Njukasl, niže lige Engleske i život na severu

U galeriji zanimljivih likova sa kojima smo pričali i koji su nam pričali današnji sagovornik je prvi kojem je engleski fudbal i engleska kultura, zapravo, posao!

Naš sagovornik danas je Nenad, ljubitelj fudbala i navijač Njukasl Junajteda. Pored toga, Nenad ima još neke veze sa fudbalom u Engleskoj, pa ćemo i o tome popričati sa njim. O čemu se radi, pročitajte u nastavku.

Već dugo navijaš za popularne ”svrake”. Odakle se stvorila ta ljubav?

Ljubav je rođena sredinom devedesetih kada je Premijer liga počela da se prikazuje u Srbiji. Sticajem okolnosti, prvi meč koji sam ikad pogledao bio je onaj u kom je Njukasl junajted pobedio Mančester junajted sa 5:0. Atmosfera na stadionu i fenomenalni golovi učinili su
da se zaljubim u Njukasl – iako su mi njihovi dresovi bili ružni!

Crno-beli sa severa imaju zanimljivu istoriju, šta je tebi najupečatljiviji detalj iz prošlosti?

Ima puno zanimljivih priča, kao i u svakom velikom klubu, ali meni je najdraža ona o vezi kluba i Kevina Kigena. Bio je šok kad je 1982. potpisao za tada drugoligaški Njukasl junajted. Igrao je sjajno dve sezone i postao heroj. Šok je bio još veći kad je 1992. došao da kao menadžer spasi klub ispadanja u treći rang takmičenja. Ceo grad se opet probudio i dobio nadu. Izboren je opstanak, a dve sezone kasnije Njukasl je pobeđivao velikane u Premijer ligi igrajući prelep fudbal sa igračima kakvi su Piter Bardsli, Endi Kol, Robert Li… Mogao bih o Kigenu da pričam satima, ali pokušaću da se uzdržim!
Današnja situacija ne liči na ta trofejnija vremena?

Nimalo. Nažalost, 2007. klub je kupio Majk Ešli, biznismen koji je zaradio puno para prodajući jeftinu sportsku opremu. Kupio je klub da se zabavi i pokuša da primeni isti poslovni model – da prodaje fudbalere koje je prethodno kupio “na veliko” za sitan novac. Naravno da fudbalski klub ne može da se vodi kao prodavnica sportske opreme – zato je klub, vođen pogrešno na svim nivoima, pao na niske grane. Mnogi navijači su, s pravom revoltirani, odlučili da ne dolaze na Sent Džejmsiz park sve dok je Ešli vlasnik kluba. Zato se danas nerviraju ispred televizora, a za “dozu” fudbala odlaze na utakmice malih lokalnih klubova. Ali o tome nešto kasnije…

Novi trener i borba za opstanak, da li si optimista?

Prateći Njukasl junajted, naučio sam da je optimizam luksuz koji se često kažnjava. Sezona je dosad bila užasna i nisam siguran da će i tako iskusan menadžer kao Rafael Benitez uspeti da izbori to “fenomenalno” 17. mesto na tabeli.

Koliko ti se sviđa trenutni igrački kadar u klubu, po imenima to nije tim za ispadanje?

Gledajući sredinu terena i napad, rekao bih da imamo igrače koji bi mogli da se bore za plasman u Ligu Evrope. Vajnaldum, Ajoze Perez, Aleksandar Mitrović, Džondžo Šelvi, Andros Taunsend, Musa Sisoko… to su igrači koji bi, sa pravim trenerom, mogli da igraju dobro i da pobeđuju. Problem je, međutim, u odbrani. Najbolji igrač sezone je holandski desni bek Daril Janmat, koji je u mnogim utakmicama bio naš najofanzivniji igrač. Levi bek je Pol Damet, momak koji po kvalitetu možda ne bi trebalo ni da “vidi” Premijer ligu. U sredini odbrane je Fabrisio Koloćini, igrač koji je odavno prošao zenit karijere. On je kapiten, a često pravi nerezonske poteze i unosi nervozu umesto da bude vođa tima. Svetla tačka je još i Šansel Mbemba, odbrambeni igrač doveden letos iz Anderlehta. Iako mu je prva sezona, pokazao je da može da bude dobar igrač. Kad se ova četvorica sastave, to je odbrana koja često prima naivne golove, slabo brani prekide i pušta protivnika da se igra u šesnaestercu.

Prethodne godine Njukasl Junajted je dobio nagradu za najbolje napravljene programe za domaće mečeve. Ti si profesionalac u toj oblasti. Da li možeš da uputiš čitaoce u svoj posao?

Programi su divna stvar za sve prijatelje fudbala. Ti časopisi izlaze na dan svake domaće utakmice i nude posetiocima izjave igrača i trenera uoči utakmice, informacije o gostujućem timu, statistiku… Meni, kao nekom ko radi dizajn za novine i časopise, ovi programi su uvek bili i dodatno interesantni. Pre četiri godine sam i ja ušao u taj svet. Endi Hadson, drug iz Engleske je radio kao “press officer” za Heburn taun (Hebburn Town), i predložio mi da zajedno napravimo program, samo jedan, za veliki meč protiv Darlingtona. Tako je počelo. Svi su bili oduševljeni proizvodom našeg rada. Kad je Endi prešao u Darou Rufing, pošao sam za njim, pa danas radim programe za čak tri kluba.

Kako izgleda pravljenje jednog programa?

Moj zadatak je dizajn: od “suvog” teksta i fotografija pravim stranice i časopis koji će se zatim štampati i biti u rukama navijača. Rad na jednom broju najčešće počinje planom strana, gde mi urednik navodi koji će članci i rubrike biti objavljene u novom broju. Onda ja krećem sa tehničkim delom posla – obrada fotografija, ubacivanje tekstova iz mejlova koji mi zatrpavaju sanduče itd. Zatim uredniku šaljem PDF u kom se vidi šta nam još nedostaje, šta je višak itd.
Dobijam instrukcije za ispravljanje pravopisnih grešaka i sl. Ovih nekoliko koraka ponavljamo nekoliko puta, sve dok obojica ne budemo zadovoljni svim aspektima časopisa. Na kraju pravim PDF visoke rezolucije koji putuje u štampariju. Time je moj deo posla gotov, a ljudi iz kluba onda dopremaju programe na stadion gde će prodavati na dan utakmice. Ceo ovaj proces se ponovi tridesetak puta u sezoni – 21 utakmica u ligi, plus nekoliko mečeva u različitim kup takmičenjima.

Koliko ljudi je angažovano i koliko klubu znači prihod od njihove prodaje?

Računajući mene, svaki od programa u proseku proizvodi troje ljudi. Svaki dinar tj. funta koja se slije u klub je dragocena. Svi klubovi su mala preduzeća koja posluju sa ograničenim budžetima, a programi su jedna od stavki prihoda. Tu su još sponzori, prihodi od ulaznica (najčešće je cena karte za odrasle 5 funti (oko 800 dinara!), prihod od prodaje hrane i pića, kao i neke sporedne delatnosti (iznajmljivanje klupskog bara za proslave npr.). Prihod od prodaje programa zavisi najviše od poseta. Klubovi za koje radim imaju posete od 60 gledalaca (Jarrow Roofing), nekoliko stotina (Seaham Red Star), pa čak i više od hiljadu (South Shields).

Radiš sa niželigaškim klubovima, koji nisu poznati javnosti ovde, ali su opet ozbiljno organizovani?

Kao nekog ko je odrastao u Srbiji, ovaj deo priče me i dalje fascinira. Klubovi su sjajno organizovani – baš kao i liga u kojoj se takmiče. Svaki klub ima upravu, portparola, ekipu koja uređuje igralište, ekonoma. Ponekad se dogodi da isti čovek trenira igrače i pere dresove, ali u svakom slučaju se zna ko šta radi. Česta je pojava da klub angažuje studente novinarstva kojima je potrebna praksa. Ti momci onda pišu izveštaje sa utakmica, vode Tviter naloge klubova, uređuju sajtove, fotografišu mečeve… Oko svakog kluba postoji mali ekosistem ljudi koji istinski vole fudbal, vole te svoje male klubove i neretko sve svoje slobodno vreme investiraju kako bi se klubu omogućilo pravilno funkcionisanje.

U kojim ligama se oni takmiče?

Severna liga (Northern League). Ova liga ima dve divizije koje se, u piramidi fudbalskih liga u Engleskoj, nalaze na devetom i desetom nivou. Dakle, šampion Severne lige bi trebalo da još sedam puta izbori “promociju” kako bi došao do Premijer lige 🙂 Inače, Severna liga je druga najstarija fudbalska liga na svetu. Prošle godine je obeležena 125. godišnjica, a u tu čast je i Fudbalska asocijacija Engleske poslala amatersku reprezentaciju da odigra meč sa timom svih zvezda Severne lige. Ponosan sam što sam i ja učestvovao u proslavi – napravivši program za taj revijalni meč.

Da li pratiš njihove mečeve, kako bi nam predstavio te utakmice?

Mečeve pratim na Tviteru. Sva tri kluba (Džarou Rufing, Sihem Red Star i Saut Šilds) imaju Tviter naloge na kojima se prilično profesionalno prenose mečevi. Takođe imaju svoje kanale na YouTube gde povremeno pogledam “hajlajtse” sa zanimljivijih mečeva. Utakmice su onakve kakve bi stariji fudbalski komentatori očekivali od engleskog fudbala: puno duela, trčanja, skok-igre, dugih lopti, robusnih centarhalfova i napadača koji podsećaju na Rikija Lamberta.

Postoji li mogućnost povlačenja paralele između tih klubova i nekih nižih liga na ovim prostorima?

Mislim da bi, po organizaciji, ozbiljnosti, posećenosti, lakše bilo povući paralelu između Severne lige i naše Prve lige Srbije. Za početak, u Engleskoj nema onog “hajde da bijemo sudiju, pa da pobegne u kukuruz”, a na svakoj utakmici može da se kupi čaj, pita, sendviči, većina klubova ima male “klupske kuće” gde navijači mogu da svrate na piće i druže se sa igračima. Ne kažem da nije šarmantno popiti pivo sa fudbalerom lokalnog kluba ispred dragstora, ali ovo je ipak malo ozbiljnije i više je u duhu sporta.

Ljudi kod nas retko odlaze na mečeve malih klubova, programe pred mečeve pravi samo nekoliko najvećih a vidimo da je Englezima to tradicija. Misliš da je to jedan od načina da se publika privuče na ”manje” mečeve?

U Engleskoj je to tradicija, ali je i obaveza. Liga kažnjava klubove koji ne naprave program! To važi i za desetu ligu. Proizvodnja programa, pa makar to bilo samo nekoliko stranica napravljenih u wordu, bi donela mnogo toga dobrog klubovima, ali i gledaocima. Ipak, to bi trebalo da bude samo jedna od stavki. Svaki klub bi trebalo da angažuje talentovane ljude iz zajednice, volontere, prijatelje. Mladi momci i devojke bi mogli da fotografišu utakmice, budu kreativni u izradi programa, a taj program bi možda motivisao članove njihovih porodica, prijatelje i komšije da dođu na utakmicu, da se druže, gledaju fudbal i učestvuju u životu kluba. Druge stavke bi bile čisti toaleti, makar stotinak natkrivenih sedišta gde bi ljudi mogli da dolaze sa decom, ponuda pića i hrane. Važno je da se pročuje. Svako mesto u Srbiji ima svoj fudbalski klub i bilo bi sjajno kad bi se ti klubovi otvorili prema svojim komšijama i omogućili im da na neki način učestvuju. Ovo bi dovelo do većih poseta, igrači bi verovatno bili motivisani da se pokažu, a narod bi imao jeftinu a lepu zanimaciju nekoliko sati nedeljno.

Nenade hvala ti puno, bio si veoma zanimljiv sagovornik! Želimo puno uspeha tebi i klubovima sa kojima sarađuješ.

Hvala momci, i meni je bilo zanimljivo. Puno sreće u daljem radu.

Za kraj upoznajte klubove o kojima smo danas govorili, ovo vam je jedinstvena prilika.

1. Džarou Rufing

Klub iz Boldona, naselja na reci Tajn, nekoliko kilometara nizvodno od

Njukasla. Svojim rukama ga je napravio jedan čovek, Riči Meklaflin. On

je osnivač, vlasnik, menadžer, on kosi travu… Trenutno su u lošoj

formi i bore za opstanak u Prvoj diviziji Severne lige.

2. Sihem Red Star

Klub iz okoline Sanderlenda, na obali Severnog mora. Ime je dobio po

pabu, ali crveno-bele pruge nosi po uzoru na našu Crvenu zvezdu!

Naime, ljudi iz kluba su gledali pobedu Zvezde nad Glazgov Rendžersom

i odlučili su da promene dresove iako su pre toga želeli da se

razlikuju od Sanderlenda.

3. Saut Šilds

Ovaj klub je dugo tavorio, ali ih je prošle godine preuzeo ambiciozan

čovek sa novcem, Džef Tompson. Uložio je puno novca za uređenje

stadiona i okupljanje dobrog tima sa ciljem da se domogne Konferencije

(sad se zove National League, 5. nivo na piramidi). Najpoznatiji igrač

je Argentinac Hulio Arka, bivši igrač Sanderlenda i Midlzbroa.

 

A evo i kako izgleda jedan gotov program za utakmicu.