Lester Siti – od blata do travnatog tepiha

Lisice iz Lestera svakako su hit, ne samo prošle sezone Premijer lige, već verovatno jednog mnogo dužeg perioda – a mi se usuđujemo reći 20 godina, i čuvene generacije Blekburn Roversa koja je potpuno neočekivano došla do titule prvaka.  Vraćamo se unazad 132 godine i pričamo priču o samim počecima trenutnog šampiona Engleske.

Ok, slagali smo vas, neće biti u pitanju 132 godine već mnogo više, vratićemo se prvo u antička vremena. U doba uzdizanja Rimskog carstva na području današnjeg grada Lestera izgrađen je veliki rimski put. Dobio je ime Fose. Zašto je to, za ime sveta, bitno? Pa zato što je upravo po tom rimskom putu ovaj klub i dobio ime kada je engleska klinčadija, prevashodno iz škola Vigeston i Mil Haus, daleke 1884. godine odlučila da uz pomoć starijih osnuje fudbalski klub. Dala mu je ime Lester Fose. I kako to obično biva na početku, okupe se mladi ljudi, skupe ono malo novca što imaju, kupe sebi opremu, i gledaju kako i gde da igraju. A igrali su u blatu, tako je moralo na početku. U ofucanim dresovima braon-plavih boja, sa malo sredstava, a ogromnim entuzijazmom.

Slika jeste crno bela, ali su dresovi braon-plavi

Prvi pravi fudbalski teren na kom su dobili priliku da igraju u jednom dužem periodu je sada već čuveni Filbert Strit, na koji su se “uselili” 1891. godine, tri godine pre zvaničnog prijema u Drugu Diviziju. Prvi zvanični meč u tom rangu odigrali su protiv Grimsbija u gostima, i poraženi sa 3-4, ali su već narednog vikenda na debiju na svom terenu savladali Roteram. Iste sezone zabeležena je i rekordna pobeda od 13-0 nad Nots Olimpikom u FA Kupu. Kako su na kraju zauzeli 4. mesto, izmakla im je šansa da se bore za plasman u Prvu diviziju, ali je bilo jasno da Lester izrasta u dobro organizovan klub.

U sezoni 1899/1900 Lisice su bile na samo bod od plasmana u najviši rang, ali je cilj ponovo ostao na dohvat ruke. Promocija je obezbeđena tek 1908. i to nakon nekoliko teških sezona, među kojima se izdvaja ona iz 1903/04 kada su završili na poslednjem mestu, ali uspešno prošli kroz proces reaplikacije za takmičenje. Pomenuta sezona važna je i zbog konačne transformacije dresova. Lester je posle mnogo isprobanih varijanti konačno poneo boje koje nosi i danas – plavo-bele.

Nažalost, sezona 1908/09 ostaje upamćena kao možda i najgora u istoriji kluba, ne samo zbog poslednjeg mesta u tabeli i momentalnog povratka u Drugu diviziju, već i zbog katastrofalnog poraza od lokalnog rivala Notingem Foresta – bilo je čak 12:0! Lisice su toliko loše odigrale da je FA naredio istragu pod sumnjom da je utakmica nameštena, međutim nije bilo dokaza za tako nešto. Glasine kažu da su se noć pred meč napili na svadbi jednog od igrača i “zaginuli” do jutra. Šta se stvarno dogodilo, verovatno nikada nećemo saznati.

Šest godina kasnije ponovo su se našli na rubu ispadanja iz Druge divizije, ali su još jednom uspešno prošli reaplikaciju. Međutim, par nedelja kasnije liga je prekinuta zbog Prvog svetskog rata, a Lester Fose je naredne četiri godine proveo igrajući u okružnoj ligi Midlendsa.

Kako je rat ostavio trag na svim ljudima širom sveta, pa tako i na fudbalskim klubovima, Lester Fose je platio najveći ceh i 1919. godine se i ugasio usled ogromnih finansijskih problema. Međutim, ubrzo nakon toga osnovan je novi klub, koji je ovoga puta poneo puno ime grada – Lester Siti.

Do Drugog svetskog rata Lester je uglavnom pokušavao da se domogne Prve divizije, pa je to i uspeo 1925. godine kada je osvojio prvenstvo ispred Mančester junajteda i tako ponovo zaigrao u najvišem rangu. Idućih par godina donelo je neke sjajne rezultate i važne trenutke u istoriji kluba. Izdvaja se 1928. godina i rekordna pobeda od 10-0 nad Portsmutom, kao i treće mesto na kraju šampionata sa samo pet bodova manje od šampiona Evertona. Iste godine, 47 298 gledalaca okupiralo je Filbert Strit kako bi posmatralo meč pete runde FA Kupa protiv Totenhema.

Ni na krovu nije bilo mesta, kamoli na tribinama…

Već naredne sezone Lisice su otišle korak dalje i došle do drugog mesta, samo bod iza Šefild Venzdeja! Džoni Dankan je predvodio napad plavog tima i na Badnji dan zatresao mrežu čak 6 puta protiv Port Vejla. Koliko je Dankan bio veliki igrač i poznavalac fudbala svedoči i autobiografija legendarnog Dona Rivija, koji je čitavo poglavlje posvetio svom nekadašnjem treneru i izneo niz hvalospeva na njegov račun. Način na koji se Džoni rastao sa Lesterom bio je pomalo ružan, naime, klub mu je zabranio da otvori svoj pab s obzirom da tada fudbalerima često nije bilo dozvoljeno da se bave dodatnim poslovima jer su već primali platu za fudbal, a pošto je Dankan odbio da se povinuje klupskom naređenju, ugovor je raskinut. Lisice su tako lako izgubile fantastičnog fudbalera…tačnije, odrekle su ga se. Uteha im je ostala u vidu Artura Čendlera koji je za 12 godina u klubu, od 1923. do 1935. odigrao 393 meča i postigao 259 pogodaka! Interesantno je da, uprkos tolikom broju pogodaka, nikada nije dao gol iz penala. Mrzeo ih je! Izveo je samo dva u karijeri, i oba promašio.

U narednim godinama Siti se borio za opstanak i napokon ispao u Drugu diviziju 1935. da bi se na kratko vratili 1937. Kada je došao novi rat, klub je ponovo bio prinuđen da igra rekreativno u okružnim ligama.

Posle rata, ponovo ista priča. Teški trenuci, problemi sa finansijama, okrenjeni sastavi, no sve je to bio posleratnog fudbala. Sezona 1948/49 bila je puna uspona i padova. Na jednoj strani – teška bitka za opstanak u drugom rangu takmičenja, a na drugoj – sjajni rezultati u FA Kupu i na kraju finale sa Vulverhemptonom.Vukovi su poveli sa 0-2 posle prvog poluvremena, Lisice uspele da smanje preko Grifitsa i da dođu do poravnjanja pre nego što im je pogodak poništen zbog ofsajda, ali je gol Semija Smita stavio tačku na trijumf Vulvsa. Tim Lestera tada je sa klupe vodio upravo pomenuti Džoni Dankan, pokušavajući da klubu vrati stari sjaj.

1950. godine klub je pojačao napadač Artur Rouli iz Fulama, čovek koji će u narednim godinama postati jedan od najvećih igrača ovog kluba u istoriji. Već u sezoni 1951/52 Rouli je izjednačio rekord Artura Čendlera kada je zatresao mrežu čak 38 puta (naredne sezone ga je i oborio, dao je 41 gol!). Ipak, ni to nije bilo dovoljno da se Lisice vrate u najviši rang. To se dogodilo dve sezone kasnije kada je Siti zbog bolje gol razlike uspeo da završi sezonu ispred Evertona i obezbedi direktan plasman u Prvu diviziju.

Međutim, Lester je postao žrtva takozvanog jo-jo efekta, kada klub nakon promocije u viši rang relativno brzo ponovo ispadne, i tako u krug. Več 1955. ispali su u Drugu diviziju, pa se vratili u Prvu dve sezone kasnije nakon dominantnih partija i novog rekorda Roulija (44 pogotka). 1958. konačno je došlo do duge stabilizacije rezultata kluba, jer je na klupu seo bivši igrač, Met Gilis, potpomognut Burtom Džonsonom, šefom skautinga. Ovaj tandem je stvorio tim koji je u narednih nekoliko godina ostvario verovatno i najveće rezultate u istoriji kluba. Barem za sada.

Gordon Benks, Frenk MekLintok, Leni Glover, Piter Šilton i mnogi drugi, svi su stigli na Filbert za vreme Gilisovog mandata. Već 1961. godine stigli su do svog drugog finala FA Kupa, i ponovo poraženi – ovoga puta od Totenhema. Ali je cena poraza sada bila veća, Spursi su te sezone osvojili duplu krunu, tako da je Lester dobio šansu da zaigra u Kupu pobednika kupova, s obzirom da je londonski tim igrao u Kupu šampiona. Lisice su eliminisane već na startu evropske avanture, ispostaviće se od šampiona, Atletiko Madrida, ali je prvo evropsko iskustvo bilo od neprocenjive vrednosti i važnosti.

Sezona 1962/63 donela je isti rezultat, ponovo je Lester stigao do Vemblija – i ponovo je poražen, ovoga puta od Mančester junajteda. Međutim, te godine su Lisice bile bitku za titulu šampiona, i to po zaleđenom terenu na najhladnijoj zimi u novijoj istoriji Engleske. Na takvom terenu, u gotovo nemogućim uslovima za igru, fudbaleri Lestera napravili su niz od 18 utakmica bez poraza, i od britanske štambe dobili nadimak “Kraljevi leda“. Ipak, nije se dalo ni te godine, završnicu sezone obeležile su katastrofalne partije i samo jedan bod iz pet utakmica, pa je Siti sezonu okončao na poziciji 4.

U naredne tri godine Lester je konačno naplatio težak, ali kvalitetan rad. 1964. osvojen je prvi veliki trofej u istoriji kluba, kada je u finalu Liga Kupa pobeđen Stouk. I godinu dana kasnije klub je dogurao do finala, ali je poražen od Čelsija. Međutim, 1966. godine, naročito važne za Engleze, održano je Svetsko prvenstvo u kolevci fudbala, a Lester je u najvažnijem timu Gordog Albiona svih vremena imao svog predstavnika – Gordona Benksa. Ujedno je te godine Benks bio u užem krugu kandidata za igrača godine. Lepe godine za momke u plavim dresovima završene su 1969. godine kada je tim ispao iz Prve divizije. Pre toga je Gilis podneo ostavku nakon slabog starta sezone i lošeg zdravstvenog stanja, a iste godine je Lester došao do novog finala FA Kupa, ali ni četvrti put nisu došli do trofeja – ovoga puta je bolji bio Mančester Siti.

1971. godine Siti je osvojio još jedan trofej, prilično iznenada, kada su dobili poziv da zaigraju u Čeriti Šildu (engleski Superkup) kao šampioni Druge divizije umesto šampiona Prve divizije, Arsenala, koji zbog obaveza u evropskim takmičenjima nije mogao da zaigra protiv Liverpula. Lisice su savladale favorizovanog protivnika i tako neočekivano podigle novi trofej. Trener ekipe bio je Džimi Blumfild, koji je stvorio ekipu sposobnu da nekoliko godina ostane član najvišeg ranga, predvođena Frenkom Vortingtonom i Kitom Velerom.

1978. na klupu je seo Džek Volas, u pokušaju da nastavi uspešnu tradiciju škotskih menadzera na klupi Lestera (posle Hodža i Gilisa). I donekle je to uspeo, 1980. godine Siti se vratio u najviši rang, gde se doduše nije dugo zadržao, ali je dve godine kasnije uspeo da dođe do polufinala FA Kupa, poslednjeg do danas. U toj generaciji nastupao je i čuveni Gari Lineker, koji je pod vođstvom novog menadžera Gordona Majlna vratio tim u najviši rang, ali već 1985. prešao u Everton, odakle je lansirao dalju karijeru i prelazak u Barselonu. Lester bez njega nije mogao i već 1987. su se vratili u Drugu diviziju, gde su se u narednim godinama borili za goli život. Na kraju sezone 1990/91 opstali su u drugom rangu, a za menadžera doveli Brajana Litla.

Geri Lineker u dresu Lestera, 1984. godina

Već u prvoj Litlovoj sezoni dogodio se srceparajući momenat na samom kraju. Lester je odigrao dobru sezonu, došao do mesta u plej-ofu iz koga je izbacio Kembridž Junajted sa ubedljivih 6-1, ali je u finalu poražen od Blekburn Roversa golom bivšeg igrača Majka Njuela. Sve je bilo teže kada se u obzir uzme činjenica da je gol postignut sa bele tačke, nakon krajnje diskutabilnog prekršaja Stiva Volša nad Dejvidom Spidijem. Blekburn je tako uspeo da se domogne najvišeg ranga, a da se zatim popne i na sam vrh samo četiri godine kasnije.

Na jednako tragičan način izgubili su finale plej-ofa i u sezoni 1992/93, kada su gubili od Svindona sa 0-3, uspeli da se vrate i izjednače, ali na kraju izgube još jednim golom iz kontroverzno dosuđenog penala. Ipak, godinu dana kasnije konačno su uspeli. Treći put plej-of, treći put finale, prvi put pobeda – nad Derbi Kauntijem 3-1.

Nakon odlaska Litla u Aston Vilu, kormilo je preuzeo Mekgi, ali nije bio u stanju da sačuva Lester ispadanja. Stvar je naredne sezone spasio Martin O Nil, koji je odveo Lester do četvrtog plej ofa u pet godina i trijumfa nad Kristal Palasom od 2-1, kasnim golom Stiva Kleridža. Toni Kouti, Met Eliot i Nil Lenon bili su samo neki od sjajnih igrača koje je harizmatični Irac doveo u klub.

Stvari su za Lester od tog trenutka postajale sve bolje, klub je uspeo da veže četiri uzastopna top 10 rezultata u Premijer ligi, i da osvoji još dva Liga kupa. Koliko god neuspeha imali u FA Kupu (četiri finala, bez trofeja), toliko su uspeha imali u drugom po važnosti kup takmičenju, u kom su osvojili tri trofeja, a dva u periodu od 1997. do 2000. godine. To je ujedno značilo i novi izlet Lestera ne evro-sceni, a ljubitelji fudbala s ovih prostora posebno pamte sezonu 2000/01 u kojoj su Lisice eliminisane iz Kupa UEFA od Crvene zvezde. Ona prethodna, 1997/98 završena je na startu, na isti način kao prva u istoriji kluba na evro-sceni – eliminacijom od Atletiko Madrida.

Odlaskom Martina O Nila završena je i era sjajnih rezultata. Iako je pod vođstvom Pitera Tejlora Lester sjajno otvorio novu sezonu i čak bio pri vrhu tabele, sezona je krenula nizbrdo eliminacijom iz FA Kupa od Vikomb Vonderersa. Poslednjih 11 kola i 10 poraza označili su pad Lisica na 13. mesto na tabeli, a već naredne sezone klub je ispao pod vođstvom Dejva Baseta. Baset je na klupi sedeo 15ak meseci, a uspeo da potroši preko 20 miliona funti na sumnjiva pojačanja poput Ade Akinbaija koji je dao samo 11 golova na 60 utakmica za klub, i Denisa Vajsa, tada već 34-godišnjeg defanzivca koji je klub napustio nakon fizičkog nasrtaja na saigrača. Sa samo pet pobeda u 38 utakmica, Lester je ispao iz Premijer lige.

Na startu sezone 2002/03 u istoriju je otišao FIlbert Strit. Novi dom fudbalera Lester Sitija postao je Vokers Stadion, nazvan po generalnom sponzoru koji je za to privilegiju platio solidnu svotu novca. Ipak, ni taj novac nije pomogao Lisicama da izbegnu velike finansijske probleme koje su ih dovele na rub gašenja krajem 2002. godine. Kada je klub preuzeo bivši igrač Geri Lineker zajedno sa svojim saradnicima, ekipa je počela da igra najbolje što zna i završila sezonu na sjajnom drugom mestu pod vođstvom Mikija Adamsa, obezbedivši tako povratak u Premijeršip. FA je iz celog slučaja dosta naučila, i uvela pravilo po kojem klub u administraciji automatski gubi 10 bodova čim dođe do tog stadijuma. Lester je pukom srećom izbegao takvu kaznu, i uspeo da neometano posluje uprkos nagomilanim dugovima.

Ni to nije bilo dovoljno za opstanak u najvišem rangu, pa su Lisice od 2004. ponovo igrale u drugom rangu, i taj period potrajao je sve do 2014. U međuvremenu je 2007. godine klub kupio srpski biznismen Milan Mandarić, koji je u prošlosti već poslovao u fudbalu i bio vlasnik Portsmuta. Pod Mandarićem je ekipa uspela da ostvari najgore rezultate u istoriji kluba, i da 2009. po prvi put zaigra u trećem rangu takmičenja. Klupu je preuzeo Najdžel Pirson i ekspresno vratio ekipu u Čempionšip, a zatim je odveo do 5. mesta na tabeli i polufinala plej-ofa sa Kardifom. Tu su, međutim, poraženi na penale, a Pirson je nedugo zatim napustio klub i preuzeo Hal Siti.

Sezone 2010/11 i 2011/12 obeležene su očajnim vođenjem tima od strane dvojice stranih trenera, najpre Paula Sose, a zatim čuvenog Svena Jerana Eriksona. Kada se u novembru 2011. Pirson vratio na klupu, stvari su krenula nabolje. Tim se stabilizovao do kraja sezone, a zatim naredne ponovo stigao do plej-ofa gde je poražen u jednom od najšokantnijih mečeva u istoriji engleskog fudbala. U drugom meču polufinala u Votfordu Entoni Nokart je imao penal u 97. minutu koji bi odveo njegov tim na Vembli. Međutim, promašio je (tačnije, golman Votforda Almunija je odbranio), domaći su krenuli u kontru i završili je golom Troja Dinija za eksploziju oduševljenja i novu nesrećnu eliminaciju Lestera iz plej-ofa, po ko zna koji put u istoriji.

Ipak, Votford je u finalu poražen od Kardifa, a Lester godinu dana kasnije obezbedio direktnu promociju u Premijer ligu nakon fantastične sezone i 102 osvojena boda. I ponovo se istorija ponavljala, još jednom su se Lisice mučile da ostanu u najvišem rangu. U martu mesecu imali su samo 19 bodova na svom kontu, a zatim krenuli u neverovatan niz rezultata koji ih je ostavio u ligi. Na taj način Lester je postao prvi tim koji je na 10 utakmica do kraja imao manje od 20 bodova, a uspeo da izbegne ispadanje.

Međutim, pauza između šampionata donela je i seks skandal trojice igrača na Tajlandu gde se Lester pripremao za novu sezonu. Među njima je bio i Džejms Pirson, sin menadžera Stjuarta, kome uskoro nije preostalo ništa drugo nego da podnese ostavku, iako su naravno zvanični razlozi bili nesuglasice sa vlasnicima kluba. Njega je na klupi zamenio iskusni Italijan Klaudio Ranijeri. Lester Siti je pobedio izglede od 5000:1 i postao šampion Engleske po prvi put! Lisice su osvojile titulu sjajnim timskim duhom i vođeni majstorom sa klupe. Na Ranijerija je bila najmanja kvota pre početka sezone da prvi dobija otkaz umesto toga doveo je Lester do titule sa 10 poena ispred drugog na tabeli pokazavši dobrotu, humor, odlučnost i taktičku ekspertnost. Verovatno najbolje vođenje kluba u jednoj sezoni engleskog fudbala. Vodio je igrače na picu, u pola sezone na odmor u Španiju i dok je Totenhem igrao ključnu utakmicu u borbi za titulu odleteo u Italiju da vidi svoju majku. Na proslavu titule doveo je Andreu Bočelija nakon čije pesme je Morgan podigao titulu, a zatim su razbili Mančester Siti uigrani kao jedan i sigurni kao da su najveći klub na svetu.

Lester je nedvosmisleno klub sa bogatom istorijom koji prkosi ne samo šansama, već i tradiciji. I dalje neverovatno zvuči da su osvojili titulu Premijer Lige, ali Lisice su to.