Ser Tom Fini – Heroj jednog grada

Pred vama je priča o gospodinu koji je inspirisao generacije i kao igrač i kao čovek. Najveći superstar ‘zlatnog doba engleskog fudbala’ kog su ljudi obožavali ne zato što je za njih nedostižan, već zato što je isti kao i oni. Skroman, privržen i vredan, gospodin u svakom smislu te reči – ser Tom Fini.

 

DETINJSTVO, POČECI KARIJERE I DRUGI SVETSKI RAT 

Za početak ove priče idemo tamo gde će se ona sve vreme odvijati – na severozapad Engleske, u grad Preston. Dve ulice od stadiona Dipdejla je 5. aprila 1922. godine rođen Tom Fini. Od malena u iznošenim patikama i bratovljevoj odeći, dane je provodio igrajući fudbal na ulici, mali, slab i bolešljiv.  Ekipe su često bili mnogo veće nego praktične i u tim okolnostima, bilo je nemoguće vratiti se kući bez modrica po nogama. Tom je tu prvi put počeo da pokazuje svoju hitrinu, sposobnost da trpi batine uprkos veličini i zavidan fudbalski talenat. (Jesam li jedini pomislio na Lionela Mesija?).

Doživeo je ogromnu tragediju kao samo mali petogodišnjak, kada mu je majka preminula sa 32 godine. Tom i njegova braća i sestre nisu završili u sirotištu zahvaljujući ocu Alfu, koji je uprkos tugovanju i nezamislivoj patnji uspeo da samostalno zarađuje za život porodice i podigne šestoro dece. Godine su prolazile i Tom je bio sve bolji i bolji fudbaler, ali 14-godišnjaka visokog samo 140 centimetara ni jedan fudbalski klub nije hteo da primi. Kada je Prestonu u očajanju poslao molbu za probu i bio odbijen, mislio je da za njega mesta u fudbalu nema, ali onda je Alf igrom slučaja u pabu naišao na jednog od trenera iz kluba i uz pivo ga nagovorio da pruži šansu njegovom sinu. Tom je blistao u mlađim kategorijama Prestona i kada je trebao da potpiše prvi ugovor njegov otac je rekao ne. Tražio je da Tom prvo izuči zanat vodoinstalatera i ovaj je to i uradio kada je krenuo rat. Prvo je jednom nastupio u ratnom kupu kao igrač Sautemptona, ali onda je 1942. godine mobilisan u Montgomerijevu 8. armiju. Vozio je tenk kroz Egipat i Italiju i svakom prilikom igrao fudbal protiv lokalnih timova, nepovređen je izašao iz rata i potpisao prvi profesionalni ugovor sa Prestonom.

 

REPREZENTATIVNA I KLUPSKA KARIJERA

“Diktirati tempo i tok utakmice je teško i oni koji to mogu da rade iz utakmice u utakmicu se mogu izbrojati na prste jedne ruke. Pele, Maradona, Best, Di Stefano i Tom Fini.” – Stenli Metjuz u svojoj biografiji 2000. godine.

U avgustu 1946. Fini je debitovao u prvom timu Prestona protiv Lidsa, postigao gol i brzo usmerio sva svetla na sebe. Posedovao je sve kvalitete ofanzivnog igrača, mogao je da igra podjednako uspešno na svakoj poziciji u napadu. Mogao je da diktira tempo utakmice, postiže golove iz svih iole realnih pozicija, upošljava saigrače sa strane i prodorima uništava protivničku odbranu. Nije prošlo ni mesec dana od debija u ligi, Tom je već bio pozvan da igra za reprezentaciju Engleske. U pobedi od 7 – 2 nad Severnom Irskom je postigao svoj prvi od 30 golova za svoju zemlju, čije predstavljanje u internacionalnim utakmicama mu je bila najveća čast u životu. Dok je Fini polako postajao sve veća i veća zvezda, ‘Ostrvom’ je harao Stenli Metjuz. Legendarni dribler je svojim potezima zabavljao Englesku i malo je vode prošlo rekom Ribl kada su mediji počeli da stvaraju neprijateljstvo između Metjuza i Finija. Dva najveća engleska igrača su uprkos novinarskim huškanjima bili bliski prijatelji, gajili su zdravo rivalstvo i čak delili sobu prilikom reprezentativnih obaveza. Prvi put su zajedno zaigrali u maju 1947. protiv Portugala u Lisabonu, Metjuz je igrao kao desno krilo, Fini kao levo. Cela Engleska je zajedno sa njima brojala do deset, koliko golova su domaćini primili! Portugalski kapiten Alvaro Kardozo je imao tu nesreću da čuva Finija, koji ga je izludeo, izigrao, izvrteo, ponizio i uništio mu reprezentativnu karijeru, a nije se završilo ni poluvreme! Naime, Kardozo je par minuta pred pauzu ljutito izašao sa terena i tražio da bude zamenjen. Gle čuda, posle toga nikada nije obukao dres Portugala. Godinu dana kasnije, destruktivni duet je u Torinu do nogu potukao ‘Azure’ sa rezulatom 0 – 4, Engleska je sa njima dvojicom izgledala nepobedivo! Niko nije mogao da postigne više golova protiv Engleske nego što će ih Metjuz i Fini dati, ili je tako makar izgledalo.

Na prvom posleratnom Svetskom prvenstvu 1950. godine, ‘Gordi Albion’ je napustio Brazil po završetku grupne faze. Četiri godine kasnije, u Švajcarskoj, Engleska je stigla do četvrtine finala, gde je Fini postigao jedan od dva oproštajna gola u porazu od reprezentacije Urugvaja (4 – 2). 1958. godine je održano Svetsko prvenstvo u Švedskoj, tada su se u istoj grupi našli Pele, Lev Jašin i Tom Fini! Utakmica Brazil – Engleska je prošla bez golova, Sovjeti i ‘Gordi Albion’ su igrali 2 – 2 i ponovo se susreli u plej-ofu, gde je SSSR pobedio 1 – 0.

Tom Fini je tada kao najbolji igrač u klubu zarađivao 14 funti mesečno (12 tokom leta, bonusi od 2 funte za pobedu i 1 funte za poraz) i pored fudbala je nastavio da se bavi svojim zanatom. Džo Fini, Tomov stariji brat je isto imao veliki potencijal kao fudbaler i dve noći nedeljno je trenirao sa Blekburn Roversima. Otac Alf je tražio da oba brata igraju zajedno i Tom bi možda bio i saigrač Stenlija Metjuza da u poslednjem trenutku Preston nije uskočio sa ugovorima. Džo je bio električar i zajedno sa Tomom je započeo porodičan biznis. Bio je uspešan na ličnom planu, sa suprugom Elsi je 1947. i 1950. dobio sina i ćerku, posao sa bratom je dobro išao, važio je za najboljeg igrača u državi… Fali samo klupski uspeh. ‘Vodoinstalater i deset kapljica’ – tako je od šale bio nazivan Preston i taj naziv je bio istinit isto koliko i okrutan. Situacija je za Finija mogla da se promeni 1950. godine, italijanski princ ga je u ime Palerma pozvao da se preseli u Italiju i zaigra za sicilijanski klub. 30.000 funti bi išlo Prestonu, 5 hiljada godišnje Finiju, kao i vila na Mediteranu, sportski auto i besplatna avionska karta do Engleske u svakom trenutku u kom poželi. Uprava Prestona je odbila, Fini se složio sa njima i tako indirektno poručio ostatku Engleske i Evrope da neće ići nigde, nikad i ni po koju cenu. Njegova verovatno najbolja godina je bila 1954. kada je sa klubom stigao do finala FA kupa. Vest Brom je pobedio 3 – 2 i najveći razlog za taj poraz je bila Finijeva povreda, uprkos kojoj je odigrao celu utakmicu, na sreću ‘Vrećica’ lošije nego inače. Dobio je priznanje za najboljeg igrača te godine kao nagradu za svoj već ustaljeni kvalitet performansa, a tri leta kasnije je postao prvi fudbaler u istoriji koji je tu nagradu dobio dvaput. (isto toliko puta su nagradu dobili Džon Barns i Kristijano Ronaldo, dok je Tijeri Anri za najboljeg fudbalera godine bio proglašen 3 puta).

“Kada sam rekao Škotima da Engleska dolazi sa krilnim igračem boljim od Stenlija Metjuza, smejali su mi se. Pa, nisu se smejali kada je ‘veliki’ Džordži Jang 90 minuta tražio Toma Finija po celom Hempden parku. Svaki sledeći put protiv njih, čuvala su ga četvorica!” – Bil Šenkli

Preston je gostovao Čelsiju 1956. godine i kiša je pljuštala toliko da je Stemford Bridž bio kao močvara. U jednom trenutku tokom utakmice Fini je prešao štopera Valija Beleta i proklizao kroz natopljenu travu pokušavajući da i dalje kontroliše loptu. Slika je postala legendarna i 58 godina kasnije pretvorena u fontanu, koju je pred Dipdejlom otkrio upravo Tom Fini.

Te godine je Preston preuzeo Klif Briton i svog najboljeg igrača stavio u nešto centralniju poziciju u napadu i upario ga sa Tomijem Tompsonom. Fini je blistao, igrao je najbolji fudbal svog života i iste godine drugi put dobio priznanje za najboljeg igrača Engleske. Tompson i Fini su u dve sezone postigli 117 golova i 1958. predvodili Preston do druge pozicije u Prvoj diviziji! Iste godine je protiv SSSR na SP u Švedskoj izjednačio rekord Vivijana Vudvorda i Neta Lofthausa kao igrača sa najvećim brojem golova za englesku reprezentaciju (29). U oktobru iste godine je protiv Severne Irske postigao i svoj trideseti gol, Lofthaus ga je uskoro stigao ali obojicu je nadmašio Bobi Čarlton 1963. godine.

Dve godine po povlačenju iz reprezentacije (1958) Tom Fini se sve više i više mučio sa povredama. Odlučio je da je za njegovo zdravlje najbolje da se penzioniše, što je te 1960. godine i uradio. Preston Nort End je ostao bez svog najvernijeg sina i brzo krenuo da kontinuirano, sigurno i neizbežno pada. Tom je bio mnogo više od igrača svetske klase. U 14 godina karijere je postigao 187 golova na 433 utakmice za Preston, ali brojke su u ovoj priči najnebitnija stvar. Ni jednom nije bio opomenut od strane sudije ni usmeno ni kartonom, iako je iz utakmice u utakmicu bio izložen batinama i pogibeljnim startovima protivničkih odbrana. Bio je gospodin kakav se retko viđao. Na domaće utakmice bi išao peške, sa navijačima i rado razgovarao sa svakim od njih, zbog svojih igara je bio simbol grada i njegov najveći ambasador u ostatku Engleske. Mediji su tokom karijere često pokušavali da ga isprovociraju, izmole neku kontroverznu izjavu, ali tokom 14 godina karijere i 91 godine života nije ostavio ni jednu jedinu mrlju.

“Moje prvo iskustvo vezano za ser Toma Finija nije bilo dobro. Stajao sam na tribinama Hempden parka i gledao ga kako jednom od mojih heroja iz škotskog tima, Semiju Koksu priređuje pakao.

Gledati ga sve te godine i konačno ga upoznati vam vraća svu izgubljenu veru u čovečanstvo time što je tako divna i ponizna osoba.

Zašto ne možemo svi biti takvi? Čast njegovom gradu, klubu i porodici, dobro odrađeno, ser Tomi!” – ser Aleks Ferguson

Po završetku fudbalske karijere, Tomi je nastavio sa poslom vodoinstalatera i ubrzo postao predsednik Preston Nort Enda, ali ovo nije tačka kada se priča završava, zapravo, najlepši deo nje tek počinje.

 

KASNIJE GODINE ŽIVOTA, VITEŠTVO I NASLEĐE 

Tomi se bavio humanitarnim radom u svom Prestonu gotovo ceo život i 1961. godine je dobio orden OBE (Officer of the Order of the British Empire), trideset godina kasnije i CBE (Commander of the… ostalo znate kako), a 1998. godine je proglašen za viteza od strane kraljice Elizabete. Osnovao je srednju i osnovnu školu za obrazovanje invalidne dece, organizovao humanitarna dešavanja za prikupljanje novčanih sredstava, pa i osnovao svoju humanitarnu organizaciju. U kasnijim godinama dvadesetog veka je bio jedna od priča za laku noć stanovnicima Prestona, tj. njihovoj deci i sećanje o njegovoj igračkoj i ljudskoj veličini se prenosi i dan danas. Put kraj Dipdejla je nazvan po njemu, kao i sportski centar, pabovi, restorani i dosta prestonske dece.

Fudbalom se bavio kada su igrači još bili samo ljudi koji na terenu zarađuju da bi nahranili porodicu i obukli decu, između fudbalera i navijača nije bio ogroman statusni i finansijski jaz kao danas, kada svaki profesionalni fudbaler odlazi u penziju kao milioner, ali ne, nisam ovde da kritikujem današnji fudbal. Ser Tomi je i posle karijere fudbalske zvezde i dalje bio onaj dečak koji je u bušnim patikama veselo trčao za loptom u predgrađu Prestona, imao je vremena da odgovori na svako pitanje i svakome poželi dobar dan, koliko god negde žurio ili bio neraspoložen. Bio je dobar čovek isto koliko i igrač, uostalom, pogledajte neki video i sve će vam biti jasno.

2003. godine pred ser Tomijem je bio jedan od najtežih perioda u životu pored majčine smrti – ženina bolest. Na sebe je preuzeo svu brigu o supruzi Elsi i bio uz nju do njenog poslednjeg daha, ali kao i pre više od 7 decenija je morao da nastavi dalje.

14. februara 2014. godine, ser Tom Fini je napustio svet u 91. godini. Sećanje na njega možda nije zaživelo u ostatku države i sveta, ali zato njegovo ime danas zna svaki stanovnik Prestona, grada kojem je posvetio svoj život i neverovatnu igračku karijeru.

Ser Tom je svojim likom i delom savršen uzor za svakoga od nas – kako navijati za svoj klub, voleti svoj grad i odnositi se sa ljudima i svetom oko sebe. I zaista, kao što je ser Aleks Ferguson rekao, kada bolje upoznaš Toma Finija, u trenutku ti se vrati vera u čovečanstvo. Nažalost, niko od nas nikada neće imati tu čast da se rukuje i razmeni koju reč sa ser Tomom Finijem, ali je zato tu ovaj tekst – naše odavanje beskrajnog poštovanja ser Tomu Finiju i približavanje njegove veličine čitaocima sajta Engleski fudbal.

Andrej Cvejanov