Hal Siti – Tigrovi iz Jorkšira

Ni sam ne znam koliko sam puta započinjao priče o engleskim klubovima rečima poput “a onda je grad posle ragbi sekcije konačno dobio i fudbalsku”. I nema tu nimalo neistine, ragbi je decenijama bio sport broj jedan na Ostrvu, ali ga je fudbal krajem devetnaestog, a pogotovu tokom dvadesetog veka zauvek ostavio u senci. Ali počeci kluba iz priče koju čitate zaista jesu u gradu u kome je ragbi možda čak i u današnjim vremenima sport koji privlači najviše pažnje. U pitanju je maleni Hal, iz istočnog dela Jorkšira.

Godinama uoči te 1904. godine omladinci željni rekreacije, sporta i takmičenja želeli su da osnuju svoj fudbalski klub. U većini gradova širom zemlje takvi klubovi postojali su decenijama, takav slučaj je bio i u drugim jorkširskim gradovima poput Lidsa i Šefilda. Ali ne i u Halu. Svaki pokušaj osnivanja fudbalskog kluba bivao je odnešen kao vetrom. Jednostavno, nije bilo dovoljno interesovanja građana i podrške gradskih vlasti, čiji su ljubimci bili, tada veoma uspešni, ragbi klubovi. Međutim, te pomenute 1904. konačno je osnovan i fudbalski klub koji je poneo ime grada – Hal Siti, i već naredne 1905. dobio dozvolu da se takmiči u Drugoj diviziji, tada najnižem profesionalnom rangu takmičenja u Engleskoj. U međuvremenu, Tigrovi su debitovali utakmicom protiv Nots Kauntija, u kojoj su pružili dostojan otpor i odigrali 2-2.

Ne može se previše toga zanimljivog izdvojiti u uvodnim godinama postojanja kluba. Sve do Prvog svetskog rata ekipa je igrala u drugom rangu, uspevši da se stabilizuje i ni na jedan način ne ugrozi svoj status u društvu klubova Fudbalske asocijacije. Od 1905. do 1909. zauzimali su mesta u sredini tabele, od četvrtog do devetog, da bi u sezoni 1909/10 zauzeli odlično treće mesto, s istim brojem bodova kao drugoplasirani Oldam. Ipak, zbog slabije gol razlike, Hal je ostao drugoligaš. Veliki rat doneo je i velike promene, liga je na pet sezona obustavljena, a takmičenje praktično podeljeno po regionima jer ekipe nisu imale sredstava, a često ni mogućnosti da putuju po celoj zemlji. Tako je i Hal zaigrao u ligi Midlendsa, bez zapaženih rezultata s obzirom da je većina glavnih igrača tada već uveliko ratovala na frontu u Francuskoj.

Uvodnih 15 godina postojanja kluba nateralo je građane Hala da skrenu pažnju sa ragbija i počnu učestalije da prate i svoj jedini fudbalski klub. Međutim, to i dalje nije bilo na nivou nekih drugih gradova u Engleskoj, a svakako nedovoljno da gradske vlasti ulože značajna finansijska sredstva. Hal je u gotovo čitavom periodu između dva rata bio drugoligaš, sa retkim, i redovno neuspešnim pokušajima da se domognu vrha tabele i promocije u društvo najboljih. Suočeni sa velikim rashodima, a minimalnim prihodima, čelnici kluba su naprosto bivali prinuđeni da prodaju najbolje igrače. Jedini koji je u tom periodu uspeo da veže čak 14 sezona u voljenom dresu je sjajni golman Džordž Medison.

Klub je do 1939. i početka novog rata dva puta ispadao u treću ligu, u oba navrata sa izuzetno neuspešnim sezonama. Prvi put su završili kao pretposlednji, a drugi put bili zakucani za dno sa svega pet pobeda u 42 meča, i čak 111 primljenih golova. Tračak svetlosti bila je sezona 1929/30 u kojoj je Siti ispao u Treću diviziju, ali zabeležio sjajan nastup u FA kupu u kom je stigao čak do polufinala, i ispao od Arsenala tek nakon ponovljenog meča na Vila Parku. Na putu su izbacili šampione Druge i Treće divizije – Blekpul, odnosno Plimut, zatim Mančester Siti, i na kraju Njukasl Junajted.

Kraj Drugog svetskog rata označio je i nastavak profesionalnih fudbalskih takmičenja u Engleskoj, a Hal ih je dočekao na novom stadionu, Butferi Parku. Ovo zdanje planirano je i građeno skoro 15 godina, ponajviše zbog nedostatka finansijskih sredstava, a dom Hal Sitija bio je sve do 2002. godine. Bilo kako bilo, Tigrovi su već tada imali izgrađenu reputaciju kluba koji balansira između Druge i Treće divizije, a tako je ostalo i u narednim godinama.

1948. stvari su krenule nabolje dolaskom Horejšija Kartera, jednog od najvećih imena u istoriji ovog kluba. Treba pomenuti i da ga je u klub dovela nova uprava, na čelu sa Heroldom Nidlerom. U narednim godinama Karter je, najpre kao igrač a zatim kao menadžer, bio faktor koji je vodio Siti do vrha Treće divizije, a zatim i solidnih partija u Drugoj. Na to treba dodati i još jedan odličan nastup u FA kupu, uključujući i legendarni trijumf nad Mančester junajtedom od 1-0, pred rekordnim brojem gledalaca na Butferi Parku – 55,019. Rekord koji verovatno nikada neće biti oboren.

Odlaskom Kartera 1951. oslabile su i igre tima, koji je narednih pet godina uspevao da ostane u društvu drugoligaša, ali je 1956. ponovo ispao u treći rang takmičenja. Usledile su nove “jo-jo” godine i Siti je ponovo bio tim koji je konstantno na prelazu iz druge lige u treću, i obrnuto.

Tek 1961. i dolaskom Klifa Britona na klupu krenuo je novi uspešan period u istoriji Tigrova. On je tokom nekoliko godina uspeo da izgradi tim koji se vratio u drugi rang takmičenja, učvrstio svoju poziciju u njemu, i u par navrata ozbiljno zapretio u borbi za promociju u društvo najboljih.

1964. godine Nidler je obezbedio značajnu finansijsku injekciju koju je Briton iskoristio da ojača napad tima mladim Kenom Vegstafom, koji je plaćen Mensfild Taunu tada ogromnih 40,000 funti. Vegstaf je zajedno sa Krisom Šiltonom oformio napadački tandem koji je u narednim godinama izgradio reputaciju “najboljeg van Prve divizije”.

 

Već u sezoni 1965/66 pojačani Tigrovi su protutnjali kroz treću ligu, postigavši rekordnih 109 pogodaka, uz još jedan odličan nastup u FA kupu koji se dugo, dugo čekao. Tada su posle eliminisanja tri jaka rivala zaustavljeni u četvrtfinalu od Čelsija. Iako su odoleli na Stamford Bridžu, u revanšu su poraženi na svom Butferi Parku pred više od 45,000 gledalaca.

Zahvaljujući okosnici ekipe koju je Briton stvorio, Hal Siti je u narednim godinama konstantno bio drugoligaš, mahom u sredini tabele, ali svakako stabilan.

Tek 1978. ekipa je ponovo ispala u treći rang. A tri godine kasnije – u četvrti, po prvi put u 77 godina dugoj istoriji. Stvari su se rapidno pogoršavale, finansije su bivale sve gore, klub je bio užasno vođen s obzirom da je nekoliko godina ranije preminuo dugogodišnji predsednik Herold Nidler, a 1982. i zvanično je proglašen odlazak u administraciju. Ako je svetlo bilo na kraju tunela, onda je taj tunel bio veoma, veoma dugačak.

Ali život nekada ume da bude krajnje ironičan, tako je i u fudbalu. Hal Siti nikada nije uspeo da se domogne Prve divizije, ponajviše jer nikada nije uspeo da bude ni na prvom mestu u svom gradu, zahvaljujući dominaciji ragbi klubova. Međutim, upravo je bivši ragbista spasao klub od potpunog gašenja. Bio je to Don Robinson, koji je u teškim vremenima uzeo na sebe obavezu da sačuva Hal Siti od propasti. On je prethodno imao nešto fudbalskog iskustva jer je bio predsednik poluprofesionalnog Skarboroa, odakle je na klupu doveo Kolina Apltona. Zajedno su klub vratili u treći rang, a ubrzo i u drugi, s tim da je menadžer u međuvremenu postao bivši igrač Brajan Horton, nakon što je Aplton prešao u Svonsi. Tigrovi su se konačno vratili tamo gde su i proveli najveći deo istorije – u Drugoj diviziji, sanjajući nedosanjani san o takmičenju u društvu najboljih.

Međutim, još jednom je odlazak pravih ljudi ispraćen postavkom novih, nedoraslih veličini zadatka. Robinson je napustio Hal Siti, a njegov zamenik Ričard Čethem, vratio je klub tamo odakle ga je Robinson nekoliko godina ranije izvukao – u četvrti rang takmičenja. Tome je u značajnoj meri kumovao i Teri Dolan, trener koji je preuzeo klupu prvog tima 1991. godine. Dolan je do danas ostao upamćen među navijačima kao “najdosadniji trener u istoriji Hala”, zbog dekadentnog stila igre koji je praktikovao. Dolaskom Martina Fiša na mesto predsednika stvari su se promenile samo na polju angažovanja, jer je pomenuti gospodin davao sve od sebe da klub ponovo ne dođe na rub egzistencije. Sve ostalo bilo je na ekstremno niskom nivou. I nastavilo se i na prelazu iz 20. u 21. vek. Novi vlasnici menjali su se na traci, uključujući i menadžere. U srcima navijača probudila se nada dolaskom Brajana Litla, čoveka s izgrađenim trenerskim pedigreom nakon solidnih epizoda u Lesteru i Aston Vili.

2002. godine ekipa je napustila Butferi Park i preselila se na KC Stadion, a selidba je na neki način označila i početak novog, najuspešnijeg perioda u istoriji kluba. Novi predsednik kluba Adam Pirson obezbedio je novac za normalno funkcionisanje kluba, pa je Litl izgradio tim koji je veći deo sezone proveo među prve tri ekipe na tabeli, ali je kriza u poslednjoj trećini sezone učinila svoje, i Tigrovi su ostali u četvrtom rangu takmičenja. Iskusnog stručnjaka zamenio je Jan Molbi, ali je pod njegovim vođstvom Hal postao kandidat za ispadanje iz Fudbalske lige u peti rang. Nasledio ga je Piter Tejlor, koji nije mogao više od 13. mesta na tabeli nakon očajnog starta sezone pod Molbijem.

Upravo je Tejlor doneo toliko željeni uspeh na KC Stadion – Hal je zabeležio dve uzastopne promocije u dve sezone i sezonu 2005/06 dočekao kao član Čempionšipa, drugog ranga takmičenja, prvi put posle skoro 20 godina. I odigrao je sasvim dobro, osvojivši 18. mesto, deset bodova iznad zone ispadanja. Juna iste godine Tejlor je prihvatio mesto menadžera Kristal Palasa, a zamenio ga je Fil Parkinson, uz asistenta Fila Brauna. Ne pominjemo uzalud Fila Brauna, on jeste u početku bio samo pomoćnik, ali je samo nekoliko meseci kasnije preuzeo klupu ekipe nakon što je Parkinson dobio otkaz zbog očajnih rezultata. Predsednik Pirson je imao velike ambicije i želeo da vidi klub u Premijer ligi, stoga je 22. mesto na tabeli i borba za opstanak bila potpuno neprihvatljiva. Fil Braun je kao prelazno rešenje potpuno konsolidovao ekipu, i zaslužio poverenje do kraja sezone. Krajem aprila ekipa je i matematički osigurala opstanak u drugom rangu.

Nakon turbulentne sezone Adam Pirson je prodao klub Polu Dafenu, izjavivši da je dao svoj maksimum i uradio dovoljno za klub koji je sada bio stabilan drugoligaš. Međutim, Dafen i Fil Braun su uspeli da ga odvedu korak dalje i učine članom najvišeg ranga takmičenja po prvi put u istoriji. Hal je u sezonu 2006/07 ušao kao kandidat za sredinu tabele, u najboljem slučaju, ali je ekipa konstantno vrebala šansu da ugrabi mesto u plej-ofu. To se i dogodilo, ušli su u baraž kao šestoplasirana ekipa, svi su ih smatrali za autsajdere, ali su na kraju napravili čudo. Najpre su ponizili Votford sa ukupnih 6-1 u polufinalu, da bi u finalnom meču na Vembliju trijumfovali nad Bristol Sitijem sa 1-0 golom Dina Vindesa, inače momka rođenog u Halu i navijača Sitija od malih nogu. Premijer liga se konačno igrala u malom jorkširskom gradu! A samo pet godina ranije Tigrovi su se borili za goli život u Ligi dva…

I kako je samo krenula ta istorijska sezona, Hal je posle devet kola delio prvo mesto na tabeli, nakon sjajnog trijumfa nad Vest Bromvičem od 3-0! Ali neiskustvo je učinilo svoje, krenula je loša serija, a Tigrovi su do kraja sezone dobili još samo dva meča. Ipak, fortuna im je bila saveznik, ostali su u Premijer ligi, završivši sezonu na 17. mestu, ispred Njukasla i Midlzbroa.

Međutim, naredna sezona označila je povratak ekipe u Čempionšip. Klub je najpre napustio Pol Dafen (Pirson se vratio u predsedničku fotelju), a zatim i Fil Braun nakon serije loših rezultata. Ekipu je do kraja sezone vodio Jan Daui, ali je već na leto došlo do nove promene – menadžer je postao Najdžel Pirson.

Tek što je krenula nova sezona, krenule su i glasine o kupovini kluba od strane prebogate porodice Alam sa Bliskog Istoka. Do zvaničnog preuzimanja došlo je 10. novembra 2010. godine, po ceni od 150 miliona evra. Otac i sin Asem i Ehab su i danas na čelu kluba, a njihov boravak su, pored još jednog kratkog nastupa u Premijer ligi (u sezonama 2013/14 i 2014/15) obeležile i kontroverze. Naime, njihova ideja bila je da preimenuju klub iz Hal Siti u Hal Tajgers, po uzoru na ekipe iz SAD-a. Predlog je naišao na žestok otpor, ne samo navijača Hala, već i čitave britanske javnosti. Nakon brojnih peripetija, klub je zadržao svoje ime, i identitet, i pod imenom Hal Siti, a nadimkom Tigrovi, izborili su se za svoju treću sezonu u Premijer Ligi ali nakon toga ponovo su se vratili u Čempionšip, gde su i sada.

Neki klubovi poput Hal Sitija nemaju prebogatu istoriju ali je stvaraju iz sezone u sezonu.

 

tekst: Nikola Kelović