Tako dobar da su mu dali dva imena – Džej Džej Okoča

Mnogo je zaljubljenika u fudbal koji na najvažniju sporednu stvar na svetu gledaju kao na igru, a ne puko takmičenje u kome su vrtoglavi iznosi novca odavno preuzeli vodeću reč. Upravo takvi ljudi se sa setom u očima prisećaju majstora ove naizgled komplikovane, a zapravo jednostavne i magične igre. Luis Figo, Zinedin Zidan, Ronaldo (onaj “pravi”, kako ljudi često vole da kažu, uz poštovanje prema Kristijanu), Rivaldo, Ronaldinjo, Frančesko Toti, to su bili ljudi uz koje je većina nas između 20 i 30 godina odrastala i upoznavala se sa inostranim fudbalom. Ja nisam ništa drugačiji. Kada mi je bilo 10 godina, gledao sam kako reprezentacija Brazila podiže “boginju” u dalekom Japanu i Južnoj Koreji, i divio se tom neverovatnom timu. Negde tu je i krenulo moje veliko interesovanje za inostrani fudbal. Upravo to leto, 2002. godine, provodio sam u Budvi sa roditeljima, a kada je moja majka morala da otputuje na par dana u Beograd kako bi sredila neku papirologiju, pitala me je želim li nešto da mi donese. A ja sam želeo samo jedno – Rivaldov dres iz reprezentacije Brazila. I dobio sam ga, nekoliko dana kasnije. I nosio tu desetku na leđima svakodnevno – na plažu, u grad, u kraju kad igram fudbal, u krevetu kad legnem da spavam. Nije bilo šanse da ga skinem.

ronaldo-rivaldo
Možda par meseci kasnije, otac je pokušao da me navuče na njemu toliko drag, a tada toliko popularan, italijanski fudbal. Nabavio mi je dres svog omiljenog kluba – Parme, odštampao prezime i zalepio broj 5. Sećam se da sam gledao Parmine utakmice na Pinku te sezone, ali me jednostavno nije privukao taj fudbal. Zapamtio sam samo jednog igrača – Hidetošija Nakatu. Ispostavilo se da će upravo on samo par godina kasnije obući dres kluba koji mi je i danas toliko blizak srcu. A sa tim klubom sam se upoznao u sezoni 2003/04 kada sam zapravo prvi put počeo da pratim engleski fudbal. Do tada sam za engleske klubove znao samo preko igrica FIFA 2001 i FIFA 2002. “Navijao” sam za Lids junajted, jer su imali iste plavo-žute boje kao Parma, pa mi je nekako bilo logično da njih odaberem. I upravo je slavni tim sa Eland Rouda ispao iz društva najjačih te 2004. godine, a ja sam u narednoj sezoni prvi put zaista zavoleo jedan strani klub, i jednog majstora koji je branio njegove boje. Bili su to Bolton Vonderersi, a majstor… on je u stvari glavna tema ove priče. Rođen na jugu Nigerije, u gradu Enugu, u višečlanoj porodici poput gotovo svih afričkih. Najstariji brat mu se zvao Džejms, stariji Emanuel, a on je na rođenju dobio ime Augustin. Međutim, svet ga je upamtio pod potpuno drugim imenom, zapravo pod dva, jer je, po čuvenoj izreci, bio “toliko dobar da su mu dali dva imena”. Naravno, reč je o Džej-Džeju Okoči.

džej-džej-okočaŽivot u bedi, ispod svake granice pristojnosti, toliko je uobičajen i u današnje vreme na crnom kontinentu da je pravo čudo ostati van kriminalnih delatnosti i napraviti ime poštenim radom i treningom. A Džej Džej je imao sreće da ostane van ulice, van bandi, šverca oružja i narkotika. Da svoj talenat pokaže na terenu u rodnoj zemlji i gradu u kom je odrastao, nastupajući za Enugu Rendžerse do svoje 17. godine, tačnije leta 1990. Tog leta gledao je kako Nemci postaju prvaci sveta i dobio priliku da zajedno sa najboljim drugom, Binebijem Numom, otputuje u zemlju pomenutog svetskog šampiona. Numa je tamo igrao za trećeligaša Borusiju iz Nojnkirhena, pa je Okoča iz prve ruke mogao da vidi kako izgleda trening jednog ozbiljnog fudbalskog kluba. I ne samo da vidi, već i da u njemu učestvuje. Sreća mu se široko osmehnula, a samo nekoliko dana kasnije potpisao je ugovor sa oduševljenom upravom nemačkog kluba, koja nije mogla da veruje kakav joj se talenat maltene pojavio na kućnom pragu. I mada je Numa bio solidan fudbaler, njegov najbolji prijatelj ga je ostavio u prašini i napravio daleko, daleko bolju karijeru. Ostao je godinu i po dana u redovima Nojnkirhena, pre nego što je dobio priliku da se oproba u najvišem rangu nemačkog fudbala – u dresu Ajntrahta iz Frankfurta.

džej-džej-okoča-frankfurt
U Frankfurtu je dobio priliku da sarađuje sa nekim zaista sjajnim fudbalerima, među kojima je bio i Toni Jeboa, tada reprezentativni napadač Gane, ali i legendom nemačkog fudbala Jupom Hajnkesom. Ispostaviće se da će zbog klinča sa pomenutim trenerom na kraju i napustiti klub, zajedno sa Jeboom i Gaudinom, ali je u dresu Ajntrahta doživeo neke blistave momente. Pamti, i pamtiće se, Okočino poigravanje sa odbranom Karlsruea i golmanom Oliverom Kanom na prvenstvenom meču 1993. godine, kada je dobio loptu na desetak metara od gola, oči u oči sa sjajnim čuvarom mreže. Mogao je da šutne jednom, dvaput, ma deset puta, ali je uporno prodavao “lažnjake”, dvaput poslao Kana na travu, zatim odlučio da se poigra i sa odbrambenim igračima koji su u šoku gledali šta se dešava. I kada bi prosečni gledalac već izgubio strpljenje misleći da je napad upropašćen, usledila je rutinska egzekucija sjajnog veziste. Gol kola, meseca, sezone, i jedan od kandidata za gol godine u Evropi.

Nije to jedino što je napravio u Nemačkoj, naravno, ali one najbolje sezone i trenuci u karijeri stigli su nakon odlaska iz Frankfurta. Bilo je to 1996. godine kada je turski Fenerbahče platio nešto više od milion funti da dovede Nigerijca u svoje redove. U periodu od dolaska u Nojnkirhen pa do napuštanja Ajntrahta, Džej Džej je počeo da gradi karijeru i u dresu nacionalnog tima, s kojim je osvojio Afrički Kup Nacija 1994, a pomenute 1996. bio je član zlatne generacije Orlova iz Atlante, koja je došla do naslova olimpijskog šampiona.

nigerija-olimpijada-atlanta
Dve godine u Turskoj potpuno su promenile Okoču, i kao fudbalera i kao čoveka. Sem što je postigao gol na maltene svakoj drugoj utakmici na kojoj je nastupao (30 golova na 62 meča), oborio je sve moguće rekorde vezane za slobodne udarce koji su postali njegov zaštitni znak, uz beskrajan repertoar driblinga. Takođe je uzeo i tursko državljanstvo, pod imenom Muhamed. Za relativno kratko vreme postao je apsolutna ikona kluba, navijači su ga obožavali, ali je 1998. došlo vreme da se rastanu. Francuski PSŽ izdvojio je oko 14 miliona evra kako bi ga doveo u svoje redove. Moglo bi se reći da je ulazio u svoje najbolje godine. okoča-ronaldinjo

Iako mu je bilo tek 25, već je imao dosta iskustva iza sebe, pa ne iznenađuje što je u tim godinama dobio priliku da bude mentor još jednom tamnoputom majstoru, doduše ne sa afričkog, već južnoameričkog kontinenta. Reč je o Ronaldinju Gauču, kasnije jednom od najboljih fudbalera sveta, koji je više puta tokom karijere istakao koliko mu je značilo prijateljstvo sa Okočom i saveti koje je od njega dobio.

Nakon četiri sezone u Francuskoj, 2002. u svojoj 30. godini života, konačno prelazi na Ostrvo i oblači dres Bolton Vonderersa. Pre toga je sa kapitenskom trakom predvodio nacionalni tim na Svetskom prvenstvu u Japanu i Južnoj Koreji, na kojem su “orlovi” razočarali i osvojili samo jedan bod, okončavši takmičenje već u grupnoj fazi. Upravo je u Boltonu Okoča stekao epitet legende i nije slučajno što je baš na tribinama tadašnjeg Ribok stadiona nastala parola “Tako dobar da su mu dali dva imena” (So good they named him twice). Nigerijac je serijom važnih golova izvukao Bolton iz opasne zone i ostavio ih u ligi u sezoni 2002/03 zaradivši ogromno poverenje menadžera Sema Olerdajsa, koji mu je nakon povlačenja Gudnija Bergsona ustupio kapitensku traku za sezonu 2003/04, iako je Džej-Džej u klubu bio tek godinu dana. I mada se svojim učinkom nije istakao, dobio je znatno veću odgovornost na terenu i van njega, Big Sem ga je potpuno povukao u vezni red pa je od klasične desetke postao centralni vezni koji diktira tempo i spaja linije tima. Vonderersi su te sezone rutinski obezbedili opstanak, zauzevši visoko osmo mesto na tabeli, a najveći uspeh ostvaren je u Liga Kupu, gde je ekipa dogurala čak do finala, ali poražena od Meklarenovog Midlzbroa, koji je godinu dana kasnije na konto tog uspeha došao do finala UEFA kupa. Naredna sezona bila je još uspešnija, jer je Olerdajsov tim otišao korak dalje, zauzeo sjajnu šestu poziciju i obezbedio kvalifikacije za UEFA kup. Džej Džej je ponovo dobio nešto ofanzivniju ulogu i postigao šest pogodaka, uz tri asistencije. Navijači su ga, s punim pravom, proglasili za igrača sezone.

bolton
Međutim, sezona 2005/06, mada veoma uspešna za klub koji je ostao u top 8, stigao do nokaut faze UEFA kupa i četvrtfinala Liga kupa, nije bila uspešna na profesionalnom planu za Okoču. Nigerijac je počeo da ulazi u sukobe sa članovima kluba, i mada su sa Ribok stadiona često dolazile vesti o njegovim povredama, jasno je bilo da stvari više ne štimaju. Odigrao je Džej-Džej 38 mečeva u sva četiri takmičenja, dao samo jedan gol, i na kraju sezone objavio da odlazi na Bliski istok, u Katar. Pokušavao je Olerdajs da zadrži jednog od svojih najboljih igrača, koji je tada imao 33 godine i definitivno mogao još dosta toga da ponudi, ali nije vredelo. U intervjuu datom 2012. godine za britanske medije, Okoča je otkrio da je otišao iz Boltona zbog manjka ambicija uprave, koja je godinama odbijala da uloži značajnija sredstva u klub. I da li iko može kriviti Okoču? Bolton je već naredne godine duboko unutar sezone 2006/07 bio na poziciji broj 3, u tesnoj borbi za plasman u kvalifikacije za Ligu šampiona. Da je Olerdajs na zimu dobio pojačanja koja je tražio, šanse za top 4 plasman bile bi mnogo veće. Ovako, Vonderersi su pali na poziciju 7 i uz dosta sreće ipak obezbedili još jednu sezonu u UEFA kupu.
Bez obzira na pomalo ružan rastanak, navijači Boltona zadržali su izuzetno visoko mišljenje o Nigerijcu. Pamte se njegovi golovi iz slobodnih udaraca (na meču protiv Aston Vile čak dva), fenomenalni driblinzi i atraktivna dodavanja ka saigračima. Period od 2004. do 2008. bio je najlepši u skorijoj istoriji lankaširskog kluba, a Džej-Džej Okoča je bio izuzetno važan deo cele priče. Nedavno se sa velikim zadovoljstvom odazvao pozivu kluba i zaigrao na meču legendi, postigavši het-trik i podsetivši publiku zašto ga je toliko obožavala.
Nakon jedne sezone u Kataru, vratio se u Englesku gde je zaigrao za Hal Siti u Čempionšipu. Nastupio je na svega 18 utakmica, bez postignutog gola. Iako je najavljivao da će ostati u narandžasto-crnom dresu i u Premijer ligi, Hal mu ipak nije ponudio novi ugovor, pa je ubrzo nakon toga objavio kraj karijere.
Džej-Džej je po završetku karijere postao pravi ambasador fudbala, učestvovao je na brojnim humanitarnim akcijama i dobio mnogo prilika da uživa u popularnosti koju je stekao. Mnogi ga nazivaju najboljim afričkim fudbalerom ikada, poredeći ga sa Maradonom i Peleom, a ovaj drugi ga je u ličnom izboru uvrstio među najboljih 125 fudbalera u istoriji svetskog fudbala. Ranije ove godine je imao priliku da poseti i Park prinčeva pred prvenstveni duel PSŽ-a sa Monakom, gde je dobio ovacije navijača. Takođe je nekoliko puta istakao da ne želi da se bavi trenerskim poslom, ali je do danas ostao žestok kritičar nacionalnog tima i načina na koji Fudbalski savez Nigerije rukovodi reprezentacijom. Čak je u jednom intervjuu otkrio da bi u budućnosti mogao da se kandiduje za mesto prvog čoveka Fudbalskog saveza svoje države.
Srećno je oženjen, otac dvoje dece, a pritom i rođak mlade zvezde Arsenala, Aleksa Ivobija, koji je u nekoliko navrata pominjao koliko mu znače saveti starijeg rođaka i kolege.

Tako dobar da su mu dali dva imena – Džej Džej Okoča.

 

Tekst: Nikola Kelović

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on RedditShare on TumblrEmail this to someone

3 komentara

Leave a Reply