Milan Lane Jovanović – istinski sportista i filozof

Posle Bate Živojinovića prvi čovek koji je za Nemce bio streptomicin.

Sećamo se i njegovog debitantskog gola Finskoj, pa u onoj rapsodiji Rumunima 2 komada, i  mislim da se te 2010. komotno mogao kandidovati za predsednika koliko su mu ljudi verovali i gotivili ga  🙂

Epizoda u Liverpulu nije prošla onako kako je želeo, onako kako smo svi želeli, ali u Belgiji je i dalje bogotac.

Sada živi, radi i studira u Novom Sadu. Uspeli smo da dođemo  do njega i proćaskamo o nama omiljenim temama.

Dobili smo mnogo više nego što smo očekivali.

Uživajte kao što smo i mi.

lane-jovanovic

Lane kako si? Šta radiš, čime se baviš, kako provodiš ‘penzionerske’ dane?

Zadržao sam isti životni stil. I dalje sam u sportu, ne mogu bez njega.  Svaki dan imam neku fizičku aktivnost, dođe mi kao hrana, redovan obrok 🙂 Imam sreću pa često igram kvalitetan mali fudbal, sa nekim bivšim fudbalerima,  ima tu i futsal reprezentativaca. Trčim, vozim bicikl i prija mi sve to. Imam 3 sina, to je najvažnija stvar. I oni već 5 godina treniraju fudbal, baš sam računao da su oni do svoje 10. godine skupili više utakmica nego ja do 17.! Prvaci su Srbije 3 godine u nizu kategoriji 2006. godišta i to me čini jako ponosnim.

Još uvek sam student 🙂 Uskoro ću završiti 3. godinu na Fakultetu za turizam i sport.

U hiperprodukciji diploma, zvanja itd želim  da svoju diplomu zaslužim časno. Damjan (Duletov brat, Lanetov kolega na fakultetu kome idu zasluge za ovaj intervju) je svedok da nikad nespreman ne izlazim na ispite. Uvek prvi izlazim da odgovaram, kako bih otklonio svaku sumnju u eventualnu protekciju i tako bio dobar primer mlađim kolegama. Više se ponosim na takve stvari nego na fudbalsku karijeru. Biti profesionalni fudbaler ne prati samo dešavanja na fudbalskom terenu, mnogo je kompleksnije. Kroz fudbalsku karijeru stekao sam određene benefite i moja odgovornost je da budem uzor u svakom pogledu, pre svega da kao ličnost zastupam jedan sistem vrednosti. To je mnogo dugovečniji kapital.

U gimnaziji sam bio vukovac..

E to smo čuli, u jednoj od onih urbanih anagdota. Kao i da ti je Andrić omiljeni pisac?

Tačno. A što se tiče pisaca ima ih mnogo, nije samo Andrić. Posle srednje škole sam postao profesionalac i nisam mogao da upišem fakultet ali sam se trudio da čitanjem podignem nivo opšte kulture.

Da li imaš neki poseban cilj koji je sada vezan za fakultet?

Ne, to je isključivo za moju dušu i želim da budem dobar primer svojoj deci. Danas je jako teško vaspitati decu, spoljašnji uticaji su vrlo opasni a mi roditelji smo prve osobe na koje se oni ugledaju, njihovi idoli. Porodica je danas najvažnija institucija, posebno danas kada  profesori, nastavnici, treneri nemaju više toliku ulogu u vaspitavanju kao što je to bilo pre.

Situacija u kompletnom društvu je na nezavidnom nivou i to nije fluskula. Ako na jednoj strani imamo učitelje, profesore, trenere koji su na rubu egzistencije a oni treba da posluže deci kao idoli, najuspešniji, ljudi sa najčistijom biografijom a s druge strane imamo silikone, džipove, ljude bez dana radnog staža s enormnim bogatstvom, bez porekla imovine… koji ja manevarski prostor imam kao roditelj?! Veliki je to izazov.

Hajde da pređemo sada na tvoj staž u Liverpulu. Stigao si na Enfild 2010. godine, posle Svetskog Prvenstva u Južnoj Africi. Mislim da si mogao da biraš bilo koji klub na svetu za koji ćeš da zaigraš, čak se i Real spominjao. Zašto Liverpul i kako je tekao čitav taj proces?

Ja nisam imao agenta, pa mi samim tim izbor kluba nije bio ograničen. (Agent se kontaktima obično veže za klubove sa kojima najčašće sarađuje)

Imao sam saradnju sa mnogima, po potrebi. Mislim da je to nekako zdravije za fudbalera.

U Liverpul sam došao na insistiranje Rafe Beniteza, a u realizaciji su učestvovala 2 španska menadžera i 1 srpski – Dejan Joksimović.

Kada sam otišao na razgovor sa Rafom u sportski centar u Liverpulu, to je bilo u februaru i ja sam još uvek bio pod ugovorom, nisam imao dilemu jer me je on video u svom timu za sledeću sezonu i da je on ostao trener moj period adaptacije bi bio dosta lakši.

I veći i bolji igrači od mene su imali težak period adaptacije, Engleska je po tome specifična.

Da bi igrač ostvario svoj pun potencijal potrebno je da se poklopi mnogo faktora, ambijent, sistem igre, kvalitet i sve to uz malo sreće.

lane-jovanovic-1

Po dolasku u Liverpul imao sam dve nesreće. Prva je ta da je otišao Rafa po čijoj sam želji i zamisli došao u klub a nisam stigao da sarađujem ni jedan dan sa njim.

Druga je ta da je Liverpul te sezone imao jako loš start, potresi u klubu, menjanje vlasničke strukture. To su stvari od velikog uticaja na jedan klub, pogotovo kada je takav gigant u pitanju.

Ne kajem se zbog svoje odluke. I sad mislim da sam imao prostora u tom timu.

U januaru sam imao opciju za pozajmicu u Njukasl ili Volfzburg ali nisam želeo. Hteo sam samo Liverpul, ili kasniji odlazak u Anderleht, možda PSV. Mnogo je drugačija percepcija kada igraš u timu koji se za nešto bori, titula, izlazak u Evropu, nego kad igraš u ekipi koja nema ambicija. Prosto nije isti osećaj.

Ja bih pre uvek izabrao da celu karijeru provedem u Anderlehtu, PSV-u, Portu nego u Aston Vili, Njukaslu. Za mene je ta ambicija jako bitna.

Jesi imao neke simpatije prema Liverpulu pre samog dolaska?

Bili su mi dragi, imaju poseban status u svetskom fudbalu. Imaju istoriju i dušu.

Fascinantan mi je bio odnos kluba i navijača, uvek sam ih doživljavao kao ‘najvoljeniji klub’. Navijači i posle toliko vremena bez titule isto su odani klubu. To je suština svega. Ostati kad je teško.

Liverpul kao grad ima Liverpul i Everton, Bitlse i kišu pa ne čudi što svi žive za fudbal 🙂

Ja sam živeo u delu grada gde je bio i veliki park, puno zelenila ali nisam imao puno vremena da to i iskoristim. Ipak, više mi prija kontinentalna klima i stil života.

Koja zemlja ti je bila najlepša za život?

Belgija je baš po mom ukusu.

Lijež ili Brisel?

Vaterlo. To je nedaleko od Brisela, čuli ste sigurno za čuvenu bitku. Miran, porodični život. Teško je to porediti sa Srbijom gde je sve otvoreno 24h, kafići uvek puni…tamo toga nema, tamo su mladi ljudi nosioci ekonomije.

Kako bi uporedio fudbal u Engleskoj sa onim u Belgiji, Ukrajini, Rusiji?

Koncetracija kvaliteta je daleko veća u Engleskoj, i to je očigledno. Čak i u Čempionšipu imaš klubove koji prave transfere od 15-20 miliona evra. Veliki je broj stranaca koji generišu taj kvalitet, igra je dinamična, jaka, fizički zahtevna.

Da li se treninzi razlikuju?

Ne značajno. Pripreme su najteže u Belgiji, jer i to je fizički dosta zahtevna liga zbog velikog broja afričkih fudbalera.

Belgija je ove godine imala 2 predstavnika u ¼ finalu Lige Evrope, i tamo je normalno da Anderleht izbaci Zenit, da Gent izbaci Totenhem, a da u prvenstvu izgube od nekih autsajdera. Dakle i tamo se ulaže u fudbal i to daje rezultate.

Tim Standarda u kojem sam ja igrao je možda i najbolja belgijska ekipa u poslednjih nekoliko decenija.

Vicel, De Kamargo, Felaini, Benteke, Mbokani, Defur, Dante, Mangala, Karsela…mi smo tada izbacili Everton iz Evrope. Lokeren je npr tih godina izbacio Hal Siti, i to je tamo najnormalnije. A kada će se to kod nas desiti?

standard-lijez

Verovatno nikad, nažalost. Od fudbalera Liverpula ko te je posebno impresionirao?

Džerard! I Tores. Za klasu su bolji od svih, ali nažalost ni oni u tom period nisu bili u formi.

Džerard je jednostavan kao čovek, voleo sam da se družim sa Džo Kolom koji je dosta otvoren i nekako je zagotivio Balkance zbog Baneta Ivanovića. Zajebant je 🙂

Da li je neki stadion na tebe ostavio poseban utisak? Odnos sa fanovima, slikanje i sve po redu?

Old Traford je fantastičan, bez dileme, ali mene je najviše impresionirao jedan stadion van Engleske. San Paolo u Napulju, to je grotlo! Igrali smo tamo 0-0 a u revanšu slavili i prošli dalje.

Što se tiče navijača i tu ima svega, slikanja, pisama…

U jednom momentu dođe do zasićenja, uzima energiju,  ne možeš uvek biti raspoložen za sve to, ali moraš ispoštovati, to je ipak deo sportske kulture.

Paklen je to ritam, tokom cele godine imaš bukvalno 10 dana da odmoriš, konstantno si u treningu, utakmicama…kako izdržati sve to?

Nije lako. A zamisli kako je tek Mesiju i Ronaldu?! Na sve ovo oni moraju biti najbolji i svi gledaju u njih, svi njih biju na terenu a oni već 10 godina traju! Zamisli taj mozak i mentalni sklop.

Omiljeni trener?

Antić! On je sve! Reprezentacija je nakon njegovog odlaska doživela pravi sunovrat, a imamo vrhunske igrače. Evo sad se malo vraćamo ali neverovatno je koje smo sve prilike propustili.

I moja generacija je sebi dozvolila luksuz da u grupi sa Estonijom ne izbori plasman na veliko takmičenje.

Najveći žal mi ostaje za onom utakmicom protiv Australije, nikad nismo igrali bolji a lošije prošli. Posle se niko ne bavi analizom, ostaje samo rezultat.

lane-jovanovic-2

Kao kapiten Džerard ili Stanković?

Nemojte me to pitati, nije za poređenje. I jedan i drugi. Meni su kapiteni bili obojica. Deki je bio mašina i na treninzima, nikad nije kalkulisao. Mnogo je važno kad vidiš igrača koji dolazi iz Intera, kapiten je i radi trening 100%! To je kapitenski kvalitet.

Šta misliš ko bi još od naših mogao imati dobru rolu u Engleskoj? Matić, Mitrović i Tadić su tamo…

Tadić je sjajan u ovom ciklusu kvalifikacija, jedan od ključnih faktora dobrih rezultata reprezentacije.

Ko bi još mogao? Pa to je dosta kompleksno pitanje, ali mislim da Premijer liga više leži našim defanzivnim igračima.

Nemanja Vidić? 

Titan! Biti kapiten ONAKVOG Mančester Junajteda, ONIM igračima, Englezima… to je za istoriju. Da bi sve to uradio kao Srbin moraš biti mnogo bolji od svih.

Rođen si u Bajinoj Bašti?

Jesam, roditelji su mi iz Republike Srpske, nedaleko od Bajine Bašte. Mnogo vremena provodim na Tari, imam kuću na Kaluđerskim Barama. Drina je prelepa, 3. najdublji kanjon u svetu. Kolorado, Tara u Crnoj Gori pa Drina. Tamo provodim i više od 2 meseca tokom godine.

Kad smo kod odmora, koje knjige čitaš i da li bi hteo neku da preporučiš možda?

Volim da čitam ali teško je nekom preporučiti knjigu, to zavisi od afiniteta te osobe. Ja lično najviše volim domaće pisce, Ćosića, Pekića, Andrića, Kiša, Kapora, Dragoslav Mihailović, Mihiz, Draškovića sam čitao a od stranih Viktora Igoa, ruse ali oni su dosta ‘teški’.

Kada si završio karijeru bilo je priča i povezivan si sa domaćim klubovima?

Zvali su i Vojvodina, Partizan i Zvezda, ali ništa više od toga nije bilo. I normalno je bilo da su zvali, nije to neka novina. Ja sam karijeru završio u 32. godini potpuno zdrav što je kuriozitet ali nisam imao više motiva.  Povratak u domaći fudbal, sredinu gde bi se od mene najviše očekivalo, nije mi bio privlačan jer nisam želeo toliku odgovornost. Mogao sam da igram još u inostranstvu, negde na istoku, gde bih bio mnogo više plaćen a imao dosta manju odgovornost.

Kao što je pojam sreće jednog čoveka individualna stvar, tako je i osećaj za meru. Nekome nije dovoljno da bude tajkun već želi da bude tajkun na kvadrat, a s druge strane imaš onog ruskog matematičara koji je rešio matematički problem iz 1915. i odbio million dolara kao nagradu, živi u tajgi i ne dotiče ga to.

Dakle, ja sam mislio da mi je ovo mera. Mnogo ljudi je bilo iznenađeno, ali ja sve što radim radim sa puno strasti i odgovornosti a toga mi je ponestajalo i nisam želeo da nastavim.

Koji ti je domaći klub najbliži srcu?

Partizan i Vojvodina, naravno. Kao klinac sam zavoleo Partizan, od dede pa na dalje svi smo partizanovci. A u Vojvodini sam igrao, u Novom Sadu živim i doživljavam ga kao svoj grad.

Jel ti onda žao što nikad nisi zaigrao za Partizan?

Pa nije, jer nije to onaj isti klub koji sam ja kao dete zavoleo. Stalno se nadamo da će se vratiti oni slavni dani u naš fudbal ali nikako da se to desi…

Sport a posebno fudbal je metafora jednog društva. Kad me pitaju kad će biti bolji fudbal kod nas kažem kad se situacija u društvu popravi.

Čukarički je pozitivan primer u našem fudbalu. Grade neku priču u državi gde politika otvoreno favorizuje dva kluba i to treba podržati.

Sećam se dok sam ja bio u Vojvodini u Partizanu i Zvezdi su igrali neki odlični igrači, reprezentativci, a sada oni odlazi jako mladi. Nije im više motiv da igraju tu, nego u inostranstvu jer je naš fudbal degradiran. Nemamo mehanizam da zadržimo mlade igrače.

Da si me pitao da li bih u nekim normalnim uslovima voleo da sam igrao za Partizan, pa naravno da bih. Dosta boljih i većih igrača od mene je nosilo dres Partizana.

Kapitalizam i liberalno tržište pravi lige bogatih. Ja ne mogu da navijam za te bogate klubove.

Kad će opet Steaua i Zvezda ponovo biti prvaci Evrope?

Malo je apsurdno da ja kao čovek fudbal budem protiv fudbala ali gde ova polarizacija vodi? Hoćemo li sledećih 100 godina da gledamo 8 istih ekipa u ¼ finalu Lige Šampiona?

Koliko sada gledaš fudbal u slobodno vreme?

Sve manje, moram priznati. Zasitio sam se. Gledam engleze, belgijsku ligu, Barsu, Real i reprezentaciju.

Sigurno je drugačije gledati utakmicu na televiziji očima bivšeg profesionalnog vrhunskog fudbalera, primećuješ mnogo više detalja?

Zapravo i nije baš tako. Fudbal je dosta kompleksna stvar, recimo kao umetnička slika koju svako doživljava na svoj način. Autor svoju sliku nikad ne tumači. Zato fudbal i jeste takav fenomen, svako može da uživa u njemu na svoj način.

Naravno, neposredno iskustvo olakšava analizu ali ovo je suština.

Najbolji igrač protiv kojeg si igrao i sa kojim si igrao?

Mesi, za mene i najbolji igrač svih vremena. Nažalost nije bila takmičarska utakmica već prijateljska, Barselona – Šahtjor.

Sa kojim sam igrao…uf, teško je reći. Džerard, Tores još više koji je sa Španijom osvajao, pa Vidić, Stanković koji je toliko trajao u Italiji.

Igrač kojeg ja posebno pamtim ali nažalost nisam igrao sa njim je Piksi. Kompletan igrač i za mene naš najbolji igrač.

Imaš li neke zanimljive detalje iz svlačionice da nam ispričaš? Npr ono pevanje kad novi igrač dođe u klub pa mora da otpeva pesmu pred svima ili nešto slično?

Ha nije bilo pevanja, ali ja sam im puštao našu muziku! Molili su me da prestanem ‘Oh no, Jova again!’

To je najgore bilo ujutru kad dođu pa posedaju na stolove za masažu a ja pustim muziku… 🙂

Haha pa da, toliko različitih kultura sigurno je interesantno. Mogu da zamislim kako je u svlačionici sa Mbokanijem. Ove sezone je bio katastrofa, nije neki igrač, samo fizikalije dobre ima…

E tu grešite. Slažem se za fizikalije, ali je i znalac. Strašan igrač. Kod njega ima jedna druga stvar a to je da nikad nisi siguran da li će doći, ako ode kada će se vratiti, da li će zakasniti na utakmicu…

Sećam se igramo utakmicu koja Standardu donosi titulu prvaka posle 25 godina i to protiv Anderlehta. Mbokani zakasni 2 sata na sastanak pred utakmicu! Trener je bio u dilemi da li da ga stavi u tim, ali smo se mi igrači založili da on igra. Tu utakmicu pobedili smo 2:0, postali prvaci a on je dao oba gola.

Jedno pitanje za žutu štampu. Jel istina da Kerol pije kao smuk? (smeh)

Haha pa ne znam ja to. (smeh) Ali mogu vam reći da je nenormalno jak čovek.

Imaš jako zdrave stavove i zdravo razmišljanje. Zašto ih češće ne iznosiš u javnost? Nama će biti izuzetna čast da sve ovo objavimo.

Pa hvala vam ako tako mislite. Sportska karijera je ograničen ciklus i ne može biti zalog za ceo život. Ja se zapravo još uvek nisam profilisao i ne znam tačno o kojem pravcu će ići moja dalja karijera, pa je i to jedan od razloga. Ako pronađem sebe i neku svoju ulogu u društvu, nešto što je blisko mojim razmišljanjima i stavovima,  moguće da ću aktivnije istupati. Najbliže i najlogičnije je da to bude nešto u vezi sporta.

Hvala ti Lane, bio si odličan sagovornik, bilo nam je pravo zadovoljstvo!

Ništa momci, tu sam da pričamo, nije problem nikakav 🙂 Puno sreće u daljem radu.

….

Znate nas kakvi smo gadovi, očekivali smo pikanterije o raspusničkom životu Endija Kerola, skrivenim porocima i fetišima Rafe Beniteza a dobili mudrost i filozofiju života/fudbala serviranu na tacni da čak i mi možemo skapirati.

Čast nam je da smo upoznali Laneta.

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on RedditShare on TumblrEmail this to someone

Leave a Reply