Luton Taun – s njima nikad nije dosadno

Mnogo je klubova na Ostrvu imalo priliku da tokom 100 i više godina postojanja prođe kroz velike promene. Neki su menjali ime (čak i više puta), boju dresova, rang takmičenja, stadion…davali navijačima povod za čupanje kose i grickanje noktiju. A neki su imali priliku da tokom 130 godina postojanja promene sve navedeno, i to po nekoliko puta. Upravo to je slučaj sa junacima današnje priče, Šeširdžijama iz Lutona. I nek vam od danas prva pomisao na reč Šeširdžije ne bude simpatični junak iz bajke Luisa Kerola, već klub iz Londona koji je od 1885. godine do danas prošao kroz neverovatne i burne promene, ali i dalje ponosno stoji na svojim nogama.

Poput mnogih drugih engleskih klubova, i Luton je nastao spajanjem dva kluba kojima je fuzija bila neophodna ne bi li nastavili da funkcionišu. Bili su to lokalni Vonderers i Ekselzior, klubovi po mnogo čemu različiti, pogotovu u ono vreme. Vonderers je privlačio imućniju gospodu željnu razonode i druženja, dok je Ekselzior bio tipičan predstavnik radničke klase i omladine. Njihovom saradnjom nastao je novi klub, koji je poneo ime poznatog londonskog predgrađa – Luton. Vonderersi su u klub uneli novac i organizaciju, a Ekselzior stadion Delou Lejn.

Funkcionisanje Tauna bilo je zasnovano na odličnoj saradnji između dve strane – na početku je ekipa birana po principu 5 igrača iz jednog tima i 5 igrača iz drugog (plus golman). Organizovan je niz prijateljskih utakmica sve dok nije na red došlo prvo ligaško takmičenje, a Šeširdžije su brzo stekle zavidan status, status prvog profesionalnog fudbalskog kluba u južnom delu Engleske. Prvi plaćeni fudbaler (u to vreme) plavo-belih bio je Tom Vitbi, a par meseci kasnije je čitav tim dobio ugovore i platu od dva šilinga i šest centi. Klub je rastao vrtoglavom brzinom, i već 1894. učestvovao u osnivanju Južne fudbalske lige, a tri godine kasnije postao je i punopravni član Divizije Dva. Taun se tu zadržao svega tri sezone, ali ne zbog loših rezultata već pre svega zbog nemogućnosti da se cela priča finansijski isprati. Troškovi su bili veliki, a igralo se protiv imućnijih ekipa sa severa. Ekipa je čak morala da se iseli sa Delou Lejna na Danstejbl Roud, a uprava je na prelasku između dva veka i definitivno donela odluku da se klub vrati u Južnu ligu, gde je proveo narednih 19 godina.

I upravo je u tom rangu takmičenja počeo rolerkouster Luton Tauna, u svakom mogućem smislu. Za anale je šta su momci iz okoline Londona sve preživeli tokom narednih nekoliko godina, pa i decenija. 1905. godine klub je ponovo morao da menja stadion jer nije mogao da plaća iznajmljivanje Danstejbl Rouda. Pet sezona kasnije prinuđeni su da prodaju napadački tandem Smit-Kvin, i to ni manje ni više nego lokalnom rivalu Milvolu, zbog problema sa finansijama. Već naredne sezone klub je zadesila velika tragedija – defanzivac Sem Vajtmen preminuo je nakon što je zaradio tešku povredu na meču protiv Brajtona, a klub je posle nekoliko burnih meseci ispao u niži rang. Uskoro su navijači priskočili u pomoć i, sasvim izvesno, svojim donacijama spasili klub od gašenja, da bi se taman pred početak Prvog svetskog rata ekipa vratila u najviši rang južnog dela države.

Kraj svakog rata lepa je vest sama po sebi, a posebno je taj period bio radostan u očima svih navijača Lutona, jer je klub posle skoro dve decenije ponovo dobio priliku da zaigra u Fudbalskoj ligi, ovoga puta u trećem rangu. Novi početak doneo je i nove boje, pa je plavo-belu kombinaciju nasledila belo-crna. A taj početak svojim golovima obeležavao je ranjenik iz Prvog svetskog rata, Emi Sims, koji je nemilosrdno tresao mreže u pokušajima da Taun pogura ka drugom rangu takmičenja. Bezuspešno, ispostaviće se. A da baksuzlucima ne bude kraja pobrinuo se veliki požar u kom je 1922. godine izgorela glavna tribina Kenilvort Rouda. Šteta je nekako sanirana, i klub je nastavio da gura, nekako osuđen na tmurnu realnost trećeg ranga takmičenja.

Tek sredinom tridesetih godina prošlog veka, sreća je počela da se osmehuje Lutonu. Možda i prelomni trenutak desio se kada je pred meč sa Bristol Roversima šansu neočekivano dobio, tada 22-godišnji napadač Džo Pejn, i postigao neverovatnih DESET golova u pobedi od 12-0! Od tog trenutka više nije izbivao iz startne postave, a Luton je konačno uspeo da se domogne promocije u Drugu diviziju. Mladi špic zatresao je mrežu neverovatnih 55 puta na samo 39 utakmica, Šeširdžije su suvereno osvojile prvenstvo i pritom u oba navrata tukli najvećeg rivala – Votford. Bolje maltene nije ni moglo.

Pred početak takmičenja u drugom rangu doneta je odluka o renoviranju glavne tribine, pa je nakon odrađenih rekonstrukcija kapacitet Kenilvort Rouda iznosio 30 000. Taun je rastao, i u skladu s tim igrao u svojoj prvoj sezoni u drugoj ligi. Izborili su siguran plasman u sredini tabele, a na kraju sezone napustili su ih i menadžer Lajdel, i glavna zvezda Pejn. Obojica su se preselili u redove Čelsija. Nil Mekbejn i Hju Bilington zamenili su pomenuti dvojac – i to kako! Luton je popravio plasman u odnosu na prethodnu sezonu, i završio kao deveti, a mladi Hju, inače produkt omladinske škole Tauna, postigao je 28 golova. Zavesu na sjajnu fudbalsku predstavu spustio je još jedan rat.

Nakon što su ratne sekire zakopane po drugi put, takmičenje je nastavljeno, a Luton je uspevao da se održi u sredini tabele. Nosioci igre su nakon teškog i dugog rata ušli u ozbiljne godine, a mlađi su postepeno odlazili u jače klubove, doduše za solidne svote novca. Bilo je to dovoljno da klub preživi, ali ne i da se nada nekom boljem plasmanu. Tračak svetlosti doneo je dolazak Džesija Paja, velikog golgetera i osvajača FA Kupa par sezona ranije sa Vulverhemptonom. Bila je to 1952. godina, a Paj je za dve sezone u klubu zatresao mrežu 32 puta. Verovatno bi na svom kontu imao i više golova da pred kraj 1953. nije doživeo tešku povredu članka. Odrazilo se to i na igre Lutona kojem je plasman u Prvu diviziju izmakao za nekoliko poena.

Ipak, sezona 1954-55 bila je ona koja se dugo čekala. Tarner, Oven, Bajnam i Morton činili su sjajan kvartet Šeširdžija koji je vodio ekipu do plasmana u društvo najboljih. Tu se Taun zadržao pet godina, tokom kojih je ostvario sjajan rezultat u FA Kupu, jer je 1959. stigao do finalnog meča, u kom je tesno poražen od Notingem Foresta sa 1-2. Tim Lutona nije se mnogo menjao godinama, konstantnost je bila karta na koju su igrali u redovima belo-crnih, ali ova ekipa je, reklo bi se, bila prezrela, jer su se mnogi igrači bližili 40. rođendanu. U nedostatku mlađih snaga i novih ideja, Luton se godinu dana nakon finala FA Kupa, vratio u Drugu diviziju. Rolerkouster je tu tek krenuo, navijači su bili razočarani načinom na koji se rukovodi klubom i publike je na Kenilvortu bilo sve manje. Taun nije mogao finansijski da isprati rivale i iz sezone u sezonu je ekipa bila sve slabija, dok se 1963. nije vratila u treću ligu, a dve sezone kasnije po prvi put u istoriji skliznula u četvrti rang takmičenja. Finale FA Kupa, a zatim tri relegacije za šest sezona – Luton Taun.

A kada dođete do samog dna, valjda je logično da vam je jedini put – uzbrdo. Ili uzvodno, kako hoćete. Bilo kako bilo, Taun je dotakao dno porazom od 8-1 protiv Linkolna, nakon kog je zauzimao pretposlednje mesto na tabeli. Ali sezona 1966-67 nekako nije ostala upisana crnim slovima u istoriju i klub se stabilizovao, da bi na leto 1967. na čelo kluba stigao Teri Brenston. Ekipa je oživela, počela da igra dopadljiv fudbal i na krilima Brusa Rioha zabila 87 golova u sezoni i ekspresno se vratila u treći rang. Promocija je overena pred skoro 20 000 navijača u pobedi nad Kru Aleksandrom. I mada Taun nije uspeo da se odmah vrati i u drugi rang, na leto 1969. upražnjenu klupu tima popunio je Alek Stok i pojačao tim dovođenjem Mekdonalda, do tada defanzivca, a od tog trenutka napadača. I kakvo je samo to otkrovenje bilo, Mekdonald je postigao 25 pogodaka i vratio Luton Taun u Diviziju dva!

Narednih pet sezona Šeširdžije su provele u stabilizaciji kluba, troškovi su bili veliki, a Mekdonald je brzo prodat Njukaslu kako bi pokrio veliki minus. Alana Stoka zamenio je Hari Hejslam i vratio ekipu u najviši rang, ispostaviće se samo na godinu dana. Sedamdesete su prošle u velikoj borbi kluba sa finansijskim problemima, toliko velikim da je 1975. Taun još jednom bio pred gašenjem. Nevolje su bile toliko velike, da su članovi uprave morali iz sopstvenog džepa da finansiraju poslovanje kluba ne bi li se održao u životu. Prodajom nekolicine značajnih igrača, pre svih Pitera Andersona belgijskom Antverpenu, Luton je prodisao. Hejslam je 1978. napustio klupu tima i otišao u Šefild junajted, a upražnjeno mesto trenera popunio je njegov dotadašnji asistent, Dejvid Plit. Tada je krenula i poslednja uspešna era belo-crnih. Uoči početka iste desila se još jedna velika promena, jedna od boja kluba postala je i narandžasta, najpre kao dominantna, a zatim, na zahtev nezadovoljnih navijača, kao sekundarna na dresovima Tauna.

I upravo je na prelazu između 70ih i 80ih godina krenuo možda i najuspešniji period u istoriji Lutona. Plit je napadačkoj osovini Hil-Stejn dodao pojačanja u vidu Dejvida Mosa i Brajana Hortona, dok im je leđa čuvalo nama poznato lice – bivši selektor Srbije Radomir Antić, tada 32-godišnjak sa zavidnim stažom u španskom fudbalu. Luton je dve sezone proveo u vrhu tabele, na pozicijama 6 i 5, da bi u sezoni 1981-82 protutnjao drugim rangom i obezbedio povratak u Prvu diviziju, sa 88 osvojenih bodova, 8 više od najljućeg rivala, Votforda.

Već u prvoj sezoni po povratku u najviši rang, Taun je pokupio simpatije javnosti zbog ofanzivnog i dopadljivog fudbala. Uostalom, postigli su najviše pogodaka u gostima te sezone posle šampiona, Liverpula. Međutim, čak ni toliko ofanzivna igra nije bila dovoljna da se rano prebrinu brige oko opstanka, Šeširdžije su se dobro oznojile i tek poslednjeg dana obezbedile učešće u ligi i za narednu sezonu, u čuvenom meču sa direktnim rivalom, Mančester Sitijem. Građanima je bio dovoljan i bod da overe kartu za Prvu diviziju i za narednu sezonu pa su se grčevito branili celu utakmicu, a Luton je nakon strahovitih naleta tek u završnici meča golom Antića obezbedio trijumf i opstanak u ligi. Sjajan povod za Dejvida Plita da trkom preko celog terena proslavi veliki uspeh, a sebe ureže duboko u srca navijača.

Naredne dve sezone Taun je uspevao da se konsoliduje i završi ih u sredini tabele, a ponovo su imali lepu avanturu u FA Kupu, gde su u sezoni 1984-85 stigli čak do polufinala, a prethodno se sastali u četvrtfinalu sa lokalnim rivalom, Milvolom, u utakmici koja je ostala poznata ne po lepom fudbalu već po neredima na tribinama, posle kojih je dobar deo Kenilvort Rouda ostao oštećen. Posledice – zabrana dolaska svim gostujućim navijačima na Lutonov stadion u naredne četiri godine, i početak nepopularnih mera od strane Megi Tačer, verovatno najomraženije osobe među ljubiteljima fudbala u engleskoj. Naime, neredi na Kenilvortu bili su inicijalna kapisla za uvođenje identifikacionih kartica za sve navijače, bez kojih nije bilo moguće doći do karte.

Na kraju naredne sezone Plit je napustio klub, a Luton je prolazio kroz još jednu veliku promenu jer je tokom 1985. na Kenilvortu instalirana veštačka trava, pa je Taun postao drugi klub koji je zamenio prirodnu travnatu podlogu veštačkom (posle Kvins Park Rendžersa). Promena je, kao i mnoge prethodne, izazvala negodovanje navijača koji su podlogu podrugljivo zvali “plastičnim terenom”, ali je ipak potrajala i zamenjena tek nakon 5 sezona. U međuvremenu, Plita je na kratko zamenio asistent Mur, a potom je na kormilo došao Rej Harford – i upisao sebe zauvek zlatnim slovima u istoriju kluba. Naime, Luton je u sezoni 1987-88 osvojio svoj prvi i jedini veliki trofej, trijumfom nad Arsenalom u finalu Liga kupa. Izbacivanjem Vigana, Bredforda, Koventrija, Ipsviča i Oksforda, belo-crni su dobili priliku da se na Vembliju bore za veliki trofej drugi put u istoriji. I, mada su rano poveli preko Stejna, Arsenal je nakon silnih naleta uspeo da 15ak minuta pre kraja utakmice potpuno preokrene rezultat, i čak dobije priliku da sa bele tačke overi pobedu. Međutim, golman Dibl je odbranio jedanaesterac, Vilson je već u narednom napadu doneo izjednačenje, a Stejn svojim drugim golom, i to u nadoknadi vremena iz slobodnog udarca, doneo vođstvo i trijumf Luton Taunu. Veliki uspeh, ali danas i gorak ukus na usnama, jer Šeširdžije nisu dobile priliku da se oprobaju na evropskoj sceni zbog zabrane nastupa engleskim klubovima nakon tragedije na Hejselu.

Bilo kako bilo, Luton je nastavio da igra na velikoj sceni engleskog fudbala, i da u naredne dve sezone izbori opstanak u poslednjem trenutku. Harford je dobio otkaz, a na klupu se vratio Dejvid Plit, ujedno uspevši da obezbedi povratak Stejna (koji je u međuvremenu na kratko napustio klub), ali i Mika Harforda, pouzdanog napadača od nekoliko sezona ranije. Taun je vodio veliku borbu za opstanak u ligi, a ambicije su bile posebno velike jer je od naredne sezone kretao novi format, u obliku u kom ga znamo i danas pod imenom Premijer liga. Međutim, loše partije, pogotovu van Kenilvort Rouda, povukle su Luton u zonu ispadanja a iz nje se ovoga puta nisu izvukli u poslednjem trenutku, jer ih je porazio Nots Kaunti, i tako izbacio iz najvišeg ranga u koji se do danas nisu vratili.

Ispadanje u niži rang označilo je i početak novih nevolja za Luton Taun. Finansijski više nisu mogli da isprate najveće, i postojala je realna opasnost da dožive dve uzastopne relegacije, što se na kraju ipak nije desilo. U toku sezone desio se i incident sa prvotimcima Telferom i Saltonom koji su doživeli tešku saobraćajnu nesreću od koje se drugopomenuti nikad nije potpuno oporavio, okončavši tako svoju kratku igračku karijeru. Dogodine se stvari nisu puno promenile, a u sezoni 1993-94 Luton je ponovo posrtao u prvenstvu, ali još jednom pokazao da mu kup takmičenja leže, došavši do polufinala u kom je poražen od Čelsija. Usledio je još jedan loš period, ali do ispadanja u treći rang, ipak, nije došlo. Sreća se naglo promenila dogodine, iako je Taun igrao jako loše, stvari su se okrenule nakon što je Plit odbio unosnu ponudu Totenhema da ponovo postane njihov menadžer. To je najviše uticalo na mlađe snage, tačnije Telfera, Hartsona i Ouksa, čije su sjajne partije pogurale Luton do pozicije broj 5 na tabeli. Hartson je bio posebno dobar, i na kraju sezone obezbedio sebi sjajan transfer u Arsenal, za 2.5 miliona funti. Šeširdžije su slabije odigrale drugi deo sezone i pale na poziciju 16, a Plit je ipak napustio klub, prešavši u Šefild Venzdej.

Njegovi naslednici nisu uspeli da spasu klub od ispadanja u treći rang nakon mnogo godina, a Taun je u sezoni 1996-97 na krilima novih mladih nada – Tonija Torpa i Meta Apsona stigao do trećeg mesta na tabeli, ali poražen u plej-ofu od Kru Aleksandre. Torp je na kraju sezone prodat Fulamu, a Apson Arsenalu. Luton je ponovo morao da kreće od nule, i bio jako blizu ispadanja u četvrti rang, ali je stvari ponovo izvukao Dejvid Plit, ovoga puta poslavši sjajnog Rorija Alena na pozajmicu, koji je svojim golovima održao Šeširdžije iznad crte. Trajala je grčevita borba Lutona do kraja 20. veka, ali su 2001. godine konačno poklekli, i ispali u najniži rang Fudbalske lige, prvi put od 1968.

Džo Kinir, koji je preuzeo klupu tima godinu dana ranije, nije imao nameru da se dugo zadržava u četvrtoj ligi. Pojačao je tim Kevinom Nikolsom i Stivom Hauardom, prvi je postao vođa veznog reda, drugi pouzdani strelac, a Luton je već u martu mesecu obezbedio titulu i povratak u treći rang. Belo-narandžasti dres te godine nosilo je i još jedno poznato lice, danas iskusni krilni igrač Metju Tejlor, koji je na kraju sezone 2001-02 prešao u Portsmut gde je kasnije i izgradio sebi ime. Nakon što je Taun uspeo da rutinski obezbedi opstanak u trećem rangu, klub je prodat Džonu Garniju koji je u glavi imao krajnje bizarnu ideju – da Luton fuzioniše sa Vimbldonom i napravi novi klub. Tek nakon žestokih protesta navijača, plan je obustavljen, a šta se dalje desilo sa Vimbldonom znamo. Garni je brzo napustio klub, a jedina dobra odluka koju je doneo jeste angažovanje Majka Njuela za trenera kluba. Njuel je izgradio sjajan tim, spoj mladosti i iskustva, koji je u sezoni 2004-05 uspeo da osigura povratak u Čempionšip. Trend prodaje mladih igrača se nastavio – u glavnoj ulozi ovoga puta Kurtis Dejvis, VBA i 3 miliona funti.

Međutim, nakon slabijeg starta u sezoni 2006-07 Njuel je dobio otkaz, i tu je krenuo novi pad Lutona. Novi menadžeri nisu uspeli da trgnu ekipu koja je najpre ispala u Ligu 1, a potom ušla u administraciju i počela sezonu 2007-08 sa minusom od 10 bodova, dovoljno velikim da skliznu i u četvrti rang. I tu nije bio kraj, finansijski problemi nastavili su da se gomilaju, a minus da se povećava, pa je sezona 2008-09 započeta sa frapantnih -30!!! Iako je ekipa igrala odlično, borbeno, čak i osvojila EFL Trofej (bivši Džonstons Pejnt), opstanak je bio nemoguća misija i Luton Taun je ispao u petu ligu, u kojoj je proveo čak pet godina.

Šta se od tad desilo? Nakon što je 2014. uspeo da se vrati u Fudbalsku ligu nakon pola decenije u “izgnanstvu”. Za to vreme ušli su u istoriju engleskog fudbala jer su postali prvi klub van prva 4 ranga koji je izbacio Premijerligaša iz FA Kupa (pobedili su Norič), a otkrili su i fantastičnog Andrea Greja, koji je doveden iz niželigaškog Hinklija, a zatim postigao skoro 50 golova u nešto manje od 90 utakmica. Klub se finansijski stabilizovao i uspeo da uđe u Ligu 1, a zatim vrlo brzo u Čempionšip.

U planu je izgradnja novog, modernog stadiona, pa bi Kenilvort Roud mogao u penziju u bliskoj budućnosti.

Nikola Kelović