Everton – samo najbolje je dovoljno dobro

Everton je, kao i većina ostrvskih klubova, osnovan u 19. veku, tačnije istorijski važne (pogotovo za Srbiju) 1878. godine. Klub nije osnovan sa namerom da predstavlja grad ili regiju niti su ga osnovali mladi ljudi željni sporta i rekreacije.

Everton je osnovan pod imenom Sent Domingo od strane istoimene lokalne crkve koja je želela da pruži priliku lokalnoj omladini da se bavi sportom. Mladi ljudi su se odazvali u ogromnom broju i interesovanje je za godinu dana rapidno poraslo. Na njihovu inicijativu, klub je 1879. preimenovan u Everton, kako bi nosio ime distrikta (regiona, oblasti) u kojoj je klub nastao. Prva utakmica je odigrana iste godine, ekipa je pobedila sa 6-0 i igrala u plavo-belim dresovima i belim šortsevima. U međuvremenu je klub igrao i u crnoj opremi, a današnja plava boja po kojoj je klub prepoznatljiv odabrana je nešto kasnije.

Klub je svoje utakmice igrao na lokalnom igralištu u Stenli Parku, na kojem je moglo da se okupi do dve hiljade gledalaca. Kako je interesovanje za lokalni klub raslo, jasno je bilo da će morati da se potraži veće igralište. 1883. godine klub se preselio na Prajori Roud, gde se ipak kratko zadržao pre selidbe na legendarni Enfild.

Da, Enfild!

Direktor stadiona Džon Holding je iznajmljivao Enfild ekipi Evertona sve do 1891. godine, kada je došlo do sukoba oko finansija. Naime, gospodin Holding je, videvši koliko raste interesovanje za utakmice Evertona, tražio da dobija procenat od prodaje ulaznica, na šta čelnici kluba ni pod kakvim uslovima nisu hteli da pristanu. Uz pomoć uvaženog predstavnika gradskog veća, gospodina Džordža Mejona, Everton je dobio parče zemlje na području Stenli Parka, gde su ranije igrali utakmice. Ovoga puta, plan nije bio da klub samo koristi teren za utakmice, već da izgradi novi stadion. U avgustu 1892. godine stadion je zvanično otvoren, a prva ligaška utakmica se igrala 3. septembra iste godine protiv Notingem Foresta, pred oko 12,000 gledalaca. Tri godine kasnije, klub je uspeo da otkupi zemlju na kojoj je stadion sagrađen i tako postane vlasnik svog novog doma, Gudison Parka. Stadion je dobio naziv po istoimenom putu koji se prostire pored stadiona.

1887. godine Everton je prvi put učestvovao u FA Kupu. Već u prvoj rundi takmičenja protivnik je bio tada jedan od jačih timova u Engleskoj, Bolton. Utakmica je završena pobedom Vonderersa 1-0, ali je Everton uložio žalbu i tražio da se meč ponovi, smatrajući da je Bolton igrao sa igračem koji nije prethodno registrovan. Savez je prihvatio žalbu i naredio da se meč ponovi. U drugoj utakmici, Everton je slavio sa 2-1, ali je usledio novi skandal! Bolton je optužio protivnika da je registrovao čak sedmoricu svojih fudbalera pod amaterskim statusom iako su primali novac za nastup u ovoj utakmici. Savez je prihvatio i ovu žalbu, a zbog težine prekršaja Everton je izbačen iz takmičenja.

Godinu dana kasnije osnovana je Fudbalska liga, a obe ekipe našle su se među 12 osnivača. Everton je svoj prvi ligaški meč odigrao protiv Akringtona i pobedio sa 2-1.

Ta prva sezona završena je na osmom mestu, a daleko uspešnija je bila druga, kada je titulu u neizvesnoj završnici sezone ipak osvojio Vest Bromvič, jednu pobedu ispred Evertona. Ispostavilo se da je treća bila sreća za plavi tim, koji je u sezoni 1890/91 osvojio prvu titulu prvaka Engleske.  Junak Evertona bio je Fred Giri, najbolji strelac lige sa 20 pogodaka u 22 meča.

 

Čekali su dugo plavci na svoj prvi trofej u Kupu, a on je došao na Gudison 1906. godine, nakon što je u finalu pobeđen Njukasl Junajted golom Aleksa Janga. Utakmica se igrala u Londonu, na gradskom stadionu Kristal Palas (koji nema veze sa istoimenim klubom) pred čak 75,000 gledalaca!

Čekalo se mnogo i na drugu titulu, koja je osvojena u poslednjoj godini pred Prvi svetski rat. Na taj način je Everton čak četiri godine bio zvanični šampion Engleske, sve dok šampionat nije nastavljen 1918. Ispostavilo se da posleratne godine neće biti tako uspešne za klub. Deset godina zaredom Everton nije beležio uspehe i uglavnom je bio u sredini tabele, sve do 1928. godine kada je klub ponovo osvojio titulu prvaka. Vratićemo se tri godine unazad kako bi posebno naglasili trenutak dolaska Vilijema Dina u klub. Momak koji je tresao mreže u dresu Tranmere Roversa potpisao je za ekipu sa Gudisona na kraju sezone 1924/25 i obeležio narednih nekoliko godina kluba. U svojoj prvoj sezoni postigao je 32 ligaška gola, u drugoj je bio nešto manje efikasan sa 21 pogotkom u doduše dosta manje nastupa. Sledeće sezone doneo je trofej prvaka Engleske sa apsolutno neverovatnih 60 golova u  sezoni, više nego što je postigao u prethodne dve zajedno! Počeo je neverovatno sa 17 golova u prvih devet utakmica i već tad je bilo jasno da će rekord napadača Midlzbroa Džordža Kemsela od 59 ligaških pogodaka biti ozbiljno ugrožen. Od 102 gola koliko je Everton postigao te sezone, Din je zabio čak 60 i ušao u istoriju engleskog fudbala. Paradoksalno, klub to nije znao da isprati i samo dve godine kasnije našao se u Drugoj diviziji, po prvi put od osnivanja Fudbalske lige.

Din je nastavio da trese mreže i u Drugoj diviziji, a zatim i u Prvoj po povratku. Već u prvoj sezoni po povratku u najviši rang, Everton je osvojio četvrtu titulu prvaka, a Din ponovo postao najbolji strelac lige sa 45 golova. Veliki uspeh je ispraćen naredne godine trijumfom u FA Kupu. Kruna odličnih igara stigla je u finalu u vidu pobede nad Mančester Sitijem od 3-0. Bila je to i prva utakmica u Engleskoj na kojoj su igrači nosili brojeve na dresovima, pa je Din tako postao prva Evertonova devetka u istoriji.

Usledio je period prosečnih igara i nakon razočaravajuće sezone 1936/37, Din napušta Everton i odlazi u Nots Kaunti. Iza sebe je ostavio neverovatne brojke – 383 gola na 433 meča. Ono što je uradio za klub nikada nije zaboravljeno i u to ime se ispred stadiona nalazi statua sa njegovim likom. Preminuo je upravo na mestu kojem je doneo toliko radosti, u svojoj drugoj kući – Gudison parku. Posmatrajući meč između Evertona i Liverpula, doživeo je srčani udar.

Odlazak Dina nadoknađen je lakše nego što se očekivalo, zamena je stigla ekspresno u vidu mladog Tomija Lotona iz Barnlija. U drugoj sezoni zabio je 34 puta u 38 utakmica, dovoljno da Evertonu donese petu titulu u klupskoj istoriji pred Drugi svetski rat koji je obustavio takmičenje narednih šest godina. Sezona 1938/39 ostala je specifična ne samo zbog pete titule, već i zbog činjenice da je oformljen grb Evertona u formi koja je prepoznatljiva do danas. Na grbu se našlo ime kluba, Evertonska Kula i slogan Nil satis nisi optimum, što u prevodu znači…pa, pogledajte naslov teksta.

Zanimljivo, Princ Rupertova kula koja se nalazi na grbu je građevina koja je u to vreme služila kao neka vrsta kaznionice za pijance i sitne kriminalce. Pijanci su se ovde treznili a sitni kriminalci čekali na izvođenje pred sud.

Rat je odneo mnoge žrtve, a uticao i na same fudbalske klubove. Everton je posleratni period započeo sa znatno izmenjenom i, mora se reći, znatno slabijom ekipom. Teško je bilo išta očekivati od takvog sastava, koji je 1951. godine ispao u Drugu diviziju. Ovoga puta nije bilo istovremene reakcije i povratka u najviši rang posle jedne sezone, već su plavi morali da se pomuče i tri sezone provedu u renoviranju ekipe kako bi se na kraju sezone 1953/54, predvođeni tandemom Parker-Hikson, vratili među elitu. Godinu dana ranije, Evertonu je izmakla promocija, ali ne i fantastičan nastup u FA Kupu gde je posle velike borbe izbačen od starog znanca, Bolton Vonderersa. Ono što nastup u FA Kupu te sezone čini izuzetnim je utakmica osmine finala protiv Mančester Junajteda na Gudisonu. Gosti su očekivano poveli pre nego što je Eglington izjednačio početkom drugog poluvremena. Zatim se desilo nešto što će znati da vam ispriča svaki navijač tima sa Gudisona. Naime, u to vreme izmene nisu postojale pa ste morali da odradite meč sa istih 11 igrača. Povrede nisu bile česte, a u slučaju istih je ekipa imala pravo da meč  ne nastavi dok povređeni igrač ne bude u stanju da se vrati na teren. Posle jednog centaršuta, Hikson je poturio glavu, što se kaže, “tamo gde drugi ne bi smeli ni nogu” i zaradio posekotinu iznad obrve. Morao je da napusti teren a igrači Evertona, podržani od strane 50,000 svojih navijača, nisu želeli da se utakmica prekine jer su osetili da imaju inicijativu i da mogu da pobede! Nastavili su da napadaju, a nekoliko minuta kasnije Hikson se vratio na teren sa zavijenom glavom i – postigao pobedonosni gol i ušao u istoriju kluba i srce svakog navijača Evertona. Osokoljen podrškom sa tribina, nije želeo da napusti teren ni kada mu se rana ponovo otvorila, da bi završio utakmicu krvav i ošamućen, ali na nogama i sa visoko podignutim rukama u znak pobede.

Preskočićemo nekoliko sezona u kojima se ništa značajno nije dešavalo i osvrnuti se šampionsku 1962/63. Sezonu pre pomenute Everton je završio na četvrtom mestu sa očajnim skorom van Gudisona – samo tri pobede u 21 utakmici. Stvari su se popravile naredne godine i plavi su osvojili svoju šestu titulu. Već u prvoj četvrtini sezone izdvojio se napadači tandem Vernon – Jang, sa ukupno 19 golova. Nikada pre toga Everton nije imao dva igrača sa preko 20 golova u istoj sezoni, uvek se jedan izdvajao ispred ostalih. Ali ovoga puta je tandem funkcionisao do samog kraja i završio sezonu sa 24, odnosno 22 pogotka. Deset kola pre kraja šampionata Everton je zaostajao četiri boda za Totenhemom. Usledila je odlična serija rezultata i tim sa Gudisona je završio sezonu sa sedam bodova ispred Spursa, obezbedivši ne samo šestu titulu i već i prvi nastup u Kupu Šampiona u klupskoj istoriji. Ipak, sreća nije bila na strani Engleza, pa su već u prvoj rundi nabasali na milanski Inter, koji se te godine popeo na krov Evrope. Ipak, pružen je sjajan otpor i Italijani su pobedili tesno, sa 1-0 u dvomeču.

1966. godine Engleska je došla na krov sveta, a Everton osvojio FA Kup. Redom su padali Sanderlend, Bedford, Koventri i oba mančesterska kluba pre velikog finala na Vembliju protiv Šefild Venzdeja. Finale iz 1966. ostaje upamćeno kao jedno od najdramatičnijih, u kom je Šefild dominirao i poveo sa 2-0 pre nego što je mašinerija iz Liverpula proradila i okrenula rezultat na svoju vodenicu. Vezista Rej Vilson tako je postao jedini Englez koji je iste godine osvojio i FA Kup i Svetsko prvenstvo.

1969/70 i nova titula Evertona, ukupno sedma. Ekipa iz 1966. nije bila ista, ali je trener Heri Keterik želeo da izvuče najbolje iz onoga što je ostalo. Okosnica tima Rojl, Rajt, Vest i Hurst odigrala je svaku utakmicu te sezone i donela titulu na Gudison. Usledile su 1970-e, ne baš vesele. Šampionski tim se raspao i usledila je decenija bez ijednog uspeha. 1977. tim je igrao finale Liga Kupa protiv Aston Vile i poražen posle dva revanša. Godinu kasnije ekipa je osvojila treće mesto u prvenstvu, ali dalje od toga nisu mogli.

1980-e preokrenule su istoriju kluba i ostale u najlepšem sećanju navijačima tima sa Gudisona. Sve je počelo 1984. godine u kojoj je ekipa loše započela šampionat, ali ga završila na relativno uspešnom sedmom mestu i sa finalima oba kupa. Finale Liga Kupa bilo je istorijsko:  prvi put su se u finalu jednog kup takmičenja sastali liverpulski večiti rivali. Prvi meč završen je remijem bez golova, da bi Liverpul slavio u revanšu i ponovo ostavio Everton bez trofeja Liga kupa. Pobeda u finalu FA Kupa na Vembliju nad Votfordom označila je početak uspona Evertona i povratka na staze stare slave.

1984/85 bila je i ostala najuspešnija sezona Evertona. Počelo je sa pobedom nad večitim rivalom u Komjuniti šildu (engleski Super kup gde igraju prvak države i osvajač  FA Kupa), a nastavilo se porazom protiv Čelsija. Nakon te utakmice počela je serija od 20 utakmica bez poraza ekipe koja je igrala na vrhuncu svoje snage. Dobre rezultate u ligi pratili su uspesi u Evropi – koji su prethodnih sezona izostali. Svaki prethodni nastup u Kupu Šampiona ili Kupu Pobednika Kupova Everton je završavao u prvoj ili drugoj rundi, ali ovoga puta išlo se do kraja. U prvom polufinalnom meču u Minhenu Everton i Bajern su odigrali bez golova, da bi u revanšu domaćin održao čas fudbala Bavarcima. Legendarni Henes doneo je vođstvo gostima krajem prvog poluvremena, da bi se domaći tim probudio u drugom delu utakmice i golovima Šarpa, Greja i Stivena doneo Evertonu prvo evropsko finale u istoriji kluba. Samo nekoliko dana kasnije, u polufinalu FA Kupa poražen je Luton pa je ekipa sa Gudisona obezbedila sebi drugo uzastopno finale najstarijeg takmičenja na svetu.

Roterdamsko finale Kupa Kupova nije donelo mnogo uzbuđenja, na terenu je postojao samo jedan tim – Everton, koji je rutinski pobedio bečki Rapid i osvojio prvu i jedini evropsku titulu u svojoj istoriji. Uspeh se nije preneo na FA Kup, umorni fudbaleri ekipe iz Liverpula poraženi su od Mančester Junajteda 1-0.

Uspeh u prvenstvu se nije dovodio u pitanje, Everton je osvojio svoju osmu titulu koju nažalost nije mogao da ulepšta nastupom u Kupu šampiona, s obzirom da su engleski timovi suspendovani iz evropskih takmičenja nakon nesrećnih događaja na Hejselu.

Naredna sezona počela je sjajno, trijumfom u Komjuniti Šildu nad Mančester Junajtedom, ali se završila na najgori mogući način. Dupla kruna je bila nadohvat ruke, ali je izmakla i otišla u redove najljućeg rivala. Borba za titulu vodila se do poslednjeg kola, kada je Everton šokantno poražen od slabašnog Oksforda, da bi Liverpul overio titulu trijumfom nad Čelsijem.  Prva puška ekipe u toj sezoni bio je  Geri Lineker.

Geri Lineker je na početku sezone 1986/87 prešao u Barselonu, ali je Everton ipak uspeo da osvoji devetu i do danas poslednju titulu u klupskoj istoriji. Iako sezona nije tekla onako kako se očekivalo, plavi su ubacili u pravu brzinu kada je bilo najvažnije i dobili 10 od poslednjih 12 utakmica. Čovek koji je doneo slavne dane na Gudison, Hauard Kendal, napustio je klub da bi se okušao u španskoj ligi kao trener Atletika (onog baskijskog), a zamenio ga je pomoćnik Kolin Harvi koji nije uspeo da ponovi uspehe svog prethodika. Vredno pomena je finale FA Kupa 1989. godine, kada je u neizvesnom meču Everton poražen od Liverpula.

Nekoliko godina kasnije započela je era Premijer lige u kojoj Everton ipak nije uspeo da zabeleži značajniji uspeh. Treba svakako izvojiti sezonu 1994/95 kada je pod vođstvom Džoa Rojla sa klupe osvojen 5. FA kup! U toj sezoni FA kupa primili su samo jedan gol a u finalu je pobeđen Mančester Junajted 1:0!

2002. godine iz Prestona je angažovan mladi stručnjak Dejvid Mojes, koji je za 11 godina čak 9 puta doveo Everton u gornju polovinu tabele, a četiri puta obezbedi i mesto u Kupu UEFA (danas Ligi Evrope). U sezoni 2004/05 tim je osvojio četvrto mesto i obezbedio kvalifikacije za Ligu šampiona iz kojih ga je izbacio španski Viljareal posle dve pobede od po 2-1. U leto 2013. godine Dejvid Mojes je izabran za naslednika Ser Aleksa Fergusona u Mančester Junajtedu,  a na mesto šefa stručnog štaba Evertona došao je Roberto Martinez, koji je godinama sa dosta uspeha predvodio Vigan Atletik i doveo ga do trofeja u FA Kupu u maju 2013. U prvoj sezoni je bio odličan, Liga Šampiona je izmakla za malo. Da li je time postavio lestvicu suviše visoko pa se prethodne dve sezone smatraju neuspehom? Verovatno. Sledeće dve plasman u donjem delu tabele pa se nezadovoljstvo na Gudisonu prilično nagomilalo a rezultati tima okarakterisani kao neuspeh.

Bilo kako bilo Martinez je morao da ode a na njegovo mesto je došao Ronald Kuman koji je baš u u te dve sezone Evertonovog posrtanja napravio dobar rezultat u Sautemptonu.

Novi većinski vlasnik Farad Moširi obećao je velika ulaganja u klub, prvenstveno u sam tim a kasnije i u novi stadion.

Šta će od svega biti, saznaćemo u sezoni pred nama, a možda i godinama ako uprava Evertona proceni da je Kuman čovek koji bi u bližoj budućnosti mogao da donese jubilarnu desetu titulu na Gudison Park.

A da! Nadimak ’Karamele’?

Postoji nekoliko teorija, a najčešća je i ona najjednostavija. Nedaleko od Gudisona nalazila se radnja sa slatkišima, pretežno karamel bombonama –’Mother Noblett’s’, a jedne od bombona nosile su naziv ’Everton Mint’.  U to vreme žena koja je vodila radnu prodavala je bombone na Gudisonu na dan utakmice, kao i pred sam start iste, šetajući obodom terena.

Nadamo se da će im budućnost biti slatka koliko i prošlost.

Karamele srećno!

 

Tekst: Nikola Kelović