Hadersfild Taun – terijeri ponovo grizu
Svi znamo da su u Engleskoj izuzetno popularna 3 sporta – fudbal, kriket i ragbi. I dok je fudbalska zaraza uhvatila ceo svet pre ili kasnije, ragbi i kriket se mahom najviše igraju u Velikoj Britaniji i njenim bivšim kolonijama. Hadersfild kao jedan od većih gradova Engleske je prvobitno više bio okrenut ragbiju nego fudbalu, pa je tako jedinstvena ragbi liga osnovana upravo u Hadersfildu 1895. godine i grad se može pohvaliti jednim od najstarijih ragbi klubova, Hadersfild Džajantsima (Huddersfield Giants) čiji koreni sežu do čak 1848. godine! Prvi ozbiljni koraci da se osnuje fudbalski klub u gradu načinjeni su tek 1907. da bi zvanično Hadersfild Taun AFC bio osnovan 1908.
Najstarija zabeležena fotografija prvotimaca Hadersfilda.
Počeci kluba su bili poprilično skromni. Svoje prve utakmice su igrali u roze dresovima na stadionu Lids Roud koji nije imao pokrivene tribine niti svlačionice pa su igrači bili primorani da se presvlače u napuštenom vagonu ili lokalnom pabu. Ali bez obzira na skromne početke klub je imao visoke ambicije da postane član Fudbalske lige što pre. Za tako ambiciozan poduhvat od strane relativno novog kluba bili su im potrebni ozbiljniji uslovi. Zato je bio pozvan arhitekta Arčibald Lič čiji zadatak je bio da preuredi Lids Roud kako bi ispunjavao uslove za odigravanje utakmica na ozbiljnijem nivou i kako bi mogao primiti više publike. Arčibald Lič je arhitekta koji je projektovao stadione širom Ostrva među kojima su bili Hajberi, Old Traford, Enfild, Gudison Park, Ajbroks, Hempden Park, Vajt Hart Lejn i još mnoga druga zdanja koja danas imaju kultni status.
Razgovori su obavljeni sa predstavništvom FA i kada im je odobren status člana fudbalske lige, automatski su počeli radovi na izgradnji maltene novog stadiona s obzirom da se ceo teren rotirao za 90 stepeni. Boje kluba su takođe promenjene u plavo-bele. Nakon promena, rezultati su bili neočekivani, poseta nije porasla a rezultati nisu došli pa je klub već 1912. godine upao u finansijske probleme i pretila mu je likvidacija tik pred početak Prvog svetskog rata. Čelnici kluba su čak razmatrali i da tuže Liča ali su odustali zbog nagomilanih dugova.
Nakon Prvog svetskog rata, praktično novoformirani klub nije uopšte imao više uspeha. Opet su usledili finansijski problemi pa je uzeto u razmatranje i preseljenje kluba sa Lids Rouda baš u grad Lids, na Eland Roud, stadion Lids Sitija preteče Lids Junajteda koji se danas gleda kao jedan od najvećih rivala kluba. Građani i navijači Hadersfilda nisu prihvatili tu ideju s puno oduševljenja. Prikupljanje novca i kupovina deonica kluba od strane navijača su pomogli klubu da sredi dug od 25 hiljada funti koliko su bili u minusu. Nakon toga kreće vrtoglavi zaokret i uslediće najslavniji uspesi u istoriji kluba.
Hadersfild na putu ka svom prvom trofeju FA kupa.
Na mesto asistenta menadžera a zatim samo malo kasnije i menadžera doveden je legendarni Herbert Čepman koji je bio bivši menadžer Lids Sitija, kluba na čiji je stadion upravo Hadersfild trebalo da pređe. Odmah čim je došao, došli su i rezultati. Sa jasnim planom i sistemom, doveo je neke igrače koji će ostaviti dubok trag u istoriji Hadersfilda poput Klema Stivensona i Džordža Brauna koji će postati najbolji strelac u istoriji kluba. U prvoj sezoni kao menadžer, odmah je osvojio FA kup 1922.godine, prvi u istoriji kluba i dok je u ligi izborio opstanak. Već sledeće sezone doveo je par pojačanja i Hadersfild je završio kao treći. Čepman se smatrao revolucionarem u njegovo doba i sistem koji je uspostavio u Hadersfildu ispostaviće se poprilično uspešnim. Čvrsta i kompaktna odbrana koja je vrebala da oduzme loptu i doturi ih do izuzetno brzih krilnih igrača koja bi lansirala kontra napad poput lake konjice. U sezoni ’24/’25 po prvi put su osvojili šampionsku krunu i to na najdramatičniji način u istoriji engleskog fudbala. Imali su isto bodova i identičnu gol razliku poput Kardif Sitija samo što su „Plave ptice“ postigle ali i primile jedan gol više od Hadersfilda koji je imao gol razliku 60-33. Logično pomislićete da je titula trebalo da ode u Kardif – međutim tada nije važilo pravilo više postignutih golova već „prosek golova“ a Terijeri su imali bolji prosek za samo 0.024!
Prva šampionska generacija Hadersfilda
Sledeće sezone titula je odbranjena ali ovaj put uz malo manje dramatičnosti. Čepmen je jurio treću uzastopnu titulu, podvig do tada nikada urađen u engleskom fudbalu. Međutim, Arsenal je tražio menadžera a Čepmen je poklekao i otišao u London, privučen duplo većom platom i brojnijom publikom, zanemarivši to što se Arsenal tih godina borio za opstanak. Ipak čvrsto izgrađen sistem je i bez Čepmena doneo treću titulu za redom, ovaj put pod palicom Sesila Potera. Malo je nedostajalo da uzmu i četvrtu i petu titulu za redom ali su morali da se zadovolje vicešampionskim mestom iza Njukasla a zatim Evertona. Tih 20-ih godina, Hadersfild je žario i palio ostrvskim fudbalom i bio je jedan od najuspešnijih klubova.
Godine uspeha donele su i veći broj navijača pa su svako malo bili vršeni radovi na Lids Roudu kako bi se mogli smestiti svi navijači. Tako je Hadersfild zabeležio i rekordnu posetu 1932. godine i to baš protiv Čepmenovog Arsenala, utakmici je prisustvovalo neverovatnih 67 hiljada ljudi!
Stiv Smit, igrač Hadersfilda u akciji, na krcatom Lids Roudu u okršaju FA kupa protiv Šefild Venzdeja, mart 1966.
Do početka Drugog svetskog rata Hadersfild je bio stabilan prvoligaš i jedan od najvećih klubova na Ostrvu. Međutim, nakon rata kreće pad i par godina posle rata klub ispada iz Prve Divizije nakon višedecenijskog boravka tu. Pred ispadanje doveden je Endi Biti koji je trebalo da pokuša da ih spase neminovne sudbine ali nije uspeo. Ipak već sledeće sezone vratio je klubtamo gde pripada i doveo ih odmah do trećeg mesta, što je najviši plasman Hadersfilda nakon Drugog svetskog rata. Ipak samo 2 sezone nakon toga ponovo su završili u nižem rangu a Biti je podneo ostavku. Na njegovo mesto došla je još jedna legendarna ličnost koja će ostaviti neizbrisiv trag u engleskom fudbalu – Bil Šenkli. Šenkli je 1956. došao na mesto menadžera i tu se zadržao do kraja 1959. godine sve dok nije došao poziv Liverpula. Pod njegovom palicom klub je bio stabilan drugoligaš ali najupečatljiviji trenutak njegove ere je bio kada je Hadersfild izgubio onu čuvenu utakmicu protiv Čarltona iako je vodio 5-1 pola sata pre kraja.
Generacija ’69/’70 koja je bila šampion Divizije 2 i ujedno poslednja koja je igrala najviši rang.
Klub je čekao na povratak u prvu diviziju do sezone ’69/’70, punih deset godina nakon Šenklija. Te godine su i zvanično prihvatili nadimak „Terijeri“ što je obeležilo dugo očekivani povratak. Grb kluba je tada bio promenjen da bi se slagao sa nadimkom koji je tek tada ušao u upotrebu i sastojao se od crvene siluete jorkširskog terijera ispod kojeg je pisalo “The Terriers”. Međutim nakon svega dve sezone u Prvoj Diviziji krenuo je slobodan pad Terijera kroz rangove pa su tako postali prvi engleski šampion koji je završio u četvrtom rangu takmičenja! Takođe, to je bio poslednji put da je Hadersfild igrao u najvišem rangu takmičenja.
Poslednja utakmica Terijera na starom Lids Roudu.
Narednih decenija Hadersfild je tumarao kroz rangove s povremenim izletima u plej-of za borbu u ulazak u najviši rang ali svaki put do sada bez uspeha. Formiranjem Premijer Lige, rodila se ideja u klubu da za najviši rang dosadašnji stadion Lids Roud ne bi mogao ispuniti uslove pa je počelo sa planiranjem a kasnije i izgradnjom novog stadiona koji je otvoren 1994. godine. Kapacitet novog stadiona je 24,500 mesta a klub je počeo da ga deli s gorepomenutim ragbi klubom od samog početka.
Pod palicom Davida Vagnera Terijeri su po prvi put ušli u Premijer Ligu, a u prvi rang engleskog fudbala posle 1972/73. Ako vam to nije iznanađenje pazite ovo: “OPSTALI SU PRVE SEZONE”!!
Sve i dalje deluje nerealno po pitanju toga da postanu stabilan premijerligaški klub, mada nije im niko davao šanse ni da uđu, ni da opstanu, tako da nemojmo ih otpisivati. Imaju moderan stadion, armiju navijača i jako dobrog menadžera. A šta više treba?
