KPR u srcu, plavo-bela krv u venama

Radeći na stranici i sajtu upoznali smo masu zanimljivih i kvalitetnih likova sa kojima smo se skapirali na prvu loptu. Priču jednog od njih, Miše iz Beograda, prenosimo vam u ovom članku. Realno Miša je car, nešto stariji od nas i da smo mi kojim slučajem odrastali u istom kraju Miša bi bio jedan od onih likova za kojim bi trčali, smarali ga da nam priča kako je to kad odeš na tekmu u Englesku. Ne bismo puno da vas smaramo sa uvodom zato vam u celosti prenosimo intervju. Uživajte.

Kako je sve počelo, kako si se zaljubio u engleski fudbal i u KPR?

Počelo je davne 1984. Tada sam imao šest godina, a KPR je igrao u Kupu UEFA protiv Partizana. Mnogo su mi se dopali prugasti, plavo beli dresovi, a i samo ime Kvins Park Rendžers mi je zvučalo baš moćno. To je bio i prvi engleski klub za koji sam čuo i tada se rodila ta neka prva emocija, koja je uobličena mnogo godina kasnije. Devedesete u Srbiji su bile jezive. Živeo sam pored glavne autobuske stanice, u centru grada i jednog jutra, baka se iz prodavnice vratila sa dve devojke. One su stigle iz Hrvatske, tamo je počelo da miriše na rat, pa su roditelji odlučili da ih sklone kod tetke u Beograd. Došle su kod nas u stan, da pozovu tetku telefonom. Ali, tetka se nije javila. Prenoćile su kod nas, tetka se nije javila ni sledećeg dana, ni onog tamo, pa su devojke narednih godinu dana živele sa nama. Jedna od njih je, posle godinu dana, dobilu neku studentsku stipendiju za izbeglice i otišla u London, a ubrzo joj se se pridružila i sestra. Nakon dve godine, stigao je poziv iz Londona, da dođem kod njih tokom letnjeg raspusta. To je bilo jedno sjajno leto, išao sam na kurs engleskog jezika, upoznao ljude iz celog sveta, prvi put probao ‘John Smiths’ i ‘Newcastle Brown Ale’, posećivao sjajne žurke, slušao dobru muziku. Bilo je to za mene  neverovatno iskustvo, London je te 1995. za mene bio bukvalno druga planeta. Jedna od devojaka kod kojih sam bio, imala je dečka Italijana, Klaudija. On je predavao matematiku i bio je veliki fudbalski zaljubljenik. Klaudijo je navijao za Milvol, ali je išao i na utakmice drugih londonskih klubova. Na jednoj polici u stanu, bili su naslagani programi sa mečeva na kojima je bio. Stan je bio u Hemersmitu, a na moje pitanje, koji stadion nam je najbliži, Klaudijo je odgovorio da je to Loftus Roud, na kome igra KPR i predložio mi je da se narednog dana prošetamo do doma Rendžersa. Sećam se te šetnje kao da je bila juče, sitna kiša, klasične engleske dvospratnice, sa backyardom, mali, ušuškani stadion. Nismo ušli unutra, ali smo u klupskoj prodavnici saznali da KPR narednih dana igra nekoliko pripremnih mečeva za novu sezonu. Prva od tih utakmica je bila u istočnom Londonu, protiv Lejton Orijenta. I tako, u utorak, 25. jula, našao sam se među hiljadu gostujućih navijača na Brizbejn Roudu. Domaćin nije štampao karte za utakmicu, na ulazu sam platio pet funti i prošao kroz metalnu kapiju, sličnu onoj na autobuskim stanicama. Program za utakmicu je koštao samo 60 penija, Lejton je tada igrao u četvrtom rangu, a KPR je bio član Premijer lige. Na klupi Rendžersa je sedeo Rej Vilkins, a tim je tokom leta ostao bez svog najboljeg igrača, Lesa Ferdinanda, koji je za šest miliona funti prešao u Njukasl Junajted.  Kada su ekipe izašle na teren i kada sam video te plavo bele pruge, jednostavno sam znao da je to to. Rendžers je postao deo mog života. Taj meč smo dobili 1:0, a od poznatijih igrača, za KPR su igrali Jan Holovej, legendarni Alan Mekdonald, koji je proveo skoro osamnaest godina u klubu, Kevin Galen, Rufus Bruet i Trevor Sinkler, koji je tada furao potpuno atipičnu frizuru sa dredovima. Klaudijo je naravno pokušao da me preobrati, pa me je vodio na Novi Den, da gledam Milvol protiv Sautemptona. Ali, bilo je kasno…

KPR svakako ne spada u gigante engleskog fudbala i nikada nije bio šampion. U sezoni 74-75. klub je bio vicešampion, a svoj jedini veliki trofej, KPR je osvojio 1967. kada je savladao VBA u finalu Liga kupa. Ipak, zbog specifičnih prugastih dresova, atraktivnog fudbala  i boemskog karakatera zapadnog Londona, Rendžers je stekao pristalice širom Ostrva, ali i širom sveta.

Prvi put sam gledao KPR na Loftus Roudu u avgustu 1997. Na otvaranju sezone, igrali smo protiv Ipsviča. U timu su i dalje bili Galen i Bruet. Špic napada je predvodio Džon Spenser, a plejmejker je bio omaleni Gevin Pikok, strašan igrač, koji je po okončanju fudbalske karijere postao sveštenik u metodističkoj crkvi. Navijači su bili željni fudbala. Loftus Roud je mali i vrlo kompaktan stadion. Iako ima samo oko 19.000 mesta, atmosfera je sjajna, jer su sve četiri krovne konstrukcije spojene, što stadionu daje izuzetnu akustičnost. Kad zagrmi “Come on u Rssss” ledi se krv u žilama. Imao je i Ipsvič par jako dobrih igrača, koji su kasnije napravili odlične karijere, poput golmana Ričarda Rajta, Kirona Dajera i Meta Holanda. Utakmica je završena bez golova.

Kako izgleda jedan vikend kad petkom posle posla zapališ na ostrvo samo da gledaš tekmu i u nedelju ili ponedeljak se vraćaš nazad?

To je prilično naporno, ali osećaj je sjajan. Od kad je Viz Er uveo redovnu liniju Beograd – Luton, više puta sam je koristio. Polazak za Luton je uvek bio u petak, rano ujutru. Nakon dva i po sata leta, putovao bih još sat i po busom, do centra Londona, odnosno Marl Arč stanice. Tu bih uhvatio autobus 94 do stanice ‘Queensway’, otišao do  sobe da ostavim stvari i pravac pab. Subota i nedelja su uvek bili rezervisani za fudbal. Pored Rendžersa, uvek sam gledao još neki meč iz nižih liga. Subotom uveče bih posetio i neki od klubova na Lester Skveru. U Beograd sam se obično vraćao ponedeljkom, letom u 9 ujutru. Noć nedelju na ponedeljak sam provodio na aerodromu, ako bih našao neku slobodnu stolicu, na njoj bih prespavao, u suprotnom bih legao na pod i stavio ruksak pod glavu. Generalno, ovakva putovanja nisu naročito skupa i uvek bih radije otišao dva vikenda u London, nego na more u Grčku. Žalosno je jedino što je  i 2015. građanima Srbije potrebna viza za Veliku Britaniju.

Koji od stadiona na kojima si bio te je posebno impresionirao?

Bio sam na preko dvadeset stadiona na Ostrvu. Gledao sam KPR  2003. na Milenijumu u Kardifu, a prošle godine sam išao na Vembli i gledao finale plejofa Čempionšipa, kad nas je Bobi Zamora golom u poslednjem minutu vratio u Premijer ligu. Oba stadiona su grandiozna, moderna, komforna za gledaoce. Na Loftus Roudu ima puno mesta sa kojih se ne vidi ceo teren, zbog stubova koji podupiru krov, a prostora za noge gotovo i da nema, posebno ako imate više od 1,80 m. Ipak, ti stari stadioni imaju poseban šmek. Sviđa mi se Brentfordov Grifin Park, gde se na svakom ćošku stadiona nalazi po pab. I svako od ta četiri paba je star preko sto godina. Fulam takođe ima old school stadion, kao i Vest Hem. Na Bolin Graundu sam bio dva puta i oba puta je bila sjajna atmosfera. Van Londona bih izdvojio Jorkov ‘Bootham Crescent’, koji ima drvena sedištta. Ceo Jork je fenomenalan, grad muzej, koji se nalazi u sred srednjovekovne tvrđave. Od novih stadiona, najviše mi se sviđa Arsenalov, jer je dobar spoj bogate istorije ovog kluba i modernog dizajna. Stari sat sa Hajberija stoji na krovu Emirejtsa, na zidovima se nalaze slike najvećih legendi kluba, sedišta su udobna, kao u pozorištu. Doduše, takva je i atmosfera. Bio sam i u svlačionicama na Emirejtsu i tu mi se dopala fora sa klizavim pločicama u gostujućoj  i specijalnoj gumificiranoj podlozi u Arsenalovoj svlačionici.

Koji ti je omiljeni igrač tvog tima (ne trenutnog tima nego ikada)?

Tokom prethodnih par sezona, za klub je igralo dosta poznatih igrača. Mahom su to bile preplaćene zvezde (Rio Ferdinand, Park, Bosingva…), koje su došle da zarade još malo para pred kraj karijere. Od njih mi, naravno, niko nije prirastao za srce. Trenutna pozicija kluba, jasno svedoči o tome kako su igrali. Naravno, bilo je i dosta igrača koji su mi dragi. Geret Ejnsvort (sadašnji trener Vikomb Vonderersa) je proveo sedam sezona u klubu. Nije on bio neki veliki znalac, ali je kidao za svaku loptu i navijači su ga obožavali. Pored fudbala, lik je bio i pevač u jednom punk bendu. Pre desetak godina, uradio je neverovatnu stvar. Tadašnji fizioterapeut kluba mu je ispričao da zna momka iz Beograda, koji navija za KPR i Gaz je tražio moju adresu. Posle nekoliko dana, stigao mi je njegov dres, sa posvetom! Kevin Galen i Mark Birčam takođe imaju kultni status među navijačima, obojica su momci iz kraja, navijači Rendžersa, Galen je skoro celu karijeru proveo u plavo belom dresu, a 1995. je kao klinac, postigao pobedonosni gol protiv Čelsija.

Na koju tribinu si najčešće išao i kolike su bile cene karata?

Ranije su mi prijatelji nabavljali karte, a poslednjih nekoliko sezona sam član kluba, pa ih kupujem online. Za nekih dvadesetak funti,  dobijete člansku kartu, paket proizvoda iz klupske prodavnice i mogućnost preče kupovine ulaznica. Naravno, tu idu i razni popusti. Recimo, prošle sezone sam za prvi meč u sezoni, protiv Hal Sitija platio oko 25 funti, što za Premijer ligu stvarno nije puno. Najskuplje su bile karte za finala plejofa, karta za Vembli je bila 42 funte, ali je vredela svaki peni. KPR je do sada samo pet puta u istoriji igrao na Vembliju, to je bio pravi spektakl. Skupe karte su bile kad smo  gostovali Vest Hemu i Totenhemu. Tada sam uzimao ulaznice za domaći sektor, jer su one za gostujući bile rasprodate.

Da li je neki pab i po neko pivo obavezan ritual pre/posle tekme?

Naravno, pabovi imaju veliku tradiciju u engleskom drustvu. Tu se dolazi na piće nakon posla, pred izlazak u grad, odlazak na utakmicu. Kraj Londona u kome se nalazi Loftus Roud, zove se ‘Shepherds Bush’ i tu ima mnogo dobrih pabova. Kada se igraju utakmice, u većinu pabova mogu da uđu samo domaći navijači, a ispred svih pabova stoji obezbeđenje. Moje omiljeno mesto je ‘The Green’, tu sam upoznao neke sjajne ljude i stekao prijateljstva za ceo život.

Koja je poslednja tekma na kojoj si bio?

Moja poslednja utakmica je bila prošle sezone, protiv Totenhema. Vajt Hart Lejn je bio jedan od retkih londonskih stadiona koje nisam posetio i hteo sam da odem tamo, pre nego što se Totenhem preseli na novi stadion.  Sedeo sam među domaćim navijačima, samo dvadesetak metara od gostujućeg sektora i nije bilo naročito prijatno. Domaćin je pobedio sa 4:0, a tenzije na tribini su naročito porasle u drugom poluvremenu, kad su navijači Rendžersa počeli da mašu palestinskom zastavom. Dodatni kontigent ljudi iz obezbeđenja je sprečio mogući incident.

Koji rivalski klub ti je najomraženiji? Koji klub je iz tvog iskustva najveći rival među navijačima?

Na području zapadnog Londona, postoje čak četiri profesionalna kluba. Pored KPR-a, tu su i Fulam, Čelsi i Brentford. Tokom osamdesetih i devedestih godina, dok Rendžers nije ispao iz Premijer lige, Čelsi je bio najveći rival. Pored tradicionalnih, lokalnih rivala, uvek je žestoko kada se igra protiv Kardifa, Hala, Lutona i Votforda i tada je uvek pojačano prisustvo policije. Bio sam na Loftus Roudu 2003. godine, kada su KPR i Čelsi igrali prijateljsku utakmicu, u čast oproštaja Gevin Pikoka, koji je igrao za oba kluba. Po završetku meča, bio sam svedok obračuna na Juksbridž Roudu. Sukob je trajao kratko, letele su kamenice i voće iz obližne piljarnice, a na jednom autobusu su polomljena stakla.

Koja ti je utakmica posebno ostala u sećanju?

Recimo da je to meč protiv Oldama 2003. godine, revanš utakmica polufinala plejofa Divizije 2. (danas Liga 1). Prvi meč u Oldamu je završen 1:1. Pre utakmice sam otišao u klub navijača KPR LSA (Loyal Suppoerts Association). To je bila jedna velika baraka, koja je tog dana pretvorena u pab. Domaćinima sam doneo  rakiju, a srpska zastava je visila na samom ulazu. Ljudi su mi prilazili da se upoznamo, a jedan stari navijač, koji je tada imao preko osamdeset godina, prišao je i poljubio me u ruku. Tu utakmicu sam gledao sa Lofta, tribine iza gola, na kojoj je tradicionalno najbolja atmosfera, a KPR je pobedio golom Pola Furlonga i otišao u finale, na Milenijum stadion.

Koje suvenire imaš u svojoj kolekciji?

Uf ima ih dosta! Na slikama je deo kolekcije dresova, najlepši je svakako onaj sa Guinness reklamom, to mi je ujedno najlepši fudbalski dres koji sam ikada video i jedan od razloga zašto sam zavoleo KPR. Tu su programi sa nekih utakmica na kojima sam bio, ali i programi sa Vemblija i nekih velikih utakmica koje je KPR igrao. Nedostaje mi program iz Beograda, sa revanša Partizan – KPR,  a imam program sa  tekme Milvol – KPR iz 1955., jedan od lepših iz kolekcije, a tu je i program sa prijateljske utakmice KPR – Crvena zvezda.

Najviše sam ponosan na loptu, koju sam dobio od prijatelja iz Engleske. ja sam mu pomogao da završi jedan posao u Beogradu, a za uzvrat je stigla lopta sa potpisima svih igrača KPR-a, koji su 1967. osvojili Liga Kup, jedini veliki trofej u istoriji kluba. Tu je i fotka  programa i ulaznice sa finala, to je bilo prvo finale tog takmičenja koje se igralo na Vembli stadionu. KPR je tada, iako trećeligaš, savladao VBA sa 3:2, iako je na poluvremenu gubio 0:2. Klub inače naredne sezone nije igrao u Evropi, jer FA nije dozvolio da se u evropskom takmičenju nađe klub koji nije član elite.

Za kraj – kako bi opisao sebe u par kratkih crta ?

Radomir iz Beograda, diplomirani pravnik, putnik, voli da piše putopise,  gleda fudbal i sluša Cock Sparrer. Navija za Zvezdu i KPR.  Oženjen Smiljom.  Ne voli rana ustajanja i neoradikalski šljam koji vlada Srbijom.

Hvala ti, bio si fantastičan sagovornik! Želimo sve najbolje tebi i Policajcima!

Hvala momci, i ja vama želim srećan rad i puno uspeha!

Miša je jedan od najbogatijih ljudi koje znamo, nema avione i kamione – samo džak pun priča iz Engleske. Inače,  sa prijateljima uređuje i sajt beogradskifudbal.rs pa možete da bacite pogled na njegove putopise – fantazija su.

Verujte u svoje snove sinovi, nisu tako daleko kako se čine. Miša je jedan od nas i živi svoj san.

P.S. Jesmo vam rekli da je car ?!