FA Kup, trijumfom u finalu nad Bolton Vonderersima 1-0.

Iste sezone Siti je vodio veliku bitku i u prvenstvu, ali je uspešniji bio Venzdej. Naredne sezone bitka je bila neizvesnija, a ulog znatno veći. Uoči završnog kola ekipa je bila poravnata na vrhu tabele sa Njukasl Junajtedom, ali im je trijumf u Birmingemu nad Aston Vilom garantovao prvu titulu u istoriji kluba. Pritisak je očigledno bio prevelik, i zabeležen je poraz od 3-2, tako da je pehar otišao na sever Engleske. Odmah nakon meča kapiten Vile, Alek Lik, je izjavio da mu je Bili Meredit ponudio 10 funti (tada znatno unosnija svota nego što danas zvuči) da proda utakmicu, što je pokrenulo lavinu optužbi na račun najboljeg igrača Mančester Sitija. FA je sproveo istragu i na kraju suspendovao napadača na godinu dana. Kako je i dalje bio pod ugovorom s klubom, Građani su morali da ga plaćaju bez obzira na suspenziju, ali su oni to odbili, smatrajući da je ukaljao ugled kluba. To je pokrenulo čitav niz problema.

Meredit je izašao u javnost s optužbama da je Siti tokom godina kršio pravilo po kojem nijedan klub nije smeo da plaća igrača sumu veću od 4 funte nedeljno. FA je nakon nove istrage drastično kaznio Mereditov tim, koji je morao da plati 250 funti i stavi gotovo ceo tim na aukciju kako bi preživeo. Meredit je zajedno sa Burdžsom, Turnbulom i Banisterom prešao u Mančester Junajted i činio okosnicu ekipe koja je u sezoni 1907/08 donela Đavolima naslov prvaka Engleske, a Siti je u narednim godinama naporno radio na oporavku.

Priču selimo 15ak godina kasnije, u 1923. godinu, kada se klub posle dve godine pregovora odselio iz istočnog u južni Mančester. Incident iz 1920. sa cigaretom koja je prouzrokovala požar i gotovo uništila glavnu tribinu Hajd Rouda naterala je čelnike kluba da pronađu novi dom. Jedno vreme je bila aktuelna ideja o selidbi na Old Traford po modelu mnogih evropskih klubova koji danas dele stadion (na primer Inter i Milan), ali zbog velike kirije nije zaživela. Počev od sezone 1923/24 Siti je svoje domaće utakmice igrao na Mejn Roudu u južnom delu grada, što je jednu frakciju unutar kluba nateralo na otcepljenje i osnivanje Mančester Centrala, novog kluba koji je ostao u istočnom Mančesteru. Bilo kako bilo, lopta se zakotrljala na Mejn Roudu, kapaciteta 80,000, a Hajd Roud je otišao u istoriju.

1926. ekipa je došla do svog drugog finala FA Kupa. Rival je, interesantno, bio isti kao 22 godine ranije, ali je ovog puta ishod bio drugačiji. Bolton se revanširao za poraz iz 1904. i osvojio svoj drugi FA Kup, a Siti uskoro stavio tačku na sumornu sezonu u kojoj je ispao iz društva najboljih. Pokušali su da se ekspresno vrate naredne godine, ali su u šokantnoj završnici ostali bez promocije, jer je Portsmut imao isti broj bodova, ali bolju gol razliku. Naredne sezone bili su uspešniji i kao šampioni Druge divizije se vratili u Prvu. Usledile su godine promenljivih rezultata. Prvu sezonu po povratku u najviši rang obeležio je sjajni Tomi Džonson, strelac tada rekordnih 38 golova u sezoni. Džonson je u periodu između dva rata izgradio ime kao jedan od najboljih golgetera u državi. Rođeni Mančesterac je postigao preko 150 golova za 11 godina u klubu pre nego što je nastupio za gradske rivale iz susednog grada, najpre Everton, pa zatim Liverpul. U 1930-im plavi dres nosila su neka sjajna imena – Met Bazbi, koji je kasnije ušao u legendu kao menadžer najljućeg rivala, zatim jedan od najboljih engleskih golmana u istoriji Frenk Svift, poznat po krupnim šakama kojima je lagano hvatao “žive” lopte, zatim golgeter staklenih nogu Fred Tilson, poznat po hladnokrvnim završnicama ali i velikom broju povreda koje su ga pratile kroz karijeru i, namerno ostavljen za kraj – kapiten ekipe Sem Kouan, najznačajnija ličnost tog tima. Kouan je vodio ekipu do finala FA Kupa 1933. godine u kojem se Siti susreo sa Evertonom. Vođa te Evertonove generacije bio je čuveni Diksi Din, a Kouan je u fudbalskoj javnosti važio za jedinog čoveka koji može da parira golgeteru Karamela u igri glavom. No, nije to bio dan za kapitena Građana, Everton je slavio sa rutinskih 0-3, a razočarani Kouan je nakon čestitke i medalje za viceprvaka Kupa dobijene od Vojvode od Jorka izjavio da će se vratiti sledeće godine i osvojiti Kup. A kakav to kapiten krši svoje obećanje? Siti se vratio na Vembli dogodine i osvojio Kup, trijumfom nad Portsmutom od 2-1. Tri godine kasnije, nakon 43 godine postojanja klub je konačno postao i engleski šampion, nakon dva titule viceprvaka i tri treća mesta. Trofej je osvojen sa stilom – 107 postignutih golova u 42 meča, čak 49 više od drugoplasiranog Čarltona. Ipak, sledeće godine otišlo se od sjaja do očaja – u bukvalnom smislu. Siti je nakon titule u sezoni 1936/37 ispao iz lige u sezoni 1937/38, ostavši do današnjeg dana jedini šampion koji je ispao iz društva najboljih u sezoni u kojoj je branio titulu.

Ponovo pomeramo priču unapred, preskačemo ratne godine i selimo se u 1949. godinu, godinu u kojoj je u klub stigao Bert Trautman. Poznato ime? Ako nije, nećete ga skoro zaboraviti, jer se zaista radi o holivudskoj priči. Trautman je tokom Drugog svetskog rata služio kao mladi vojnik u nemačkoj vojsci, s obzirom da se radi o momku rođenom u Bremenu 1923. godine pod imenom Bernhard. Bez namere da dajemo lekciju iz istorije, napominjemo da su Nemci i Englezi bili na suprotstavljenim stranama u ratu, a Trautman je bio među onima koji su Jevreje i Engleze mrzeli više od svega. Međutim, kada je postao ratni zarobljenik na Ostrvu, dobio je priliku da se iz prve ruke uveri u način života i razmišljanja svojih neprijatelja. I da posle jako malo vremena omrzne ono što je nekad bio i prikloni se onima koje je do juče mrzeo. Odlučio je da ostane u Engleskoj i započne novi život, čak i uzme anglonizovanu verziju svog imena, tako da je do smrti ostao upamćen kao Bert, a ne Bernhard. Ipak, Englezi nisu tako lako prešli preko činjenice da je engleski klub samo četiri godine nakon rata odlučio da potpiše nemačkog igrača. 20,000 ljudi pojavilo se na demostracijama. Oni manje ogorčeni navijači smatrali su da Trautman prosto ne može da zameni velikog Frenka Svifta. Međutim, kada je Nemac dobio podršku od lokalnog rabina koji je izjavio da se ne sme suditi o jednom čoveku na osnovu ratnih zločina njegove zemlje, nemiri su utihnuli, i Bert je dobio priliku da se dokaže. I dokazivao se. Narednih 15 godina. Navijači su ga za kratko vreme zavoleli, a nakon finala FA Kupa 1956. ušao je zauvek u njihova srca, kada je poslednjih 15 minuta igrao sa slomljenim vratom, rizikujući i zdravlje i život. Uprkos ogromnim bolovima zahtevao je da ostane na terenu, znajući da ekipa nema pravo na izmenu i da bi protivnik imao šansu da se vrati u meč.

Siti je tada osvojio svoj treći FA Kup, trijumfom u finalnom meču nad Birmingemom 3-1. Mučili su se do finala, tesno pobeđivali, i generalno bili autsajderi u meču sa rivalom koji se “prošetao” do finala. Međutim, sjajnom partijom u drugom poluvremenu došli su do pobede i trofeja, ušavši u istoriju kao prvi tim koji je osvojio Kup bez da je igrao na svom terenu, neobičnom voljom žreba. Meč je ostao upamćen i po taktici Mančester Sitija koji je odlučio da svog napadača Dona Revija (kasnije trenersku legendu Lids Junajteda) povuče u vezni red kako bi izvukao protivničke štopere dalje od gola i otvorio prostor za krilne napadače.

Selimo se u 1965. godinu kako bi opisali možda i najveće dane u istoriji Sitija, bar kada je reč o 20. veku. Te godine na klupu tima seo je Džo Merser, iskusni menadžer koji je dugo vodio Aston Vilu i doneo im trofej Liga kupa. S obzirom da je godinu dana ranije doživeo moždani udar, bio mu je neophodan mlađi trener koji bi bio zadužen za vođenje treninga, tako da je s njim na klupu seo i Malkolm Alison, prethodno trener Plimuta i osvedočeni navijač Mančester Sitija. Ovaj dvojac je u prvoj sezoni vratio Siti u društvo najboljih i stvorio okosnicu napada u tandemu Majk Samerbi – Kolin Bel, kome se kasnije pridružio i čuveni Frensis Li. Nakon sezone konsolidacije u Prvoj diviziji, usledila je čuvena 1967/68 i Sitijev povratak na tron nakon mnogo godina.

Priča o drugoj tituli u istoriji kluba počinje na kraju sezone 1966/67, kada je Pedi Krerand, fudbaler rivalskog Mančester Junajteda, napravio javnu opkladu sa Malkolmom Alisonom da Siti više nikada neće privući 30,000 ljudi na stadion. Mislio je Krerand da je Junajted ovom titulom i uspesima u Evropi zauvek ostavio svog gradskog rivala u senci, ali je nakon samo nekoliko meseci pocrveneo u licu i postao predmet podsmeha. Iako je Siti ušao loše u sezonu, sa dva poraza i remijem u prva tri kola i porazom od Junajteda u oktobarskom derbiju, Džo Merser je privoleo Frensisa Lija da potpiše iz Boltona i, po sopstvenom priznanju, doda poslednji deo slagalice. Koliko god suludo ili smešno delovala ta izjava, Siti je krenuo da niže pobede i vezao 11 utakmica bez poraza. Negde na polovini te serije počišćen je tada sjajni Totenhem sa 4-1, a igrači u plavim dresovima su plesali po zaleđenom terenu i istakli kandidaturu za meč sezone. Do drugog derbija sa Junajtedom, Siti je izgubio samo dva meča, a nakon što su se revanširali Đavolima za jesenji poraz i trijumfovali sa 3-1, bilo je jasno da grabe ka tituli prvaka. Nakon trijumfa nad Venzdejom situacija je bila jasna – tri pobede u tri kola garantuju titulu. Redom su padali Everton 2-0, Totenhem 3-1 i na kraju Njukasl 4-3 u pravom trileru. Siti je je dva puta vodio i gubio prednost, potom vodio sa 4-2 zahvaljujući Frensisu Liju, ali bio prinuđen da se bori za goli život poslednjih nekoliko minuta nakon trećeg gola Njukasla. Ostalo je 4-3 i tim je osvojio drugu titulu u istoriji kluba.

Osvajanje ove titule značilo je i nastup u Kupu evropskih šampiona, ali je prvi izlet u Evropi završen već na prvom stepeniku, međutim par godina kasnije Građani su dobili šansu za popravni, jer su kao osvajači FA Kupa 1969. dobili pravo nastupa u Kupu Pobednika Kupova za sezonu 1969/70. I ko bi rekao da će premijerni nastup u ovom takmičenju proći tako dobro. Voljom žreba ekipa je u svakoj rundi imala revanš kod kuće, što je u to doba predstavljalo veliku prednost. U prvoj rundi izbačen je baskijski Atletik, nakon remija 3-3 u Bilbau, i pobede od 3-0 kod kuće. Zatim su eliminisali belgijski Lirs (3-0, 5-0) i portugalsku Akademiku (0-0, 1-0), pre dvomeča sa favorizovanim Šalkeom iz Gelzenkirhena. Uprkos porazu u Nemačkoj 0-1, revanš je doneo fantastičan trijumf od čak 5-1 i plasman u finale gde ih je čekala senzacija iz Poljske, tim Gornika. Meč se igrao u Beču, a engleski tim je slavio sa tesnih 2-1 golovima Janga i Lija.

Nije to bilo sve od Mersera i Alisona, Siti je tih godina redovno osvajao trofeje. Tituli iz 1968. i FA Kupu iz 1969. dodat je i Liga kup iz 1970. uz već pomenuti evropski trofej.

To je značilo da će u sezoni 1970/71 Siti imati priliku da brani trofej u Kupu Kupova, ali su ovoga puta zaustavljeni u polufinalu. Ipak, više pažnje privukao je četvrtfinalni meč jer je protivnik ponovo bio poljski Gornik. Poljaci su u neverovatnoj atmosferi pred 100,000 ljudi slavili sa 2-0, a Sitijev napadački tandem je na kraju meča odlučio da se našali sa Poljacima i počeo da slavi – poraz. Šokirani fudbaleri poljske ekipe izgubili su revanš u Engleskoj istim rezultatom, tako da se igrala i treća utakmica na neutralnom terenu u Kopenhagenu, koju je Siti dobio sa 3-1. Naporna serija utakmica i put u Dansku značajno je oslabila Građane pred polufinalne mečeve sa Čelsijem, pa su poraženi dva puta sa po 1-0.

Godinu dana kasnije pukla je i ljubav između trenerskog tandema, Merser je prešao u Koventri, a Alison ostao u Sitiju. Međutim, ekipa je na pola sezone 1972/73 ostala bez trenera nakon niza slavnih rezultata, pa je na taj način stavljena tačka na najuspešniju eru u istoriji kluba, barem do ulaska arapskih miliona u klub. Siti je u sezoni 1975/76 osvojio još jedan Liga kup trijumfom nad Njukaslom, ali su rezultati u ligi uglavnom bili osrednji, izuzev jedne sezone u kojoj je osvojeno drugo mesto. Značajno je pomenuti i sezonu 1973/74, Siti je tada ostao u ligi ali u poslednjem kolu potvrdio ispadanje svog najljućeg rivala direktnom pobedom od 1-0, i to golom bivšeg člana Junajteda Denisa Loua. Taj momenat ostao je upamćen jer Lou nije želeo da ga proslavi, iz poštovanja prema bivšem timu. Na kraju sezone ekipu je napustio legendarni tandem – Frensis Li i Majk Samerbi. Prvi je prešao u redove Derbija, drugi je postao član Barnlija.

1979. Alison se vratio u klub, ali je uprkos velikoj količini utrošenog novca ubrzo dobio otkaz, s obzirom da su rezultati bili izuzetno slabi. Zamenio ga je Džon Bond koji je naredne tri sezone vodio tim, podigao ga u sredinu tabele i doveo do finala FA Kupa 1981. u kom je od Građana uspešniji bio Totenhem. Međutim, poslednja sezona – 1983/84 donela je i veoma loš niz od dve pobede i pet remija u 19 utakmica koji je Siti doveo do ispadanja iz društva najboljih. Usledile su godine selidbe iz Prve divizije u Drugu koje su potrajale narednih 15ak godina, sve do 1997. kada je ekipa nakon velikih potresa unutar kluba i brojnih promena na klupi (primera radi, Stiv Kopel se zadržao tek nešto više od mesec dana) ispala iz Prve divizije (tada već drugog ranga takmičenja) i tako po prvi put u stogodišnjoj istoriji došla u situaciju da nastupa u trećoj ligi. Mančester Siti je tada započeo neku vrstu tradicije po kojoj bivši engleski prvaci i osvajači evro-trofeja završavaju u trećem rangu takmičenja. U narednim godinama istu sudbinu doživeli su Notingem Forest i Lids Junajted.

Klub je nakon nekoliko neizvesnih nedelja preuzeo Dejvis Bernštajn i za samo dve godine ga vratio u društvo najboljih. I danas se za ključni momenat smatra gol Pola Dikova u finalu plej-ofa Divizije dva, kada je u poslednjim minutima izjednačio rezultat, a Siti je na kraju posle boljeg izvođenja jedanaesteraca uspeo da osigura povratak u drugi rang takmičenja. Da je ekipa tad izgubila i ostala bez promocije, pitanje je koliko bi joj vremena trebalo da se vrati, i verovatno bi doživela sudbinu Šefild junajteda ili Koventrija koji već nekoliko godina bezuspešno pokušavaju da se vrate u Čempionšip.

Šta se od 2000. godine pa na ovamo dešavalo većina nas manje-više zna. Siti se zadržao samo jednu sezonu u Premijer ligi nakon čega je ekipu preuzeo legendarni Kevin Kigen. On je obezbedio ključnu stabilnost za klub jer je momentalno vratio tim u najviši rang. Bilo je to 2002. godine i od tada se Građani više nisu vraćali u niži rang. Kigen je u klub doveo Stjuarta Pirsa, Ejala Berkoviča, dok su Šon Gouter i Deren Hakerbi formirali najbolji napadački tandem još od Lija i Samerbija. Sa ukupno 56 golova najviše su doprineli ekspresnom povratku Sitija u Premijer ligu. Ekipa je u sezoni 2002/03 odolela favorizovanom Junajtedu kojem je uzela 4 boda u međusobnim okršajima, plasirala se u Kup UEFA i preselila se na novi stadion – Gradski stadion u Mančesteru kapaciteta 48,000 mesta, danas poznatijem kao Etihadu.

Dres kluba u tom periodu nosili su i Nikolas Anelka, zatim tragično preminuli Mark Vivijen Fo, Pol Bosvelt, Dejvid Siman i mnogi drugi. Ipak, Kigen je smatrao da je ekipa mogla mnogo više i da je propuštena šansa da se napravi krupan iskorak ka evropskim takmičenjima, pa je u martu 2005. godine podneo ostavku. Zamenio ga je Stjuart Pirs, dotadašnji asistent i prethodno pouzdani defanzivac kluba. Kontroverzni trener je ime izgradio uz niz čudnih odluka, poput one da pošalje golmana Dejvida Džejmsa u napad kako bi ovaj predstavljao dodatnu pretnju u skoku. Ipak, Siti je odigrao dobru sezonu i do poslednjeg kola se borio za mesto koje vodi u Kup UEFA. Iako je izgledalo da bi u narednoj sezoni Siti mogao da ode korak dalje, stvari nisu funkcionisale kako treba i nakon razočaravajuće sezone u kojoj je ekipe jedno vreme pretila čak i borba za opstanak, Pirs je otpušten.

2007. godine postavljeni su temelji Mančester Sitija kakvog znamo danas. Na čelo kluba stigao je tajlandski biznismen i bivši premijer te azijske zemlje Taksin Šinavatra. Za kratko vreme u klub su “upumpani” tajlandski milioni, na klupu je seo čuveni švedski trener Sven Jeran Erikson, a svetlo plavi dres su oblačila imena poput Elana, Želsona, Đovanija, Kaiseda… Siti ipak nije oduševio u sezoni 2007/08, osvojili su deveto mesto, ali sa rekordnim brojem poena i dve pobede nad Mančester junajtedom. Erikson je ubrzo napustio klub, a izbor Marka Hjuza za novog trenera pao je u drugi plan nakon kontroverzi oko vlasnika kluba. Naime, Šinavatru su u rodnom Tajlandu optužili za brojne malverzacije oko finansija, tako da je veći deo njegovih sredstava bio zamrznut i novac je preko noći prestao da ulazi u klub. Neverovatna finansijska nestabilnost primorala je Tajlanđanina da potraži nove kupce, koji su u avgustu 2008. konačno i preuzeli klub. U pitanju je Abu Dabi Junajted Grupa iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, na čelu sa Šeikom Mansurom. Mančester Siti je maltene preko noći postao najbogatiji klub Engleske i jedan od najbogatijih u Evropi, a arapski milioni su postali odgovorni za dovođenje brojnih velikih imena tokom narednih godina. Ti milioni doveli su u klub Roberta Manćinija za trenera, i fudbalere poput Turea, Aguera, Nasrija, Silve, Džeka, Kolarova i mnogih drugih. Siti je u narednim godinama osvojio dve titule prvaka Engleske, a trenutno se nalazi među 4 najbolje ekipe na kontinentu, po prvi put u istoriji kluba dugoj 122 godine.

Ne morate da ih volite, ali njihovu istoriju morate poštovati.

 

tekst: Nikola Kelović