Stiv Finan – šraf u mašini

Koliko puta vam je pao na pamet Stiv Finan nakon završetka njegove karijere? Osim ako niste u krvnom srodstvu bilo kakav odgovor gde je broj veći od „jedan“ je alarmantan. Ili možda imate čudan hobi. Uostalom, nije na meni da sudim. Stiv svakako nije bio tip ličnosti koji vam odmah zapadne za oko, jednostavno nije bio nametljiv.

Rođen je u Limeriku, gradu u samom srcu Irske ali se kao dete preselio sa roditeljima u Čelmsford na istoku Engleske,  grad na nekih pola sata vožnje od Londona. Kao svakom dečaku s Ostrva, fudbal je bio sastavni deo njegovog odrastanja. Svoje prve fudbalske korake napravio je u ekipi Vimbldona koja je tada prolazila kroz svoj najslavniji period u istoriji krajem 80-ih i početkom 90-ih. Klub je bio stabilan prvoligaš a pratio ih je epitet prgavih i bes.kompromisnih boraca. U takvom okruženju jednostavno nije uspeo da se istakne i nakon što je prošao kroz sve omladinske kategorije, iz kluba su mu uručili ispisnicu sa nepunih 17 godina.

Takav razvoj događaja ga nije obeshrabrio. Svoju karijeru je nastavio u Veling Junajtedu, petoligašu iz predgrađa Londona. „Sećam se kada sam došao u Veling, morao sam ozbiljno da razmislim o zanimanju van fudbala. Da se tu stvari nisu poklopile, verovatno bih se zaposlio u porodičnoj građevinskoj firmi.“ Srećom po njega dve sezone seniorskog fudbala u Konferenciji bile su dovoljne da zapadne za oko klubovima iz višeg ranga i daju mu nadu da kopačke neće morati zameniti šlemom i rukavicama. Usledio je prelazak u Birmingem Siti koji se takmičio u Diviziji 1, preteči današnjeg Čempionšipa. Taj transfer se međutim pokazao kao ipak preveliki zalogaj za golobradog mladića od 18 godina,  te se nije previše naigrao u Birmingemu. Nakon svega 6 meseci otišao je na pozajmicu u Nots Kaunti, najstariji profesionalni klub na Ostrvu.  Nakon solidnih partija za Nots Kaunti pokušao je ponovo sledeće sezone da se izbori za svoje mesto u timu Birmingema ali ponovo bez uspeha. Usledio je povratak u Nots Kaunti, prvo ponovo preko pozajmice a onda i za stalno.

Svoju prvu punu sezonu odigrao je pod palicom Sema Olerdajsa koji je tada tek počeo da izučava trenerski zanat. A Big Sem je izgleda oduvek imao njuha za dobre defanzivce. Ukazao je puno poverenje od početka Finanu a ovaj mu je uzvratio sjajnim partijama. U sezoni ’97/’98 Nots Kaunti je protutnjao kroz Diviziju 3 i plasirao se kao šampion u viši rang.

Ta sezona je bila prekretnica u njegovoj karijeri i odatle je krenuo uspon kroz rangove engleskog fudbala. Nije se zadržao dugo u Drugoj Diviziji s obzirom da je na polusezoni prešao u Fulam koji je vodio Kevin Kigen. U Kigenovom stilu, Fulam je igrao atraktivan i napadački fudbal u koji se Finan izuzetno uklopio te su kao šampioni došli do Divizije 1.

Finan je zaobilaznim putem ponovo došao do ranga u kojem se nije pre snašao ali sada je iza njega bilo mnogo više iskustva nego tad. Nastavio je da igra konstantno kao prethodnih sezona i zbog toga je bio jedno od prvih imena na svakom spisku za utakmicu. Uvek se znalo šta se može očekivati na terenu od njega. Uvek je prvo obraćao pažnju na svoj gol a u napadu nije bio bezopasan. Izuzetno precizni centaršutevi i brzi prodori su ga činili veoma opasnim ukoliko se zaboravi na njega. Nakon dve sezone Fulam se kao šampion plasirao direktno u Premijer Ligu a Finan je zaradio i svoj prvi poziv u reprezentaciju Irske.

Tih i povučen na terenu, bez prevelike frke, radio je sve šta se traži od njega i brzo je postao cenjen kao jedan od boljih bekova u ligi. U debitantskoj sezoni u PL,  Finan se našao u najboljih 11 lige po izboru igrača, pomogao je Fulamu da se kvalifikuje za Intertoto kup i izglasan je za najboljeg igrača kluba te sezone. Sa reprezentacijom Irske se kao jedan od ključnih igrača izborio i kvalifikovao za SP u Južnoj Koreji gde je Irska otišla do osmine finala a Finan bio jedan od boljih igrača svoje reprezentacije.

Sledeće sezone potvrdio je klasu i pomogao Fulamu da osvoji Intertoto kup i izbori opstanak u drugoj sezoni što je samo pojačalo interesovanje većih klubova za njega. Transfer u Liverpul na leto 2003. usledio je kao nagrada za sve požrtvovane partije koje je pružao prethodnih sezona u dresu Fulama.

Irci poput Džona Oldriža, Stiva Hajveja, Roni Vilana i Džejsona MekAtira ostavili su dubok trag u crvenom delu Liverpula tako da se kroz njihovu prizmu gledalo dovođenje Finana koji nije razočarao. Bleda prva sezona, isprekidana povredama često ume da odredi kako će navijači gledati na nekog igrača. Finan se ipak nije pokolebao i borio se da pokaže da vredi. Sledeće sezone bio je jedan od standardnijih igrača u istorijskoj sezoni Liverpula kada je na čudesan način osvojena peta titula šampiona Evrope. Finan je odigrao samo jedno poluvreme te noći u Istanbulu zbog povrede koju je zaradio sredinom prvog poluvremena. Zanimljivo je da nije on trebalo da napusti igri. Rafa Benitez je poslao Đimija Traorea na tuširanje i umesto njega je trebalo da uđe iskusni nemački vezista Ditmar Haman. Međutim Finan nije mogao da nastavi utakmicu tako da su morali nasapunjanog Traorea da izvlače ispod tuša i da ga šalju na teren dok je Finan ostao u svlačionici. „Ostao sam u svlačionici sa fizioterapeutom koji mi je sanirao povredu tako da sam propustio sva tri naša gola. Ali znao sam da se dešava nešto čudesno. Znao sam zbog neverovatnog huka navijača. Kada sam se vratio već je bilo 3:3, bilo je nerealno.“ – prisetio se Finan u jednom od retkih intervjua za Liverpul Eho. Šalio se često kako je upravo ta povreda možda i najbolja stvar koja se desila Liverpulu te sezone.

Sledeće sezone osvojio je najstarije fudbalsko takmičenje na svetu, FA kup, u još jednom sjajnom finalu protiv Vest Hema. Svojim konstantnim partijama stekao je kultni status na Enfildu, a njegov kvalitet dolazio je do izražaja tek kada bi napravio grešku jer jednostavno tek tada bi svi shvatili da se teško mogu setiti kada je ponovio nešto slično. Uostalom dovoljno govori činjenica da je uprkos dolasku Arbeloe na leto 2006. Finan zadržao startno mesto desnog beka te sezone. Još jednom je zaigrao u finalu Lige Šampiona ali ovoga puta bez uspeha. Sledeće sezone Arbeloa i on su smenjivali na poziciji desnog beka a Finan je polako sve češće utakmice počinjao na klupi. Na leto 2008. Finan se oprostio od Liverpula nakon više od 200 utakmica u pet sezona. Shvatio je da je na zalasku karijere i odlučio se da promeni sredinu. Te godine se i oprostio od reprezentacije Irske nakon 53 utakmice i prepustio svoje mesto mlađima od sebe.

Prešao je u Espanjol želeći da se isproba van Engleske međutim povrede su ga omele da se snađe u novoj sredini i nakon svega nekoliko utakmica sporazumno je raskinuo ugovor sa Espanjolom na kraju sezone. Vratio se u Englesku i potpisao za Portsmut gde je odigrao svoju poslednju sezonu u profesionalnom fudbalu. Poslednja utakmica koju je odigrao bila je čvrsta rovovska borba u finalu FA kupa protiv Čelsija u kom Portsmut nije uspeo da savlada branioca trofeja a Finan da još jednim trofejem FA kupa kruniše svoju bogatu karijeru.

Nakon završetka karijere povukao se iz javnog života i posvetio se privatnom biznisu i humanitarnim akcijama. I dalje pomno prati rezultate svojih klubova i fudbal mu je strast ali je izjavio kako ne planira da se upušta u trenerske vode. I dan danas nije neko ko bi vam pao na pamet kada bi se prisećali asova koji su obeležili engleski fudbal početkom ovog milenijuma. Ali svaki put kada bi se spomenuo uvek bi to bilo u pozitivnom svetlu, predstavljajući neku pomalo izumrlu sortu neglamuroznih igrača koji nisu skretali previše pažnje na sebe a opet su bili primećeni i priznati kao odličan saigrač, borac i važan šraf u svakoj ekipi za koju je igrao.

Za kraj ostaće činjenica da je jedini igrač koji je nastupao na Svetskom Prvenstvu, u Ligi Šampiona, Kupu UEFA, Intertoto kupu i prvih pet engleskih liga.  Jednostavno jedan od onih igrača bez kojih veliki timovi ne mogu da postoje. Jedan od šrafova u mašini bez kojeg mašina ne bi radila kako treba.